Prvo što kapitalno razlikuje tenk od drugih borbenih sredstava jeste njegov oklop. Od prvog tenka do danas nije se odustalo od trenda povećanja kvaliteta oklopne zaštite.
Luta se još uvek u konceptu tenka budućnosti (da li će to biti dron-tenk, da li će posada biti u donjem delu, a samo kupola izložena, itd); međutim, očigledno je, uzimajući u obzir najnovija iskustva (o čemu smo već pisali), da se bez tenka na bojištu (bar za sada) još uvek ne može.
Njegova budućnost, zaštita i ubojitost jesu teme kojima se neprekidno bave stratezi i konstruktori. Mi ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na jedan od mogućih načina zaštite koji se i danas može videti na tenkovima ne samo tokom SVO, već i širom sveta.
Godišnjica
Pre 40 godina Sovjeti su usvojili tenk ”T-89U” koji je tako postao poslednji serijski primerak iz porodice ”osamdesetica” koje su koristile gasnu tutbinu. Na njemu se našlo mnogo naprednih rešenja, pri čemu se konstruktori posebno ponose novim kombinovanim oklopom kupole; on je uključivao metalno-polimerne ćelijske blokove za zaštitu od kumulativne municije.
Možda zvuči stereotipno, ali da ponovimo: čelični oklop, kao jedina balistička zaštita tenka odavno je prevaziđen. To se nije dogodilo juče (simbolično rečeno). Pojavom brojnih kumulativnih sredstava, razvijenim na iskustvima Drugog svetskog rata, pedesetih godina prošlog veka konstruktorima su postavljani sve teži i teži zahtevi, u doslovnom smislu reči.
Tenkovi su bili sve teži, a gabariti su bili omeđeni samo standardnim merama transporta (vozovi, putevi, tuneli, mostovi, itd). Tu se jednom moralo stati, jer bi se tenk pretvorio u teško pokretnu otpornu tačku kojoj bi se, kao i svakom drugom oružju, brzo našlo protivoružje.
Rešenje je potraženo u raznim oblicima kupole, ali to nije bilo dovoljno, pa ni efikasno jer postoji oružje koje ne rikošetira. Tragalo se za kombinovanjem materijala koji bi na neki način mogli da ojačaju oklop ili ublaže, degradiraju, efekat pt sredstava, pre svega kumulativnih.
Zahtev je bio i da se zadrži osnovna masa tenka, pa i smanji ukoliko je moguće. I to je imalo svoju manu jer nije bilo moguće zaštiti oklop od kinetičkih i potkalibarnih projektila kojima te kombinacije nisu predstavljale prepreku. Zato su konstruktori morali nečega da se odreknu, održavajući ravnotežu u izdržljivost, masi, dimenzijama i obliku oklopa, pa i ukupnom gabaritu tenka.
Kao primer uzmimo kupolu – pri sadašnjem stanju stvari nju je gotovo nemoguće više smanjivati, snižavati i zaobljavati. Tražio se povoljan ekvivalentni materijal blizak po otpornosti čeličnom oklopu iste debljine (što je ostalo do danas jedinica mere za otpornost na udar), kao nešto što je lakše od čelika. Time bi se oslobodio prostor za druge elemente u razvoja tenka (jači motor, veći top, itd).
Grubo govoreći, ako bi materijal kojim bi se popunilo oklopno telo bio debljine 100mm, a po izdržljivosti ekvivalentan čeličnom oklopu debljine 80-90 mm (a upola lakši!), onda bi takav materijal i te kako odgovarao.
Naravno, ovo je uslovna slika tog odnosa, jer na otpornost i preživljavanje tenka na bojnom polju utiče još mnogo faktora (obučenost i snalažljivost posade, ali i neprijatelja, konkretna konfiguracija ratišta, itd).
Pasivni oklop
Sovjetska škola proizvodnje tenkova držala se pravila ”protiv potkalibarskih granata – koristiti čelik, protiv kumulativnih – kombinovani oklop čelika i dodatka”. Ti dodaci kojima su ”punili” oklop kupole klasifikovani su kao pasivni oklop, jer su kupolu štitili isključivo zbog svojih fizičkih i mehaničkih svojstava.
Najpoznatiji od njih je fiberglas, odnosno staklena vlakna povezana polimerom. Njegova gustina je samo oko dva grama po kubnom centimetru, a ukupan koeficijent protiv kumulativne municije u oklopima tipa ”Čelik-fiberglas-čelik” je približno 1,6, odnosno: konvencionalnih 100 milimetara ovako spakovanog materijala ima ekvivalent od 62 mm čelika.
