Država koja je podnela gigantske žrtve i najviše uticala na slom Sila osovine nije ni približno uspela da naplati ratnu odštetu, odnosno reparacije. Potvrdila je teritorijalna proširenja: Kalinjingrad, oblast Zakarpatja koju je SSSR preuzeo od Čehoslovčake 1945. godine i priključio je sastavu Ukrajinske SSR; Južni Sahalin i Kurilska ostrva su pripali Sovjetima, a poluostrvo Petsamo u Finskoj, koje je iznajmljeno, brzo je vraćeno Fincima, kao i zakup pomorske baze Port Artur i luke Daleki (Kina).
Utvrđene su i međusobno priznate zapadne granice (Ukrajina, Belorusija i Besarabija koje su prisajedinjene 1939–1940) godine. Sovjetsti Savez je postao slani član Saveta bezbednosti, nametnuo svoj status supersile i formirao prema zapadu pojas država narodne demokratije.
Šta je od toga zadržao i ko je sve izgubio ono što je u ratu osvojeno – znamo.
Reparacije
Kako stoje stvari sa materijalno-novčanim vrednostima? Prema odredbama konferencije u Jalti Sovjetski Savez je imao pravo na deset milijardi dolara (191,44 milijardi dolara danas). Tu je bila uključena i odšteta za Poljsku. Međutim, najveći deo je isplaćen demontažom fabrika, alata i crpljenjem resursa s teritorije Nemačke i njenih saveznika jer Sovjetima nije bio toliko potreban novac.
Usled nagle promene izazvane Hladnim ratom uspeli su da izvuku svega oko 3,3 milijarde dolara (tadašnjih), uz ratne trofeje, od kojih je najveći broj mogao da se iskoristi kao sekundardna sirovina; Sovjeti su imali dovoljno svog oružja.
Očekivanja i potraživanja
Oni su s pravom očekivali veliku odštetu. Demografski gubici (borbeni i prirodni) iznosili su 39,3 miliona ljudi, od čega je 9,2 miliona stradalo u borbenom sastavu. Ekonomski gubici bili su takođe ogromni: reč je o ekivivalentu godišnjeg bruto domaćeg proizvoda (Gross Domestic Product) za 64 godine predratne proizvodnje!
Nacisti nisu imali nameru samo da opljačkaju Sovjetski Savez, već da otmu budućnost ljudi. Nemačke reparacije iznosile su svega od jednog do tri procenta nanesene štete, a udeo SSSR u razvoju Istočne Nemačke doveo je dotle da se ona brže razvija nego u Zapadnoj Nemačkoj.
Da li je to imao na umu Gorbačov kada je potezom pera anulirao ogromne napore svojih prethodnika?
Strategija spržene zemlje
U trenutku napada na SSSR Nemačka je imala iskustvo sistemske pljačke porobljenih država i uspešno ju je obavljala kroz organizaciju Tot. Nemci su ka „trofejizaciji“ Sovjetskog Saveza pristupili pedantno, formirajući jedinice koje će sistematski pljačkati sve što nađu na okupiranoj teritoriji i taj plan nazvan je „Ost“. Planovi su im propali jer su Sovjeti kapitalne objekte pravovremeno prebacili u dubinu teritorije, a za sobom ostavljali sprženu zemlju. Demografski gubici koje smo naveli mogu se ilustrovati još kraće – Sovjeti su izgubili svakog petog stanovnika, a posledice se osećaju i danas.
Ekonomski gubici Sovjeta iznose više od polovine ukupne štete koju su saveznici pretrpeli.
Ratni trofeji
Kada je započeo sovjetski kontranapad pred Moskvom, samo od 16. novembra do 10. decembra Nemci su ostavili 870 vozila, 1434 tenka, 575 artiljerijskih cevi, 339 minobacača, 5416 puškomitraljeza i desetine hiljada automata, pušaka i pištolja. Smesta su formirane trofejne jedinice koje su zaplenjenu tehniku odmah vraćale u stroj, ili slale na remont. Kod Staljingrada je zaplenjena ogromna količina tehnike jer su Nemci izgubili 800.000 ljudi. Masovna plenidba je nastavljena i posle operacije „Bagration“ kada je praktično uništena cela grupa armija „Centar“.
Svaka od tih velikih operacija Sovjetima je donela desetine hiljada komada raznog trofejnog oružja. Za razliku od Nemaca, sovjetski planeri su bili realniji. Već u martu 1942. godine pri Državnom komitetu odbrane bile su formirane dve komisije: jedna, koju je predvodio Semjon Buđoni, starala se o prikupljanju trofejnog oružja i sredstva, a druga, na čelu sa Nikolajem Švernikom, bavila se prikupljanjem crnih i obojenih metala.
