Oči i uši svake armije: Svi koji smo služili vojni rok znamo da su izviđači predstavljali posebnu celinu

Svi mi, koji smo služili vojni rok znamo da su u jedinicama gde ih je bilo, vojna policija i izviđači predstavljali posebnu celinu, čak na neki način i privilegovanu. Svaki rod i vid imaju zasebnu obuku, ali obuka ove dve specijalizovane formacije, a zatim i njihov povlašćen status bio je razumljiv.

Vojnom policijom smo se već bavili (Beli opasači – vojna policija kroz istoriju). Pogledajmo sada zbog čega su i kako izviđači zaslužili privilegovan status u oružanim snagama. 

Neprijatelja treba dočekati spreman, a u toj pripremi jednu od ključnih uloga (pored obučenosti, naoružanja, komandnog sastava, logistike, itd), ako ne i presudnu, ima količina i kvalitet informacija koje jedinice na ratištu dobijaju iz svih dimenzija – sa kopna, ispod površine zemlje, vode, ispod vode, iz vazduha, a odavno i iz kosmosa.

Koliko je izviđanje važno u vojsci, potvrđuje i činjenica da je to jedna od retkih oblasti koja je i u građanstvu stekla značajnu popularnost i služi kao neka vrsta predvojničke obuke. Brojne izviđačke organizacije (najčešće poznatije u svetu kao skauti  – scouts), kroz organizovane aktivnosti upoznaju se sa osnovnim veštinama izviđanja, samostalnog života u prirodi, itd. 

Izviđanje se u vojnom rečniku najčešće pojavljuje pod latinizovanim nazivom rekognosciranje (od novolatinskog  recognosco – posmatram, osmatram). Upoznati se sa stanjem oko sebe, izvestiti se o nečemu, ispitati, uhoditi, osmotriti.

To je u najkraćem, ali svakako treba o tome nešto više reći, bez obzira na to što svi mislimo da o izviđanju znamo dovoljno, ako ne i sve. To ne znaju čak ni izviđači, jer i samog izviđanja ima mnogo vrsta.

Ovaj postupak nam omogućava da pravovremeno saznamo što više o rasporedu i snazi neprijatelja, njegovim mogućnostima, zadacima, moralu, itd. S tim saznanjima dočekaćemo ga, ili napasti, spremniji, a naši planovi će biti pouzdaniji i realniji. 

Izviđanje i izviđači su od prvog svesnog sukoba ljudi postali nezamenjive oči i uši ratnika. Istorija je prebogata primerima kako su pravovremene informacije odlučivale tok bitaka, pa i ratova, ali i obratno. Mnogi komandanti su ignorisali važnost izviđanja i podataka koji su tako prikupljeni, pa je ishod borbe (u njihovu štetu) bio izvestan.

Navedimo primer koji spominje Jerjomenko (Ерёменко, Андрей Иванович), glavnokomandujući sovjetskih trupa tokom staljingradske bitke. Isprepletanost i rivalstvo raznih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi najviše su smetali frontovskoj izviđačko-obaveštajnoj službi koja se zvala ”Spoljna armijska služba Istok – Fremde Heere Ost”.

Baveći se unutrašnjim razmiricama, oni čak nisu znali ni koje su jedinice pred njima, kakvog su sastava i brojnosti,  ko su im komandanti, itd. Sovjeti su sa daljina od 400 do 600 kilometara privukli ogromne napadne rezerve do Staljingrada, a da to nemačka frontovska izvidnica nije primetila niti naslutila.

Sigurno je da bi rezultat bio isti (poraz), ali bi žrtve bile manje. U svakom slučaju, izviđačke jedinice i njihove aktivnosti spadaju u najrizičnije i najdragocenije vrednosti svake armije jer bi bez njih komande bile gotovo slepe i gluve, oslanjajući se na pretpostavke bez konkretnih činjenica. 

Kakve vrste izviđanja postoje?

