Od severa Kanade, do juga Argentine: Čime su se Indijanci branili od genocida doseljenika?

Jeste li se, kao mali, igrali kauboja i Indijanaca? I, ko su bili loši momci u toj igri? Gde god da su došli, evropski kolonizatori pravili su pustoš pljačkajući sve što je vredno, ali su za sobom ostavljali i leševe. Milione mrtvih. Organizovano i sistematski.

Tako je bilo i sa Indijancima. Od najsevernijih delova Kanade, do najjužnijeg rta Južne Amerike. Čime su se Indijanci branili od genocida doseljenika?

Naš portal ne bavi se politikom, pa ipak, evo prilike da se uverimo u genocidnost jedne velike i moćne države koja sada, posle svih zločina koje je učinila nad američkim starosedeocima, drugima sudi za genocid. Brojke i nazivi govore sami za sebe. 

Šta označava ova imenica? Genocid (grčko genos, rod, narod i latinski accidere-ubiti) je međunarodni zločin namernog, potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa.

Upravo to se događalo Indijancima tokom stvaranja Sjedinjenih Američkih Država, ali i Srednje i Južne Amerike.

Smatra se da je na tlu Severne Amerike stradalo između 10 i 20 miliona Indijanaca. Broj ukupno stradale populacije domorodaca nezvanično se procenjuje na oko sto miliona ljudi. Američki strosedeoci (”Indigenous peoples of the Americas”, kako se još zovu) nazvani su pogrešno Indijancima jer je Kolumbo mislio da je otkrio Indiju, i nije bio jedini koji je tako mislio.

Kolumbo je inače bio loš moreplovac, nekadašnji gusar, koji po svoj prilici nikada nije stao nogom na tle kopnene Amerike; tri puta je dolazio do njega, ali nikad nije bio na njemu. ”Indijanci” su narodi koji su od praistorije naseljavali krajeve od Aljaske do Ognjene zemlje (Tierra del Fuego), razvrstani u stotine plemena i grupacija.

Jedna teorija tvrdi da su sa prostora Mongolije i Srednje Azije prešli Barencov moreuz i krenuli niz američki kontinent. Zaista, mnoštvo naroda Južne Amerike ima tipično mongolske crte lica.

Paradoksalno je da su Indijanci pravo državljanstva stekli u SAD tek 1924. godine, a poslednje dve države, Arizona i Novi Meksiko, to pravo su im priznali tek 1948. godine. Svest o tome je u SAD sve izraženija. Bil Brajson u svojoj knjizi ”Made in America” tvrdi da je u gotovo stogišnjem periodu između Američkog rata za nezavisnost i Građanskog rata zaključeno 368 ugovora između SAD i Indijanaca i da su svi prekršeni!

U novije vreme u SAD ih više ne zovu Indijancima (Indians), nego američkim domorocima, odnosno starosedeocima (Native Americans), dok se naziv crvenokošci (Redskins) smatra uvredljivim. Danas, od preko sto miliona starosedelaca iz Kolumbovog doba, na američkom kontinentu živi gotovo dvostruko manje – 52 miliona. 

Doseljenici su masakrirali domorodačko stanovništvo pre svega zbog svoje tehnološke nadmoći u vatrenom oružju i taktici, ali i naivnosti. Zločinačka trojka Kortez, Pizaro i Koronado su s relativno malim brojem vojnika pobili milione južnoameričkih Indijanaca. To su činile i desetine drugih ”predstavnika krune”, horde nemilosrdnih sadista i ubica koji su za svoj doprinos španskoj imperiji dobijali pompezna zvanja i neverovatna bogatstva.

Na severnoameričkom kontinentu Indijanci su se oduprli doseljenicima, ponekad se čak udružujući i s britanskim neprijateljima – Francuzima. Čime su to u prvim godinama i decenijama ratovali protiv nadmoćnog i sve organizovanijeg neprijatelja koji je nemilosrdno potiskivao Indijance ispred sebe, osvajajući ogromnu teritoriju?

Jedini narod među Indijancima koji je znao za pismo bio je Algonkin, pa su iskustva prenošena samo usmeno, što je dodatno otežavalo položaj ovih hrabrih ratnika čiji je jedini neprijatelj do tada bila priroda. 

Istoričari naoružanja indijanska oružja su podelili na pet grupa: udarna, sekačka, probojna, odbrambena i simbolična. Interesantno je da su mnoga oružja iz tog vremena i danas upotrebljiva, što nije prvi slučaj u istoriji naoružanja (praćka, luk i strela, itd).

Udarna oružja

To su bila najpristupačnija oružja, s najmanje potrebe za obradom. Koristila su se za blisku borbu. Ponekad su mogla da se koriste, u zavisnosti od taktičke situacije, i za gađanje protivnika. Kamene palice pravljene su tako što bi se drvena drška spojila lijanom ili nečim pogodnim (životinjskom tetivom, isečkom kože, itd) sa okruglastim, šiljatim komadom kamena.