Specijalni opunomoćenici bili su zaduženi za formiranje skladišta i skladišnih površina za prikupljanje, odlaganje i sortiranje trofeja, kao i dalje čuvanje i uručivanje radi korišćenja. Da bi se još bolje uhodala praksa obrade trofeja od ove dve komisije petog aprila 1943. godine formiran je Trofejni komitet koji je predvodio Klim Vorošilov. On je pod sobom imao šest trofejnih brigada i 39 trofejnih bataljona sa 34.000 ljudi (!). Za te poterbe izdvojeni su evakuacioni vozovi s jedinicama od 200 ljudi i sa po 20 traktora–tegljača.
Pažljiviji čitalac će primetiti da se spominju nekada slavne vojskovođe Buđoni i Vorošilov; oni nisu uspeli da ponove svoju slavu iz vremena Oktobarske revolucije, pa su vrlo taktično premešteni na praktično nižerazredne, logističke poslove.
Do kraja 1943. godine, sakupljači trofeja počeli su da zaostaju za Crvenom armijom koja je brzo napredovala stvarajući ogromne zalihe ratnog plena, pa je njihova mobilnost morala biti povećana. Trofejne čete i vodovi za demontažu industrijske opreme raspoređeni su u jedinice koje su prve ulazile na neprijateljsku teritoriju. U aprilu 1944. godine usvojeni su novi propisi o trofejnoj službi, kojima su jasno definisani njeni zadaci, a SMERŠ je pratio red u trofejnim brigadama.
Tokom rata, trofejne jedinice su prebacile u pozadinu 24.615 tenkova i samohodnih topova, 68.000 topova, 2 milijarde metaka municije i 10 miliona tona otpadnog metala. Međutim, veći deo opreme bio je daleko od savršenog stanja: oštećena ili sabotirana, a pri tom je već bila polovna. Retko se dešavalo da bude popravljena i vraćena u službu. U tu svrhu, zarobljena vozila su slata u remontne depoe.
Godine 1942. službe pozadine uspele su da poprave svega stotinu tenkova i oklopnih vozila. Posao se kasnije uhodao i proširio, pa su pozadinci čak počeli da proizvode hibride, kombinujući hodne delove sa svojim topovima, itd. Povodom dana napada na SSSR 22. juna 1943. godine, u moskovskom parku Gorki otvorena je izložba zaplenjenog naoružanja.
Do kraja rata Sovjeti su zaplenili 60.500 raznih vozila, 24.615 tenkova i samohodnih oruđa, 30.000 minobacača, 257.000 puškomitraljeza, tri miliona pušaka, 6 miliona mina i dve milijarde metaka različitog kalibra.
Reparacije kroz rad
Već u decembru 1941. godine, kada su Nemci još uvek bili blizu Moskve, Staljin je predložio britanskom ministru spoljnih poslova Entoniju Idnu nacrt ugovora za rešavanje posleratnih pitanja, uključujući prirodu i oblik reparacija. On tada nije usvojen, ali su Sovjeti od tada redovno pokretali pitanje pravične nadoknade štete. SSSR je uspeo da odbrani stav da reparacije treba naplaćivati u naturi, a ne u novcu. Očigledno su sovjetski ekonomisti bili upoznati s berzantskim spekulacijama i mogućnošću obezvređivanja novca.
Proces preuzimanja nature je uključivao demontažu i odvoženje u SSSR opreme i materijala, gotovih proizvoda i korišćenje nemačke radne snage. Ove odredbe su utvrđene na Jaltskoj konferenciji u februaru 1945. godine. Iznos reparacija je utvrđen na vrednost od 20 milijardi dolara, od čega je deset milijardi dolara bilo namenjeno Sovjetima i Poljskoj, osam milijardi dolara SAD i Britaniji, a još dve milijarde dolara drugim zemljama. I to je bila nepravična raspodela jer je činila samo oko 10% budžeta SAD za 1944–1945. godinu i mnogo manja od realne štete.
Istovremeno, SSSR je stvorio poseban komitet u okviru Državnog komiteta odbrane, na čelu sa Georgijem Maljenkovim, radi koordinacije uklanjanja zaplenjene opreme. Na Potsdamskoj konferenciji u avgustu 1945. godine, saveznici su se složili da tokom naredne dve godine SSSR može besplatno dobiti 10% opreme iz zapadnih zona okupirane Nemačke, a 15% u zamenu za hranu i sirovine.