Standardno izviđanje

Ono se obavlja bez prekida u uslovima ratnih dejstava. To se čini s najvećom mogućom pažnjom, brzo i tajno, uz maksimalan oprez da neprijatelj ne primeti ne samo glavninu snaga, već ni same izviđače. ”Videti – a ne biti viđen”, to je moto mnogih izviđačkih jedinica.

Putem standardnog izviđanja, komande imaju stalan uvid u neprijateljske aktivnosti. Za izviđače se biraju najbolji, vispreni, dovitljivi i snalažljivi vojnici, u odličnoj kondiciji i spremni da primenjuju nestandardna rešenja, ukoliko to na licu mesta zatreba. Krasi ih strpljenje.

Od njih se očekuje da satima, pa i danima ostanu nevidljivi na jednom mestu ili da se kreću tako da ih suprotna strana ne čuje i ne vidi, a da pri tom ne ostavljaju tragove (slomljeno granje, ugaženu travu, ostatke hrane, itd). S tim u vezi oni koriste i posebnu kamuflažnu opremu koja ni pri brzom kretanju ne odaje zvukom položaj, a ni svojim izgledom ne demaskira izviđača.

Do perfekcije moraju da ovladaju poznavanjem terena, znakova na njemu, specifičnostima za svako doba godine, navikama protivnika, ali i svojim naoružanjem, gde se posebno izdvaja prigušeno i nečujno, kao i hladno oružje. Poželjno je da znaju dobro i jezik neprijatelja. Izviđači moraju biti spremni na duži period samostalnog snabdevanja hranom, ali tako da to neprijatelj ne primeti. Takođe, moraju da ovladaju korišćenjem meteoroloških uslova.

Ukoliko imaju zadatak da dovedu ”živi jezik” (zarobe nekog neprijateljskog vojnika), moraju odlično znati navike neprijatelja (kuda je taj pošao, kada će i ko primetiti njegov nestanak, na koliko je smena straže, itd). I u vreme standardnog, uobičajenog izviđanja, mora se biti maksimalno oprezan i racionalan. Izviđači zaista nemaju pravo na grešku. 

Usiljeno ili forsirano izviđanje

Izviđanje koje se obavlja u poslednjem trenutku, do maksimalno rizičnog momenta za tu radnju. Ranije se takvo izviđanje izvodilo kombinovanjem radom službi više rodova neposredno pred bitku, s ciljem da se hitro reaguje, koriguju stare informacije i iskoriste prikupljene činjenice kao faktor iznenađenja prilikom odbrane ili kontranapada.

Topografsko izviđanje

Ono se može i mora obavljati i u miru, kako bi se pravovremno stekla slika terena na kome će se, eventualno, voditi bojevi. Služi da se stalno dopunjavaju topografske karte. Pojavom savremenih sredstava izviđanja (aero-foto i satelitsko) topografski materijali dopunjavaju se fotografijama ili kao posebni grafički dokumenti.

Koliko su topografsko izviđanje i podaci o terenu bili i ostali važni, neka posvedoči podatak da su naše poznate starešine (Jovan Dragašević, Živojin Mišić) dali veliki doprinos u topografskom izviđanju, kartografiji i ucrtavanju raznih oblasti.

Naš Vojnogeografski institut je osnovan još petog februara 1876. godine. Topografsko izviđanje koristi se i prilikom procene postavljanja minskih polja na povoljnim pravcima kretanja u nastupanju ili odstupanju. 

Podvrste izviđanja

Izviđanje ima i mnogo elemenata obaveštajnog rada, pa se namena i podele često poklapaju ili preklapaju, odnosno ukrštaju:  

• Teritorijalno gledano, izviđanje može biti unutrašnje i spoljašnje. Spoljašnje vrše granične i pogranične službe i jedinice ili za to specijalizovani pojedinci i grupe.

• Po nameni može biti: vojno, političko, ekonomsko, naučno-tehničko, industrijsko i poslovno-konkurentsko (korporativno). 