Postojale su i varijacije sa batinama (”clubs” – toljage, motke) koje su klesane iz komada kamena. Najčešće je korišćeno kamenje od kremena pošto je bilo lako za obradu. Neki istraživači smatraju da su ovakve toljage zbog svoje kratkoće i zahteva da se koriste iz neposredne blizine više korišćene u ceremonijalne svrhe.

Šumska plemena su koristila ono što im je bilo pri ruci – drvene palice, odnosno motke. Korišćeni su javor i hrast zbog mogućnosti lakše obrade i dobrih fizičkih svojstava. Prvi oblici drvenih toljaga bili su izrezani u obliku kugle (podsećale su na topuz) na kraju drške, a kasnije se pojavljuju i motke koje liče na mač jer su pri vrhu zaoštrene, pa su imale dvostruku funkciju – udarnu i probojnu. Stari Sloveni imali su gotovo isto oružje – tokmak (kasnije nazvan topuz, odnosno buzdovan).

Bojna toljaga pravljena je od drveta, a imala je metalno sečivo pričvršćeno za kraj, kao vrh koplja. Oblikovana je po uzoru na muskete iz XVIII veka, što govori o uticaju doseljenika. Indijanci su brzo učili kopirajući svoje neprijatelje.

Stoga su bojne toljage veoma podsećale na španske i engleske muskete, pa su korišćene kao predmet zastrašivanja u međusobnim obračunima indijanskih plemena.

Borbena toljaga je vrlo slična ratnoj sekiri i sasvim je ličila na alatku doseljenika. Ovo oružje evoluiralo je u najpoznatiji predmet iz arsenala Indijanaca – tomahavk. On je bio i ratna sekira, ali i lula za pušenje, jer je drška napravljena od šupljeg drveta.

Ovo oružje pokazalo se kao veoma efikasno jer je, pored borbe prsa u prsa moglo veoma efektno da se koristi za gađanje protivnika, ali i dranje životinja, skidanje skalpova, itd.

Vremenom je tomahavk postao ritualno oružje i više je korišćen kao lula. Na jeziku plemena Algonkin ova reč je značila ”on seče”. Lula mira nije, kako vidimo, literarni izraz, jer bi, posle pušenja tomahavka, on zakopavan u zemlju kao znak pomirenja. Potomci Vučjih Indijanaca iz plemena Pavhe i danas na svojoj zastavi imaju oslikan tomahavk. 

Tomahavk je dokaz indijanske veštine jer se on i danas (u savremenoj tehnologiji materijala) koristi od strane ”SWAT” timova. Razne kompanije proizvode taktičke  tomahavke. Na nekima se nalaze zarezi za sečenje ili kačenje užeta, razni dodaci za lakše provaljivanje u zaključane prostorije, itd.

Ovo oružje takođe se i danas koristi u brojnim, veoma popularnim takmičenjima duž Amerike i Kanade. Klubovi ljubitelja istorijskih veština takmiče se u bacanju tomahavka u daljinu, u određeni cilj, za uništavanje neke prepreke, itd. Takmičenja su veoma popularna i čak je izvesno vreme predlagano da uđu u olimpijski program.

Ni to nije sve kada je reč o tomahavku jer on nastavlja svoj ratnički život u sastavu američkih udarnih jedinica širom sveta. Koristila ga je ”US Army Stryker Brigade” u Afganistanu, ”172. udarni borbeni tim” (brigada) baziran u Grafensveru u Nemačkoj, itd. Viđeni su u borbama u Afganistanu i Iraku, a najviše su korišćeni prilikom prepada i juriša prilikom borbi prsa u prsa.

Reklo bi se da su Indijanci znali kako da naprave dugovečno oružje. Ono je čest rekvizit u filmovima, a najviše se pojavljuje u višestrukom ”oskarovcu”, filmu ”Ples s vukovima”, ali i u ”Poslednjem Mohikancu”, ”Patriotu”, itd. Na Filipinima ga koriste kao rekvizit u borilačkoj veštini eskrima.

Masovno ga prozvode brojne američke kompanije: ”American Tomahawk Company”, ”RMJ Tacitical”, ”Benchmade Knife Company”, ”SOG Speciality Knives”, ”Gerber Legendaru Blades”, ”Cold Steel” i drugi.

Oružje za sečenje

Ovo oružje tražilo je poznavanje obrade metala, stoga je bilo u počecima indijanskog otpora relativno retko. Korišćeno je za borbu i lov. Najmasovnija su bila kratka sečiva (noževi), jer su mačevi bili teški za izradu i nepogodni za taktičku borbu.

Oštrica je najpre pravljena od kamena i prihvatana drvenom drškom. Kasnije su noževi pravljeni od čelika ili gvožđa. Najčešće su korišćeni bakar i metal iz meteorita (!).  

