Koliko je mladih ljudi, u slučaju rata, spremno da se žrtvuje za svoju zemlju?

Zapad je napustio regrutaciju dok su autoritarne zemlje udvostručile svoju vojsku

Suočene sa najvećim ratom na evropskom kontinentu od 1945. godine, mnoge zemlje žele ne samo da zadrže svoje oružane snage, već i da ih prošire, ali se to pokazuje kao težak zadatak, navodi britanski Ekonomist.

Oružane snage Holandije imaju 49.000 pripadnika, manje od petine njihovog hladnoratovskog broja, a jedno od deset mesta je upražnjeno. Prošle godine, redovna regrutacija donela je samo 3.600 od očekivanih 5.000 novih vojnika.

Nemačka se nada da će do 2030. povećati broj svojih vojnika sa 182.000 na 203.000, a Francuska sa 240.000 na 275.000. Poljska planira da se sa 197.000 poveća na 220.000 do kraja ove godine i na kraju na 300.000.

Problem je u tome što se današnji mladi ljudi koji su individualistički i orijentisani ka karijeri nerado prijavljuju. Evropa se bori sa problemom zapošljavanja. U i oko zona sukoba širom sveta, od vitalnog je značaja kako da više ljudi obuče uniforme. Neke zemlje preispituju staro rešenje: obavezni vojni rok za mlade koji završavaju školu.

Terminologija varira. Regrutacija obično znači prisiljavanje građana da se pridruže oružanim snagama, dok se regrutacija često odnosi na njen podskup – prisiljavanje mladih da odsluže službu u oružanim snagama.

Zapadnjaci napuštaju regrutaciju, dok “autoritarne” zemlje udvostručuju svoje vojske

Početkom 20. veka oko 80% zemalja imalo je neki oblik regrutacije. Sredinom 2010-ih, ova cifra je bila nešto ispod 40%. Praksa je dostigla vrhunac tokom svetskih ratova, a mnoge zemlje su nastavile da se oslanjaju na nju tokom Hladnog rata.

Kasnije se Zapad okrenuo visokotehnološkim kampanjama protiv pobunjenika, poput onih u Avganistanu i Iraku. Masovne trupe su uglavnom zamenjene manjim snagama dobrovoljaca i profesionalaca.

Od 1995. godine 13 članica OECD-a, kluba koji uglavnom čine bogate zemlje, odreklo se vojne obaveze. Sve osim osam od 32 članice NATO-a su eliminisale vojnu obavezu. Ali “autoritarne” zemlje poput Irana i Severne Koreje udvostručile su svoju vojsku.

Šta se dešava u zemljama u ratu

Najhitnija rasprava o regrutaciji vodi se u zemljama koje se suočavaju sa ozbiljnom ratnom pretnjom. Uzmimo primer Ukrajine . Više od dve godine nakon eskalacije sukoba, hiljade muškaraca iz te zemlje beže preko granica zemlje ili se kriju kako bi izbegli da budu predati u borbu.

Ukrajinska vlada je 2. aprila, zbog nedostatka trupa, bila prinuđena da snizi minimalnu starosnu granicu za regrutaciju sa 27 na 25 godina!?

U Izraelu je vojna služba centralni stub državljanstva. Nakon napada 7. oktobra, oko 300.000 Izraelaca napustilo je civilni život i “požurilo” da se pridruži svojim jedinicama.

Izrael želi da produži vojnu službu za muške regrute na tri godine (trenutno mlade žene služe 24 meseca, a mladići 32 meseca) i da podigne starosnu granicu za rezerviste na 45 godina. Istovremeno, oslobađanje ultraortodoksnih Jevreja od vojne službe je predmet žestoke političke borbe.

U međuvremenu, u Aziji, Tajvan “pokušava da se pripremi za mogući rat sa Kinom”, jer tenzije između Kine i SAD traju. Tajvan je 2022. produžio vojni rok sa četiri meseca na godinu dana. Ostrvo ima 169.000 aktivnih vojnika, dok Kina ima oko 2 miliona.

Južna Koreja, gde vojna služba ima brutalnu reputaciju, pokušava da je učini privlačnijom. Staž je smanjen na 18 meseci, plate rastu, a sadistički narednici su navodno eliminisani. Takođe, vlada želi da zaposli više žena (zapošljavanje isključivo muškaraca podstaklo je ogorčenost muškaraca i antifeminističku politiku).

“Da li biste bili voljni da se borite?”

Na mnogim mestima, oni koji regrutuju za oružane snage bore se sa promenljivim vrednostima: mladići su postali nevoljni da se bore čak i u odbrambenim ratovima.

Decenijama, Svetsko istraživanje vrednosti (WVS), akademski istraživački program, postavlja ljudima širom sveta isto pitanje: „Da li biste bili voljni da se borite za svoju zemlju?“

U najnovijem krugu istraživanja, između 2017. i 2022. godine, samo 36% Holanđana između 16 i 29 godina je odgovorilo potvrdno. Regruteri pokušavaju da se izbore sa retorikom patriotizma, samoispunjenja i zajedničkih vrednosti. Postoje i kampanje uticaja na TikTok i Instagram. Međutim, izgleda da to nije dovoljno za postizanje ciljeva.

Vrednost promena

Ovakva situacija je delimično očekivana. Kako zemlje postaju bogatije, njihovi građani postaju manje spremni da se žrtvuju za naciju. Herfrid Minkler, nemački politikolog, nazvao je zapadne demokratije „postherojskim“ društvima, u kojima je „najveća vrednost očuvanje ljudskog života“ i ličnog blagostanja.

Istorija svakako igra ulogu. Spremnost za borbu je niska u zemljama koje su izgubile Drugi svetski rat (Nemačka, Italija i Japan). U Španiji i Portugalu, decenije vojne diktature učinile su mnoge građane sumnjičavim prema oružanim snagama.

Ali stvari se mogu promeniti kada vide da se sukob približava. Prema radu Volfganga Vagnera i Aleksandra Sorga sa Univerziteta VU u Amsterdamu i Mihala Onderka sa Univerziteta Erazmus u Roterdamu, blizina rata čini građane spremnijim za borbu.

Nema vremena za gubljenje

Nedostaci u mnogim “demokratijama” sugerišu da najbolje strategije regrutovanja ne mogu puno učiniti da povećaju broj trupa. U liberalnim društvima, veliki delovi stanovništva razmišljaju o služenju vojske samo ako ne mogu da nađu posao na drugom mestu.

Ponovno uvođenje regrutacije za mlade bi moglo biti politički i praktično nemoguće iz istog razloga zbog kojeg je regrutacija nedovoljna: civili se osjećaju otuđenim od oružanih snaga.

Međutim, čini se da nordijski model pomaže da se premosti ovaj jaz, osiguravajući da vojna služba ostane prirodan deo društvenog života i podstičući više onih koji napuštaju školu da razmisle o karijeri na terenu. Ostali mladi mogu se prijaviti samo u slučaju nezaposlenosti.

„Strah je ono što vas tera da delujete“, kaže Andrej, bivši TV producent koji se sada bori u istočnoj Ukrajini.