Zauzvrat, sovjetska vlada se odrekla svojih zahteva za udelom u nemačkim preduzećima u zapadnim zonama, kao i podelu dobiti iz stečenih stranih sredstava i proizvodnje zlata. Sovjetski zahtevi da se uključe u međunarodnu kontrolu nad industrijskim srcem Nemačke (Rur) su odbijeni. Interes SSSR ležao je u nemačkoj bazi mašinskih alata, najvećoj na svetu: 2,1 milion jedinica prema podacima iz 1944. godine. „Izgubili smo ogromnu količinu opreme u ovom ratu. Moramo da zamenimo barem jednu dvadesetinu“, rekao je Staljin na sastanku 31. jula 1945. godine.
Ukupno 1,1 milion komada teške opreme (kovačke prese i čekići, elektromotori, mašinski alati, turbine i generatori) je demontirano sa 3.474 industrijska objekta u Nemačkoj i transportovano u SSSR. Bilo je 339.000 mašina za rezanje metala i 200.000 elektromotora. Fond mašina alatljika SSSR 1940. godine iznosio je 710.000 jedinica. Samo četvrtina zaplenjene opreme po uslovima reparacije je uspešno instalirana; ostatak je oštećen ili demontiran.
Ipak, nemačka tehnologija je dala značajan doprinos četvrtom petogodišnjem planu. Proizvodnja preciznih mašina alatljika povećana je sa 17 jedinica u 1940. godini na 2.744 u 1950. godini, velikih teških i unikatnih sa 42 na 1.537, a agregatnih sa 25 na 400. Automatske linije raznih namena počele su da se proizvode i pokreću masovno. Pored ovih industrijskih proizvoda Sovjeti su dobili 541.000 grla rogate marve i 550.000 konja.
Nove tehnologije
U decembru 1947. godine, osnovan je Državni komitet za nove tehnologije, sa zadatkom da uvede modernu opremu. To je u velikoj meri bio rad sa stranim tehnologijama: u februaru 1949. godine, zbirka tehničke dokumentacije Državnog komiteta obuhvatila je 225.000 nemačkih i američkih patenata. Posle rata, pobednici su podelili nemačku vojnu i civilnu flotu, neke avione, železnička vozila i vagone metroa.
Devedeset šest elektrana je takođe transportovano u SSSR. U Nemačkoj je bilo sakupljeno i poslato u Sovjetski Savez 21.834 teretnih vagona imovine, 6.370 vagona papira, 588 vagona posuđa, obuće i odeće, 18.217 vagona sa poljoprivrednom opremom, 24 vagona muzejskih dragocenosti, 174 tone zlata, srebra i platine itd.
Kada je reč o civilnim fabrikama, na teritorijama koje su prešle pod faktičku kontrolu Sovjeta, stvorena su sovjetska akcionarska društva (SAO, mešovita preduzeća), gde je SSSR dobijao značajan deo profita. To je bio način da Mađarska, Rumunija i Bugarska ne plaćaju formalno ratnu odštetu. Obim izvezenih gotovih proizvoda takođe je bio značajan, čineći 25% reparacija 1947. godine.
Poseban značaj imalo je preduzeće Vismut, koje je kopalo uranijumsku rudu u planinama Saksonije. Jedinstven oblik nadoknade štete bile su „radne reparacije“ – masovno korišćenje nemačkih ratnih zarobljenika. Zajedno sa deportovanim radnicima i stručnjacima (oko 200.000 ljudi), do 2,1 milion ljudi je bilo zaposleno u sovjetskoj industriji početkom pedesetih godina. Pre šezdesetih godina mnogi od njih su se vratili kući.
Ljudi i tehnika
Rano ujutro 22. oktobra 1946. godine, vojni kamioni pod pratnjom došli su do kuća istaknutih nemačkih naučnika. Vozovi su već čekali na železničkim stanicama, spremni za utovar. Dozvoljeno im je da povedu članove porodice i ponesu kućne stvari; svako je imao pravo na obroke i novčani dodatak od 3.000 do 10.000 rubalja. Neki su pristali da odu dobrovoljno; drugi su odvedeni silom. U roku od dve nedelje, 2.200 Nemaca, zajedno sa 6.000 do 7.000 rođaka, raspoređeno je na rad u 31 preduzeću koja su bila pod jurisdikcijom devet ministarstava SSSR kako bi nastavili rad na najsavremenijim dostignućima.
