Priča se namešta sama od sebe, samo treba biti pažljivi posmatrač: Eskadrila Normandija-Njemen

Ponekad se, kao u ovom slučaju, priča namesti sama od sebe. Jedan od dokaza da se u istoriji ništa ne događa slučajno, ”samo” treba biti dovoljno pažljiv posmatrač i uočiti zakonomernosti.

Tih dokaza ovde je svakako toliko, da ćemo morati izneti samo deo njih.

Eskadrila, jedna obična eskadrila kakvih je bilo na hiljade širom frontova, globalno je uticala na svetske posleratne tokove! Međutim, ona je bila sve, samo ne obična. 

Stoga se, najpre, podsetimo onog dežmenkastog čovečuljka koji je s adrese Dauning Strit 10 u Londonu vodio Veliku Britaniju i svetsku politiku. U njegovoj rečenici (na koju je on, svakako bio ponosan) koja glasi ”Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi” sublimisana je sva proračunatost, podmuklost i beskrupuloznost koja je u ovog čoveka mogla da stane.

Naravno, reč je o Vinstonu Čerčilu koji se drznuo (podsetimo na to periodično jer je zaborav veoma značajan neprijatelj) da još za vreme rata, iza leđa SAD, planira napad na SSSR. To što je za svoje memoare dobio Nobelovu nagradu sigurno je već tada mnogima  jasno pokazalo čemu ona služi i čemu će služiti.

U ratu, da podsetimo, pored osnovnog cilja da se pobedi, pored interesa raznih vrsta i porekla, postoji još mnogo drugih pojava: ratno drugarstvo, vojnička i oficirska čast, data reč, požrtvovanje, solidarnost, odgovornost, čak i humanost; uz nju idu pisana i nepisana pravila i običaji i još mnogo toga što krasi prave vitezove; piloti čuvene eskadrile ”Normandija – Njemen” to jesu zaista bili, jer su izabrali da brane tuđe nebo, da bi pobedili nacizam i oslobodili i svoju zemlju.   

Mesto, položaj i ponašanje Francuske za vreme Drugog sv. rata rekli bismo da je kao tema odavno apsolvirana i ne bi trebalo na tome da se zadržavamo previše.

Čitaoci našeg portala dobro znaju i za Višijevsku Francusku, za sukobe među saveznicima u Severnoj Africi, saradnji s Nemcima, itd. Znaju i za Pokret otpora o kome smo mi već pisali.

Kako se to obično kaže, rat iz čoveka izvuče i ono najbolje, i ono najgore. Francuskoj je omogućio pojavu jednog od najvećih državnika svih vremena, Šarla de Gola. Ništa on nije bio manje pragmatičan od spomenutog manipulatora iz Dauning Strita 10, samo što je dozvolio da se pod njegovim epoletama, u njegovoj uniformi, nađu isključivo prave vojničke vrednosti.

Među njima su bili, naravno, i interesi, ali pravi, državnički, nacionalni, istorijski dalekosežni i mnogima nedohvatni.

De Gol je bio istinski patriota, ali i vizionar. On je znao već 1942. godine da Francuzi moraju da se pojave na svim frontovima, pošto se uverio u ”iskrenost” saveznika koji su u svoje podvige, kako je prolazilo vreme, ubrojali i bežaniju iz Denkerka.

Preko svojih generala Ernesta Petija i Rožea Garoa već 16. februara 1942. stupio je u kontakt sa Sovjetima, u želji da najpre pošalje deo tenkovske divizije Slobodne Francuske. Ne morate da pogađate da su se tome prvo usprotivili Englezi.

Stoga je Francuski oslobodilački komitet ”Borbena Francuska ” (”La France combattante”), do jula 1942. godine ”Slobodna Francuska” (”La France libre”) stupio u kontakt sa Stavkom (vrhovnim državno-vojnim i političkim telom SSSR) i predložio da u SSSR pošalje grupu pilota i mehaničara koji bi se ravnopravno s kolegama iz RV SSSR borili protiv Nemaca. Prvi dalekosežni korak je napravljen.

Nije se dugo čekalo na odgovor. Sovjeti nisu bili gluvi za takvu vrstu inicijative pa ni njima nije trebalo držati predavanja o interesima.

Već 12. novembra 1942. godine Savet narodnih komesara SSSR (Совет Народных Комиссаров СССР, kolokvijalno Совнарком, a zvanično Правительство, odnosno vlada), doneo je odluku №1806-850 ”О соглашении между командованием ВВС Красной Армии и Военным командованием сражающейся Франции об участии французских частей ВВС в операциях в Советском Союзе” (Saglasanost RV Crvene armije s komandom ”Slobodne Francuske” o učešću francuskih jedinica RV u operacijama na teritoriji SSSR) da bi već 25. novembra bio potpisan i formalni dogovor.