• Po korišćenim sredstvima i resursima ono može biti: vojno u užem smislu reči, agenturno, vazdušno, kosmičko, radijsko, radio-elektronsko, sajber izviđanje koje u sebe uključuje i OSINT, odnosno praćenje otvorenih izvora, o čemu smo već pisali; nova sredstva podrazumevaju i opto-elektronsko, televizijsko, lasersko, termovizijsko, hidroaustičko i seizmičko izviđanje. 

Delovi izviđačkog procesa

Načelne faze izviđanja dele se na četiri koordinirane operacije:

• Sakupljanje informacija (na jedan od navedenih načina).
• Provera (jednokratna, stalna i višestruka).
• Analiza.
• Dostavljanje informacija korisniku (štabovima, višim i nižim komandama, itd).

Za nas su sve ove vrste izviđanja interesantne, no zadržimo se na onoj koja je za vojni portal i najinteresantnija.

Vojno ili taktičko izviđanje

To je aktivnost na koju najpre pomislimo kada kažemo izviđanje, ili izviđač. Reč je o obezbeđenju informacija za jedinice na taktičkom nivou, ali i drugim nivoima.

U tom slučaju, u zavisnosti od vrste zadatka, izviđačka jedinica može imati čak i ulogu predstaže, odnosno objavnice. Izviđači iznalaze informacije o neprijatelju, njegovom brojnom stanju, položajima, sredstvima, vrsti terena, preprekama, protivničkoj izvidnici, itd.

Načelno, svaki rod i vid imaju svoju taktičku izvidnicu, pri čemu se ona stara da obezbedi pravovremeno informacije za rod i vid kome pripada, ali se trudi da te informacije mogu koordinisano biti korišćene i od strane drugih rodova i vidova. 

Da bi se uspešno vodila bitka, izvidnica (kopnena, vazdušna, morska) mora da zna geografske osobine ratne prostorije, sastav, nazive i starešine jedinica, položaje artiljerije, tenkova, otporne tačke, inžinjerijsko-fortifikacione objekte, itd.

Često se protivničke jedinice premeštaju po dužini linije fronta radi zavaravanja neprijatelja. Najkraće – što više informacija, to bolje.

Jasno je da je reč o zadatku koji mogu da izvrše samo odlično obučeni, hrabri pa i talentovani vojnici. Podsetimo se bitke kod Vaterloa koja je obeležena debaklom Napoleonove izviđačke službe.

Nedostatak tačnih i pravovremenih informacija je francuske trupe iz dobijenih pozicija dovodio u gubitničke, pa se, kao vrhunac nekompetentnosti, dogodilo to da je deo konjice maršala Neja krenuo u galopirajući juriš, nemajući vremena da se zaustavi pred kontra-eskarpom za koji nije znao. Elitni stroj se u trenutku pretvorio u gomilu izginulih konja u vojnika.  

Za izviđanje jedinice mogu koristiti formacijska i improvizovana sredstva, od statičnog izviđanja raznim vrstama optičkih sprava, ličnim pristupom nekom terenu, korišćenjem vozila, aviona, balona, BPL, itd.

Sve ono što će pomoći izvršenju zadatka dozvoljeno je i poželjno da se iskoristi. Od posebne važnosti je sistem komunikacija sa bazom, pravovremena promena lozinki, znakova i dogovorenih simbola, kako s neposrednom komandom, tako i sa drugim učesnicima na bojištu, kako ne bi dolazilo do prijateljske vatre.  

Načini vojničko-taktičkog izviđanja

• Nadgledanje 

Obavlja se statično, u kombinaciji sa stražarskom i predstražnom službom, ukoliko ne postoji druga mogućnost, a uz pomoć raznih tehničkih sredstava, pre svega optičkih.

• Prisluškivanje ili osluškivanje 

Ovde nije reč o korišćenju tehničkih sredstava veze, već o povećanoj pažnji na liniji bojišta. Pažljiv izviđač ume i može da razlikuje zvuke ljudi i tehnike i to je veština koja se posebno izučava.

Ljudski slušni aparat mnogo zavisi od koncentracije slušaoca, pa ukoliko je izviđač usmeren da sluša ispred sebe, može mnogo toga da čuje što zamišljen ili koncentrisan na nešto drugo ne bi mogao. 