Ako oklopljeni deo ima nekoliko slojeva tekstolita (kako se još naziva materijal kojim se dopunjava čelični oklop) onda je koeficijent oko 1,3. Za svoje vreme, to je bio kvalitetan dodatak koji se koristio u prednjim delovima tenkova ”T-64”, ”T-72” (izuzev ”T-72B”) i ”T-80”. Na modelu ”T-80U” promenjena je samo njegova debljina i dodati su čelični paneli kao ojačanje.
U kupolama, kao naizloženijim delovima tenka, korišćene su i druge komponente. Za tenkove ”T-64” (od varijante A do varijante BV) korišćen je korund, vrlo tvrd mineral, koji je zamenio aluminijum korišćen početkom šezdesetih. Korund je formiran u keramičkom obliku na bazi aluminijuma s gustinom nešto manjom od četiri grama po kubnom centimetru i imao je gotovo jednak otpor kumulativnom mlazu kao čelični oklop. Očigledno je to bilo sredstvo sa koeficijentom bliskom jedinici.
Međutim, i pored njegove efikasnosti, izlivanje kupola s njim kao ojačanjem bilo je veliki tehnološki izazov, tako da je on korišćen smo u porodici tenkova ”T-64” i prvom serijskom ”T-80”. Umesto njega, u livenim kupolama serija ”T-80BV” i ”T-72A7AB” korišćene su šipke od nemetalnih materijala koje su izrađivane u kalupima, pa su se oni držali zajedno metalnom armaturom.
Poznatije su pod popularnim nazivom ”peščane šipke”. Nema dostupnih i proverenih podataka, no poznato je da je ovakva dopuna bila značajno lošija od korunda, sa koeficijentom od oko 1,4.
Ništa novo nećemo reći ako podsetimo da ni konstruktori municije nisu stajali u mestu, jer ono što je bilo aktuelno sedamdesetih, više nije važilo u devedesetim i kasnije. Zbog toga su konstruktori novih tenkova morali da smisle način kako da povećaju zaštitu od potkalibarne municije.
Nezavisno od aktivne zaštite (o kojoj smo često pisali na portalu), trebalo je pronaći sasvim nov materijal za popunjavanje, odnosno ”filovanje” oklopa, ali takav koji bi bio efikasniji i lakši, kako bi ga bilo više. U tom slučaju već se moglo govoriti o poluaktivnoj oklopnoj zaštiti koja bi kumulativnu struju dočekala tako što bi je usmerila i iskoristila protiv nje same.
Na tenkovima ”T-72” koji su uvedeni u naoružanje baš te godine, počelo je korišćenje odbojnih ploča od čelika s gumenim slojem između njih. Zbog očigledne sličnosti, Sovjeti su ih nazvali ”бутерброд”, odnosno sendvič.
Poliuretanske ispune
Ovakvo rešenje još početkom sedamdesetih vrlo aktivno je predlagao Institut hidrodinamike Akademije nauka SSSR. Ono je bilo zasnovano na činjenici da kumulativna struja, koja se kreće ogromnom brzinom, nema veliku sopstvenu snagu i može biti raspršena dopunskim međuoklopom u manjim dimenzijama.
Drugim rečima, ako uzmemo neveliki, po obimu, u potpunosti učauren materijal (kao neku vrstu ćelije), koji je kompresijom postavljen oko jezgra, prilikom udara projektila takva ”čaura” bi osu mlaza ukočila i raspršila. Da bi ovo uspelo, trebalo je rešiti nekoliko problema. Najpre, iznaći odgovarajući prečnik te ćelije. Ako bi on bio preveliki, prekasno bi razbio kumulativnu struju.
Premali bi pak smanjio efektivnu masu same ćelije. Optimalan prečnik bio bi 10-13% širine kumulativnog mlaza. Što se tiče debljine ćelijskih zidova, ona treba da bude približno 5-6% penetracionog kapaciteta kumulativnog mlaza da bi ti zidovi mogli da izdrže pritisak i rasprše ga.
Sam materijal ćelije mora imati ne samo veliku brzinu talasa (odziv na udarac) i nisku osetljivost na raspadanje usled udara (zateznu čvrstoću), već i dobre ekploatacione osobine. Zbog toga nisu korišćena dopunska sredstva kao što su beton ili parafin. Ni oni nisu bili neefikasni, međutim, nagli razvoj pvc tehnologije pokazao je da je poliester uretan sredstvo čije su sve osobine optimalno izbalansirane za datu potrebu.
Taj materijal nije sklon lakim lomovima, zadržava oblik i celinu i posle nekoliko pogodaka i, što je u proizvodnji veoma značajno, vrlo dobro prijanja uz metal pa ga ne treba dodatno fiksirati. Pri tom treba imatu i vidu njegovu gustinu koja je oko jednog grama na kubni centimetar. Tako je oklopna zaštita, popunjena tim materijalom, mnogo lakša od ploče analogne debljine.