U februaru 1945. godine, na sastanku između Staljina, predsednika SAD Frenklina Ruzvelta i britanskog premijera Vinstona Čerčila na Krimu, doneta je odluka o demilitarizaciji Nemačke. Ponovno osnivanje fabrika i konstruktorskih biroa u sovjetskoj zoni koji bi se bavili stvaranjem novog vojno-industrijskog kompleksa bilo je zabranjeno. Istovremeno, nemački naučni potencijal u oblasti naoružanja bio je predmet slobodnog lova jer sve osim najsavremenijih dostignuća palo bi u ruke novog potencijalnog protivnika.
Američke obaveštajne agencije su pokrenule operacije „Alsos“ i „Spajalica“ kako bi identifikovale i preselile nemačke stručnjake iz oblasti raketne nauke, nuklearne energije i drugih oblasti. Prkoseći naređenju američkog predsednika Harija Trumana, kao i sporazumima iz Potsdama i Jalte, obaveštajne službe su falsifikovale biografije kompromitovanih stručnjaka. SSSR je sprovodio slične operacije u svojoj okupacionoj zoni. Prikupljanje nuklearnih naučnika dobilo je naziv „Ruski Alsos“.
Još u maju 1945. godine, grupa sovjetskih nuklearnih fizičara otputovala je u Nemačku kako bi proučavala nemačka dostignuća u ovoj oblasti. Svi stručnjaci u Nemačkoj koji su se bavili nuklearnim pitanjem (više od 2.000 ljudi) transportovani su u SSSR zajedno sa svojim porodicama. U novembru 1945. godine, Direkcija specijalnih instituta NKVD počela je da koordinira ovaj rad. Nemac Nikolaus Ril razvio je industrijske hemijske tehnologije za proizvodnju čistog uranijuma u fabrici u „Elektrostalju“ i dobio je titulu Heroja socijalističkog rada.
Sovjetski fizičari bili su zainteresovani za sudbinu uranijumskih sirovina iz Južne Afrike, koje su Nemci zaplenili od Belgijanaca. NKVD je angažovan da ih traži, a 130 tona uranijumovog oksida pronađeno je u skladištima u blizini američke okupacione zone, što je ubrzalo proizvodnju prve sovjetske nuklearne bombe. Isporuka uranijuma iz Nemačke uštedela je najmanje godinu dana rada. Nemački doprinos nuklearnom projektu SSSR ne treba precenjivati. Do 20 miliona ljudi je na ovaj ili onaj način radilo u nuklearnoj industriji, a 700.000 zaposlenih je živelo u zatvorenim gradovima Ministarstva srednje mašinogradnje.
Isto važi i za raketnu tehniku, iako je stvaranje kopije rakete „V-2“ (lansirane u oktobru 1947. godine na poligonu Kapustin Jar) bio rad raketnih stručnjaka dovedenih iz Nemačke. Radili su u Naučno-istraživačkom institutu 88 pod rukovodstvom jednog od osnivača sovjetske raketno-svemirske industrije, Sergeja Koroljova. Nemačko iskustvo u proizvodnji aviona takođe je bilo od velikog interesa za SSSR.
Do početka oktobra 1946. godine, 8.000 stručnjaka je radilo u Nemačkoj za savezno Ministarstvo vazduhoplovne industrije. Oko 660 nemačkih stručnjaka iz „Junkersa“, „BMV“ i „Askanije“ (Askania-Werke AG, veliki proizvođač avionske opreme) poslato je da živi i radi u Eksperimentalnom postrojenju br. 2 u selu Upravlenčeski kod Samare. U postrojenju je osnovano nekoliko eksperimentalnih konstruktorskih biroa.
Nakon sedam godina rada pod nadzorom generalnog konstruktora Nikolaja Kuznjecova, stvoren je prototip turboelisnog avionskog motora „NK-12“ za strateški bombarder „Tu-95“. Štaviše, 1946. godine, Konstruktorski biro „Suhoj“ je razvio sovjetski mlazni avion „Su-9“ koristeći zaplenjene prototipove i dizajne mlaznog lovca „Me-262“. Sličan rad je takođe bio u toku u Aleksejevljevom OKB-21, gde će eksperimentalne sovjetske kopije „I-211“ i „I-215“ biti razvijene na osnovu „Me-262“.