Eskadrila je formirana ranije, prvog septembra 1942. godine u gradu Rajak u Libanu. Kumovi su bili sami članovi eskadrile u čast velike francuske provincije.

Tek 12 novembra, posle provera, dogovora oko detalja, upoznavanja, savladavanja osnovnih jezičkih barijera, itd, ljudstvo je napustilo Rajak i 28. novembra sletelo na aerodrom Ivanovo, preletevši Irak i Iran. U Ivanovu su zadužili svoje prve avione, poznate ”Jak-1” (Яk-1).

Istorija beleži da se eskadrila sastojala od 72 Francuza (14 pilota i 58 mehaničara) i 17 sovjetskih mehaničara. Prvih 14 pilota napustili su lovačku grupu ”Il de Frans” (Île-de-France, centralni, najpopularniji od 18 regiona, srce i jezgro Francuske), koja je do tada delovala u sastavu RAF.

Njih su zvali ”Englezima”, za razliku od pilota koji su došli iz lovačke grupe ”Alzas” (”Libijci” koji su delovali na severu Afrike). Brzo se prešlo na ”Jak – 3”, a već 22. marta 1943. godine poleteli su i na ”devetkama”.

Kada su se Sovjeti uverili da su piloti spremni za sva iskušenja (ne treba zaboraviti da je pogibija bilo kog od ovih pilota drugačije tumačena i upotrebljavana), oni su poslati na Zapadni front (sovjetski naziv za Istočni front) gde su uključeni zbog manjeg rizika najpre u sastav 204. bombarderske divizije, a zatim su od aprila zauzeli i pravo mesto u stroju – u sastavu 18. gardijskog lovačkog puka 303. vazduhoplovne divizije Prve vazduhoplovne armije.

Moglo se tada reći da su konačno postali punopravni učesnici najkrvavijih i najsurovijih vazdušnih sukoba. Očigledno je da su Sovjeti veoma promišljeno prišli zadatku da ih sa što manje žrtava i iskušenja dovedu na nivo frontovskih pilota prve borbene kategorije. 

Petog aprila 1943. godine počela su zvanično prva borbena dejstva, vođenje dnevnika bitaka, a eskadrila je uzela grb Normandije – crveni štit s dva zlatna leoparda i munjom u donjem delu. Šireći se, ona je postala petog jula iste godine puk ”Normandija” sa četiri eskadrile nazvane u čast najvećih normanskih gradova: Ruan, Kan, Avr i Šerbur.

Puk je prošao ”sito i rešeto”: Kursku bitku, Belorusku operaciju, a u Gumbinenskoj  operaciji (Gumbinnen Operation), prilikom teških borbi radi proboja u u Istočnu Prusku, postavila je rekord oborivši 41 nemački avion bez gubitaka.

Puk ”Normanija” je dobio nastavak imena – Njemen (ruski – река Неман) ličnom naredbom generalisimusa Staljina 28. novembra 1944. kada je, forsiranjem reke Njemen oslobođena Litvanija. 

Rezultati ovog puka bili su tokom borbi na sovjetsko-nemačkom frontu stvarno impresivni. Prema najčešće spominjanoj statistici, obavljeno je 5.240 borbenih letova, vođeno oko 900 borbi i potvrđene su 273 individualne pobede. Nije potvrđeno 36 pobeda, pisali smo o tome u tekstu ”Skrivena kamera”, a bespovratno je oštećeno preko 80 nemačkih aviona.

Puk je izgubio 42 čoveka. Tokom borbenih dejstava ukupno 96 ljudi je steklo zvanje borbenog pilota učešćem u vazdušnim duelima. Posle povratka u Francusku puk 3/5 ”Normanija – Njemen” preformiran je u PVO puk dvojne formacije.

U njemu su se našle dve eskadrile sa po 16 aviona ”Jak-3”, posle čega je dobio elitno mesto u francuskom RVjer je 20. septembra prebaziran je na aerodrom ”Burže” (Le Bourget) sa zadatkom bliske odbrane Pariza.

Puk je, suprotno političkim smicalicama i pokušajima, dnevno-političkim trvenjima i Hladnom ratu, ostao u borbenom stroju jer nijedan ozbiljan starešina nije mogao da ignoriše njihovo iskustvo, a o političkom značaju ove eskadrile već smo ponešto rekli, što je Šarl de Gol jasno svima stavio do znanja.

Početkom novembra 1945. godine jedinica je preoružana avionima ”Supermarine Spitfire”, ”NC-900” (”Foke Vulf” koji su sklapali Francuzi) i trenažnim avionima ”Moran – Solne MS-500” (francuska verzija nemačkog lakog trenažno-borbenog viona ”FIesler Fi 156 Storch”).