Kako je to u praksi funkcionisalo?
U praksi se pokazalo da je ekvivalent čelijske poliuretanske zaštite jednak analognoj debljini čelične zaštite! Pri tom povećanje težine u odnosu na čvrsti, klasični čelik može ići i do 60%. Sve ovo opredelilo je konstruktore da se opredele za poliuretansko rešenje.To je tada na modifikaciji tenka ”T-80” bila najveća novost.
Nema pouzdanih podataka o obliku ćelijskih blokova na ”T-80U”. Postoje fotografije ukrajinskog ”Oplota” koji ima sličnu šemu zaštite, pa se može pretpostaviti da ”osamdesetica” ima nešto slično. Zahvaljujući povoljnim svojstvima, konstruktori su uspeli da u prednje niše kupole ”T-80U” ugrade dva reda ovih ćelija (bliže boku plasirani su u jednom redu), pa su tako, dopunjeni čeličnim pločama, dobili ukupnu debljinu oklopa od oko 520 ekvivalentnih milimetara.
Zajedno, ceo taj najizloženiji deo oklopa kupole daje ekvivalent od oko 600 mm protiv kumulativne municije i oko 500 mm pritiv potkalibarnih zrna. To je bilo sasvim dovoljno za zaštitu od većine potkalibarnih i apsolutno svih artiljerijskih kumulativnih granata kalibra od 105mm i 120 mm, ali i većine PT raketa s jednom bojevom glavom.
S primenom aktivne dinamičke zaštite, ekvivalent zaštite porastao je čak od 1.000 do 1.100 mm za kumulativna, i 600-625 mm za potkalibarna sredstva. Zato ”Ušku”, kako je Rusi nazivaju, smatraju jednim od najbolje zaštićenih tenkova SSSR.
Sve to je, razume se, došlo na najteži mogući ispit tokom SVO, gde se, kako smo jednom prilikom istakli, na udaru našlo sve, a posebno oklopna sredstva. Iz arsenala je povađeno mnogo oružja za koje se mislilo da su zastarela, a mnogi ”izvikani” modeli doživeli su debakl ili razočaranje, pa se ne viđaju više na prvoj borbenoj liniji ili se čuvaju za neke još teže okršaje.
Nezavisno od mašte i znanja konstruktora, čak i da se nađe savršen, neprobojan oklop, ostaje kao najveći neprijatelj – maštovitost protivnika. Kada se svedu računi i polako počnu pisati stručni radovi o iskustvima SVO, svakako ćemo biti iznenađeni, pa i fascinirani, na kakve je sve ingeniozne načine ratna praksa pokazala kako se može uništiti i najopasniji protivnik.
Već sada na brojnim kanalima, koji su takođe doživeli svojevrsnu eksploziju, možemo videti kako dronovi s lakoćom uleću u lukove tenkova i drugih oklopnih sredstava, pogađaju najosetljivije tačke, pa desetinama puta skuplje sredstvo i ponos nečijeg znanja i konstrukcije, u deliću sekunde pošalju u rashod, često sa posadom koju je najteže nadoknaditi.
I T-72B ima sličan nivo zaštite,ali uporedjujući kupole(oblik)kupola T-80U je gotovo ravna(krovni dio),dok je od T-72B pod blagim uglom,što ipak smanjuje nivo zaštite.
citat: nagli razvoj pvc tehnologije pokazao je da je poliester uretan sredstvo u jednoj kratkoj recenici tri greske pvc je vrsta polimera i nikakv razvoj pvc tehnologije nema veze sa sa poliestrom tj polietilenom a poliuretani su takodje familija polimera koja nema veze ni sa pvc ni sa polietilenom
Pa da vidimo svaki dan u Ukr koliko su ta rjesenja bila genijalna
Misliš “svaki dan” na bredlije, čelendžere, abramse i leoparde??? Pošto ruske vidimo možda 1 u 10 dana a i ređe.
Da al samo jučer odoše četiri f-16.
A mi svaki dan čekamo da konačno jednom vidimo hrabru američku a i EUropsku vojsku da se pokažu u Ukrajini pa da svi lepo gledamo kako će da prođu 😁
Ma ja mislim da je najbolje te tenkove raditi od milimetarskih profila i između u sendviču staviti stitopor od dvaes centi i vozdra, a time će se povećati brzina tenka na 250-300 km/h i tom brzinom će da se izbegavaju neprijateljski napadi, a ovo sve drugo nije ništa, prespori su i lako ih syebe sve 😁