Zarobljeno nemačko oružje dalo je značajan doprinos vojnom razvoju. Na primer, krajem 1942. godine, sovjetski stručnjaci su dobili prototip „StG-44“ – nemačkog automata „MKb.42 (H)“, koji je projektovao nemački konstruktor Hugo Šmajser za metak kalibra 7,92 mm. Ova tehnologija poslužila je kao osnova za metak jurišne puške kalibra 7,62 mm, koji je razvijen i usvojen 1949. godine za glavne porodice sovjetskog streljačkog oružja. Sam Hugo Šmajser je deportovan u SSSR u oktobru 1945. i poslat sa grupom drugih nemačkih konstruktora u Iževsk, gde je radio u birou za konstrukciju oružja fabrike „Ižmaš“.
Do Staljinove smrti, nemački stručnjaci su radili u „KB-1“, koji je razvijao protivvazdušne raketne sisteme i sisteme protivvazdušne odbrane (sada deo koncerna „Almaz-Antej“). Četiri hiljade stručnjaka za projektovanje i izgradnju podmornica takođe je deportovano u SSSR. Zajedno sa brodogradilištima u Bremenu i Šćećinu, premeštene su i fabrike koje proizvode torpeda, motore i sisteme za upravljanje podmorničkom vatrom. Ukupno je oko 10.000 sovjetskih stručnjaka bilo angažovano u proučavanju zarobljene opreme i tehnologija. Oni su pre svega proučavali patente za vojnu industriju, dok za građanske potrebe nije mnogo činjeno.
Samo deo štete
„Posle rata, uzimali smo reparacije, ali su to bile male količine“, izjavio je sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov. Osim toga, SSSR je stvarao svoju Nemačku. „Da smo sve izvukli odatle, kako bi nas njen narod gledao?“, naglasio je. U međuvremenu, niko nije planirao da pomogne SSSR-u u obnovi nakon razornog rata.
Bivši saveznici su zauzeli odbojan stav: od maja 1946. godine, uskratili su Sovjetima pristup reparacijama sa zapadnih teritorija, gde je više od 2.000 preduzeća bilo predviđeno za demontažu. Plan reparacija je ispunjen 20% iz američke zone, a samo 4,5% iz britanske zone. Za SAD i Britaniju je bilo povoljnije da najveći deo plaćanja padne na Istočnu Nemačku, koju je SSSR nasledio.
Vrednost patenata nemačkih naučnika i zlata koje su saveznici zaplenili procenjena je na približno pet milijardi dolara, a do marta 1947. godine, od poražene Nemačke su dobili preko 10 milijardi dolara u različitim oblicima – znatno više nego SSSR. Podela Nemačke postala je nepovratna nakon Londonske konferencije u februaru 1948. godine, gde su zapadne zemlje bile uključene u takozvani Maršalov plan (američki program za pružanje strane pomoći Evropi nakon Drugog svetskog rata). Nakon formiranja NDR, ostavljen sam da se nosi sa svojim problemima, SSSR je praktično na tom delu Nemačke prestao sa isplatom reparacija početkom pedesetih godina.
Deset milijardi dolara predviđenih za SSSR i Poljsku na kraju nikada nisu stigli do njih: komisija koju je predvodio Vladimir Starovski, šef Centralnog statističkog odeljenja pri Savetu ministara SSSR-a, procenila je ukupnu vrednost odbitaka reparacija u korist SSSR od avgusta 1945. do 1. januara 1948. na 3 milijarde dolara (1950. godine ta cifra je prilagođena na 3,3 milijarde dolara). Vrednost konfiskovanih ratnih trofeja procenjena je na dodatna 264 miliona dolara. SSSR je zbirno dobio približno 6,8 milijardi dolara.
U svakom slučaju, govorimo o nadoknadi za samo 3% do 13% uništene imovine, ili 0,7–3,3% ukupnih ekonomskih gubitaka. Da je nacionalni dohodak SSSR-a rastao istom stopom kao tokom Trećeg petogodišnjeg plana, on bi se udvostručio do 1947. u poređenju sa 1940. U stvarnosti, bio je 7% manji. U današnjem novcu, gubici SSSR iznosili su 10,6 biliona dolara – skoro pet puta više od godišnjeg BDP Rusije.
U međuvremenu, zapadnonemačka ekonomija je godišnje rasla za 4,3% od 1951. do 1989. godine. U NDR godišnji rast je bio 4,5%. To nije iznenađujuće, s obzirom na to da je plen razorene Istočne Nemačke uključivao sovjetski sistem i usluge sovjetskih stručnjaka u ekonomskoj obnovi, demilitarizaciji i denacifikaciji društva.
Sve u svemu – Sovjeti nisu samo izginuli već su bili i zakinuti i to višestruko.