Već u januaru 1946, godine puk dobija trojnu formaciju i biva prebačen na aerodrom Tusi le Nobl (Toussus-le-Noble) jer je ”Burže” postao glavni pariski aerodrom. Na strukturi puka formirana je nova aviogrupa  №6. I ona je dobila elitnu ulogu – da bude bazirajuća grupa u francuskoj okupacionoj zoni u Nemačkoj. U njenom sastavu još uvek se nalazilo čak 35 aviona ”Jak-3”, što je jedan od znakova da su ovi piloti stvarno znali da sačuvaju i svoje avione i svoje živote. 

Puk je doživeo mnoge tranformacije bilo kao samostalan, bilo kao deo neke više jedinice.  Grupa je menjala zadatke, namenu i baze, naoružanje, ali je istinska legenda uvek pratila ovaj sastav. Učestvovala je i u ratovima na Dalekom istoku, Koreji, Africi, itd.

Šezdesetih godina tadašnje francuske vlasti su raznim preimenovanjima pokušale da nekako skrajnu ime ove eskadrile, ali ona se pokazala mnogo žilavijom nego što su mnogi mislili.

Očigledno je sećanje na pobede i doba slave bilo prejako pa je prvog jula 1995. godine jedna eskadrila nekog od pukova gde su se formalno nalazili naslednici heroja iz Drugog sv. rata dobila ponovo ime, ali sada ”2/30 Normandija Njemen” i bazirana je u avio-bazi Kolman-Menaim u Alzasu, gde je prevedena u rezervu, odnosno ”spavajući režim”. Deo sastava je prebačen u Rems, a osoblje je svoja ratna znamenja predalo spomen-sobi navedene baze.

Teško ih je se otresti

I kada su mnogi pomislili da je on već deo istorije, 2011. godine doneto je rešenje da se obnovi puk ”Normandija – Njemen”.  Dobio je ime ”Régiment de chasse RC 2/30 Normandie-Niemen”. Bez obzira na formalni status lovačkog puka nasleđenog iz ratnih vremena, ”RC 2/30” postala je treća borbena eskadrila RV Francuske koja je poletela na ”Rafalima”.

Tako se pridružila eskadrilama ”EC 1/7 Provance” (formirana u martu 2006 u avio-bazi ”Sen Dizer” (Saint-Dizier) i eskadrili ”EC 1/91 Gaskonj” koja je formirana u istoj bazi, tri godine kasnije. Svečani trenutak, prvo sletanje ”Rafala F3” u bojama legendarne ”Normandije-Njemen” obavljeno je u bazi ”VA118 Mon de Marsan” (Mont-de-Marsan) 25. avgusta 2011. godine.

Od prvog septembra 2011. godine avio grupa ”Normandija Njemen” u kojoj se nalaze tri eskadrile ”SPA91”, ”SPA93” i ”SPA97” (po sastavu približno odgovaraju standardnom sastavu eskadrila, odnosno vinga) zvanično je uvedena u sastav stalno dežurnih, operativnih snaga prve borbene linije.

Određen je i praznik jedinice, 14. septembar kada je 2012. godine aviopuk ”Normandija – Njemen” zvanično proslavio sedamdesetogodišnjicu postojanja. Inače, drugog maja 1990. godine u XIII okrugu Pariza imenovan je trg u njegovu čast. 

Priča o slavi ovog puka ima i sovjetsku, odnosno rusku stranu. Nije bilo reči samo o njenoj političkoj ulozi, za koju se ispostavilo da je bila više nego vizionarska. Urbana legenda kaže da je Kajtel izdao naredbu da se svaki zarobljeni pilot iz ove jedinice strelja na licu mesta.

To je možda legenda, ali nije legenda da je Kajtel završio pod dejstvom gravitacije s užetom oko vrata. Iz prvobitnog sastava koji je početkom rata formirao jedinicu, rat su preživela samo tri pilota.

Čak četvorica su odlikovana zvanjem heroja SSSR što je u to vreme bila za strance velika retkost i bila je više rezervisana za protokolarne razmene ordenja među najvišim činovima. Devedesetih godina i jedna elitna jedinica RV Ruske Federacije iz počasti je dobila ime ove eskadrile da bi ono nešto kasnije bilo povučeno.

Političko-istorijska vrednost ”Normandije – Njemen”

Nije samo ratnička sposobnost, veština više pilotaže i natprosečna požrtvovanost, uz osećaj lične i nacionalne časti i prestiža, bilo ono što je krasilo ovu jedinicu. Njen značaj je bio geopolitički u najširem smislu reči. Staljin je znao da tandem ”London-Vašington” mora da ima ravnotežu, te je upravo iz tog razloga podržavao De Gola kao glavnog predstavnika Francuske u ratu. Englezi, naravno, nisu s tim žurili.