Probadajuća oružja

Ovo je bila veoma popularna grupa oružja. Korišćena su kao oružje kratkog i dugog dometa u lovu i borbi. Koplja su pravljena od kratkog, oštrog sečiva od kamena pričvršćenog za kraj dugačke ili kratke drvene drške.

U nedostatku kamena ili metala, dugo, pravilno drvo, zaoštreno je na kraju kao kolac i provučeno kroz vatru takođe je moglo da posluži. Manganovo drvo se na taj način pokazalo čvršćim od gvožđa. Dobri stelci mogli su da na vrlo velikim daljinama nepogrešivo pogode životinju ili neprijatelja, a vrh koplja je kidao unutrašnje organe izazivajući obilno krvarenje i smrt.

Posebno su dobro bila obrađena koplja zvana još i pikado ili strela. Koristili su ih Atlatli, kako su Indijanci zvali te strelce prema istoimenom koplju. Ono je imalo i aerodinamička svojstva, pri čemu je ruka bila poluga za pravilno i precizno izbacivanje, pa je koplje letelo velikom brzinom.

Luk i strelu koristile su sve civilizacije širom sveta, pa ni Indijanci nisu bili izuzetak. Smatra se da su se pojavili pre osam milenijuma. Na kraju strele nalazilo se peraje napravljeno od perja koje je služilo za stabilizaciju strele u letu.

Sama strela bila je umanjena kopija koplja. Luk je pravljen od drveta, mada je bilo pokušaja da se pravi i od kostiju; međutim one su lako pucale. Danas se naivnim turistima širom Zapada Amerike prodaju koštana koplja i lukovi kao originali.

Tetiva na luku pravljena je od creva životinja, snopa konjskih dlaka, upredenih vlakana od koprive ili životinjskih tetiva.   

Odbrambena oružja

Neka indijanska plemena koristila su štitove. To su bila pre svega dekorativno-obeležavajuća sredstva. Koža je razapinjana preko drvenog rama, što je moglo veoma lako da se probije bilo kojim oružjem.

Međutim, taj štit je služio i kao maska, a sa atraktivnim crtežima mogao je i da zastraši protivnika. Pravi, ratni štitovi mogli su da zaustave kamenje, strele ili da pomognu u rikošetiranju (odbacivanju i skretanju) koplja.

Ona su pravljena od teške kože bufala uzete s njegovog vrata i pokazalo se da su ona istovremeno bila i vrhunac te vrste zaštite. Osnovna zaštita Indijanaca bila je, u suštini, njihova brzina, hrabrost, velika konjička veština i upotreba oružja.  

Simbolična oružja

Većina oružja Indijanaca (Native Americans) imala su i simbolično značenje jer su na njima po pravilu oslikavana obeležja, a korišćenje oružja je stepenovano po godinama i iskustvu. Tako su Indijanci znali ko je stasao za tomahavk, ko za luk i strelu, koplje, itd. Pored oružja, Indijanci su imali i medicinske štitove, nalik na ratne.

Međutim, tehnički gledano oni nisu predstavljali nikakvu zaštitu već su bili duhovna potpora, nešto kao zastave kod drugih naroda. Nosilac takvog štita smatrao je da je izdvojen i zaštićen od neprijatelja na spiritualan način.  

Ovim oružjima Indijanci su se najpre oduprli doseljenicima, osvajačima. Tokom vremena, usled bliskog dodira, raznih uticaja i interesa, počeli su da osvajaju (kupuju, zaplenjuju, itd) i vatreno oružje, pa su beli doseljenici počeli da trpe ozbiljne gubitke nailazeći na sve organizovaniju i opremljeniju indijansku vojsku.

Trgovci koji su imali nesreću da budu uhvaćeni u prodaji vatrenog oružja Indijancima, bez premišljanja su završavali o najbližoj grani. Sve jača moć Indijanaca bila je jedan od razloga da doseljenici surovo, genocidno krenu u njihovo opkoljavanje, uništavanje ili proterivanje. Krajnji cilj je postignut tako što su Indijanci pacifikovani i smešteni, kao životinje, u rezervate, što je posebna priča.

Ipak, posle više vekova i decenija, dočekali su da budu ravnopravni građani, ali to nije sve. U američku i svetsku literaturu i jezik ušli su i sociolekti koji nemaju druga imena osim indijanskih: Eskim, rakun, tobogan, tomahavk, totem, avokado, kakao, čili, čokolada, kojoj, tekila, koka, kondor, kokain, ljama, kajak, savana, jaguar, puma, tapir, sekvoja, mokasina, itd. Može se reći da je nova svetska sila napravljena, pored velikog rada i tehnološkog napretka, i na leševima starosedelaca, na njihovoj zemlji. 

Napomena: ovo je izvod iz studije o genocidu na teritoriji američkog kontinenta. Genocid je doživelo mnoštvo naroda na teritoriji Afrike, Dalekog Istoka, Australije, Evrope, Azije, što je predmet posebne teme.