• Pretraga 

Reč je o klasičnom izviđanju, kakvo najčešće zamišljamo. Maksimalno neprimetno izviđači se trude da lično uoče neprijateljske aktivnosti ali i svoje ugrožene jedinice.

• Prepad 

To je nasilno izviđanje bez upotrebe glasnog oružja. Karakterišu ga munjevito izvođenje s ciljem da se stigne do jedne tačke (reč je obično o hvatanju ”živog jezika” ili zapleni nekog dragocenog sredstva). Povlačenje se isto tako brzo izvodi, bez zadržavanja, bez obzira da li je prepad uspeo ili ne.

• Zaseda

Taktički postupak čija je glavna prednost neočekivano postavljen i zauzet položaj i iznenadan napad na dolazećeg protivnika. Jedna od najtežih taktičkih metoda, kako u standardnom ratnom postupku, tako i u izviđanju. Izviđač mora da razmišlja kao neprijatelj i da izabere mesto zasede koja će mu omogućiti da izvrši zadatak, ali i da se s tog mesta pravovremeno i brzo povuče sa zarobljenicima.

Po pravilu, prilikom planiranja zasede određuju se rezervni položaj i položaj prikupljanja posle obavljenog zadatka. Za ovaj postupak sve je od važnosti, a posebno da vremenski uslovi budu nepovoljni, kako bi onaj koji upada u zasedu bio koncentrisan na njih, a ne na opasnosti druge vrste.    

• Raspitivanje kod mesnog stanovništva

Izviđače su u JNA često podsećali: ”kartu čitaj, a seljaka pitaj”. Pri tom treba voditi računa o pouzdanosti izvora, raspoloženju stanovništva, itd.

• Ispitivanje zarobljenika 

Bez obzira na to što po Trećoj ženevskoj konvenciji zarobljenik ne sme biti prinudno ispitivan, uvek se nađe neko ko će progovoriti, iz svojih motiva, o onome što bi trebalo da prećuti. U tom slučaju, izviđač mora da bude i vešt psiholog, da ceni i iskoristi bezizlaznu situaciju zarobljenika. 

• Ispitivanje zarobljenih dokumenata, mapa, isprava 

U filmu ”Operacija mleveno meso” videli smo šta sve talentovani kotraobaveštajci znaju da urade s podmetanjem informacija, stoga je ovo vrlo delikatan način prikupljanja podataka. Podrazumeva savršeno poznavanje književnog jezika i vojničkog žargona protivnika, čak na dnevnom nivou. 

• Borbeno izviđanje (Gewaltsame Aufklärung, Reconnaissance by fire).

To je poslednja mera koja se primenjuje u izviđačkim aktivnostima. Ono se može obavljati na nivou različitih formacija, demonstrativnim napadom na neki deo položaja. Cilj je da se ustanovi odlučnost i spremnost neprijatelja, slaba mesta u odbrani, maskirane pozicije, način reakcije, itd.

Borbeno izviđanje obavlja se neposredno pre glavnog napada i može biti zavaravajuće, odnosno na mestu na kome neće biti glavni napad. Za vreme Drugog svetskog rata takva izviđanja su masovno primenjivana, pri čemu se glavni napad odvijao s vrlo malim zaostatkom za borbenim izviđanjem, često se slivajući s njim.

Danas je borbeno izviđanje značajno otežano. U vreme BPL, optoelektronskih sredstava, termovizije, seizmičkog izviđanja, itd, praktično je nemoguće takvim postupkom iznenaditi neprijatelja i saznati za njegovo stanje.

Već tokom Prvog svetskog rata korišćeno je seizmičko izviđanje kako bi se saznalo da li protivnik kopa neki tunel radi iznenadnog napada ili masovnog miniranja. Ipak, i to se dešava tokom SVO. To je samo znak da još uvek ratuju živi ljudi, koji nisu savršeni kao mašine i sredstva koje koriste.