Činjenica je da je direktna Staljinova podrška obezbedila mesto Francuskoj ne samo među pobednicama, već i mesto u Savetu bezbednosti OUN, suprotno prvobitnim planovima Ruzvelta koji je hteo i Britaniju i Francusku pod svojom kontrolom.

Okolnosti su, posle toga, radile gotovo same po sebi. I Francuzi i Sovjeti su s dovoljno osećaja znali da povremeno, kad zatreba, podsete na ovu eskadrilu i ratno drugarstvo. Uz malo patetike, mnogo ordenja i istinskih činjenica, to nije bilo teško.

U prilog Sovjetima išlo je i to da je Francuska komunistička partija posle italijanske bila najveća u Evropi, a imena kao što su Sartr, Terez, Pikaso, Lefevr, Aragon, Breton, kao i mnoge ličnosti iz sveta umetnosti predstavljale istinske autoritete i javne ličnosti svetskog značaja.

Kako se priča ”sama namestila”?

Da se vratimo na početak ove priče. Kako se to ona, takoreći sama, namestila? Ovde je reč o našim pilotima! Ne morate da gledate ”Ranjenog orla”.

Istorija je pokazala, posebno 27. marta i tokom nemačkog napada da su jugoslovenski (ranije srpski) piloti bili prava, istinska elita. Bili su školovani, poznavali su jezike, vladala je kolegijalnost i s potencijalnim protivnicima.

Činjenica je takođe da su okosnicu naše, partizanske avijacije formirane pred kraj Drugog sv. rata, činili oficiri-dobrovoljci koji su se priključili narodnooslobodilačkom pokretu. 

U jednoj neproverenoj, euforično plasiranoj izjavi, provukla se ”vest” da je ovo prvi put posle rata da naši piloti lete na avionima koji nisu ruski, odnosno sovjetski! Metafora? Simbolika? Ko zna, ali jedno je sigurno: ovaj podatak svakako nije tačan. 

Istine radi, a i zbog poštovanja prema tom elitnom rodu, treba podsetiti na nešto što i prosečni poznavaoci istorije naše avijacije znaju; to je da su naši piloti leteli na avionima brojnih proizvođača između dva svetska rata, pa i posle Drugog svetskog.

Potreba je zahtevala, pa su naši piloti (i mehaničari) učili i znali francuski, čehoslovački, engleski, nemački, italijanski, bugarski, poljski, ruski, pa čak i rumunski, za vreme kada smo zajedno pravili ”Orla”. Za svaki od ovih jezika postoji tačan spisak aviona, gde su Francuska, Nemačka i Velika Britanija, a posebno SAD, imale po tri ili više modela u našem ratnom sastavu.

O tome da smo mi bili jedina komunistička zemlja koja je za vreme Hladnog rata letela na američkim avionima, smatrao bih uvredom za čitaoce da ih na to podsećam (probijanje zvučnog zida, obuku u SAD, itd). 

Da ne bi ova priča ostala nedovršena, da se podsetimo i tog našeg prijateljstva s Francuzima i to iz vremena kada je ono bilo mnogo čvršće nego danas. Zašto su nam oni pomogli to je posebna priča i ta tema će doći na red. 

Pomoć koju je Francuska uputila Srbiji za vreme rata morala je biti plaćena, tako da su pregovori počeli tek 1928. godine, a završeni dve godine kasnije. Po računici Francuske, srpski ratni dugovi iznosili su 1.734.000.000 francuskih franaka.

Srpska strana osporila je navedenu sumu, ali je osnovna primedba bila da dugovi treba da se otplaćuju u tekućem novcu, onako kako su i primani. Spor je poprimio ozbiljne razmere i bila je neophodna arbitraža Međunarodnog suda u Hagu.

Naglasimo: sudili smo se sa onima s kojima smo još u toku rata razmenili mnogo počasnih činova i ordenja, a pri tom i ginuli tokom proboja Solunskog fronta i neodoljivog juriša kroz buduću Jugoslaviju!

Haški sud rešio je spor onako kako je Srbija predlagala (!) pa je isplata izvršena u papirnim novčanicama, posle donošenja presude. Suma na koju je glasila definitivna otplata duga posle pregovora i arbitraže iznosila je 1.024.812.476, a ne 1.734.000,000 franaka, pri čemu je rok amortizacije bio 37 godina, a anuiteti nisu bili jednaki. Francuzi su pokušali da nam kao dug predstave bezmalo dvostruku svotu! I opet se kao duh provlači ta priča da su samo interesi večni...

Kako god, mi s Francuzima ”ne igramo prvi bal” kupovinom ”Rafala”. A eskadrila kojoj smo posvetili tekst? Ona jeste jedan od dokaza kakvi sve ljudi mogu da budu i koliko mogu da se izdignu iznad trivijalnosti koristoljublja. Odreći se ratnog drugarstva nije isto što izbaciti Dostojevskog iz literature.