Stepan Andrijovič Bandera (Степан Андрійович Бандера) rođen je u Galiciji, u žarištu ukrajinskog ultranacionalizma i nacizma, prvog dana Nove, 1909. godine. Predvodio je Organizaciju ukrajinskih nacionalista (OUN) u borbi protiv SSSR. Spreman da proda dušu đavolu, da sarađuje s bilo kim zaboravljajući političke principe, samo ako je taj protiv Rusa. Zato se u njegovoj političkoj biografiji beleži saradnja s Engleskom, ali i s nacistima Adolfa Hitlera.
Nemačka 30. juna 1941. godine ulazi u Ukrajinu, pa Banderina frakcija proglašava Nezavisnu ukrajinsku državu („Akt obnove ukrajinske državnosti”). Ovaj čin pratili su pogromi, a OUN(b) zaklela se da će „blisko sarađivati sa nacionalsocijalističkom velikom Nemačkom, pod vođstvom svog vođe Adolfa Hitlera koji formira novi poredak u Evropi i svetu i koji je pomogao ukrajinskom narodu da se oslobodi moskovske okupacije”.
Po završetku rata Bandera se vraća predratnim vezama i svoju frakciju oživljava 1946. godine uz pomoć MI6 (Military Intelligence, Section 6). Istraga protiv Bandere ukazivala je na to da je on nastavio po starom; naredio je i organizovao više stotina ubistava, otmica, iznuda i falsifikata. Govorilo se čak i da je njegovo najbliže obezbeđenje sačinjeno od najokorelijih esesovaca. Vlada Bavarske pokreće postupak protiv njega i on smesta pristupa BND (nemačkoj službi bezbednosti, Bundesnachrichtendienst) uprkos upozorenju CIA da ne sarađuju s njim.
Sovjeti su rešili da na to stave tačku i da ga likvidiraju.
Bilo je više atentata. Bandera je bio odlično čuvan. Služba bezbednosti OUN(b) upozorila je 1959. godine Banderu na još jedan atentat i pozvala ga da napusti Minhen radi bezbednosti. Njihov lider je to odbio, verujući da bi se takav čin mogao smatrati kukavičkim bekstvom. Upozorenja nisu bila bez osnova. Još u maju te godine, agent ukrajinskog KGB Bogdan Stašinski dobio je zadatak da ubije Banderu koji je živeo u Minhenu pod imenom Stefan Popel, ali napad nije uspeo.
Dve godine ranije, u Minhenu, Stašinski je upotrebio specijalno oružje da ubije jednog od nacionalističkih ideologa, publicistu Leva Rebeta. Atentat je uspeo. Lekari su nakon obdukcije zaključili da je smrt nastupila prirodno, usled srčanog udara (infarkta), jer cijanid nije ostavio nikakve tragove. To je bio savršen zločin za to vreme.
Trebalo je da se Bandera eliminiše istom metodom jer je bila veoma pouzdana, drska, nepoznata pa time i neočekivana. Bogdan Stašinski, koji je živeo u Zapadnoj Nemačkoj pod imenom Jozef Leman, smatrao je da je majski atentat bio nedovoljno dobro organizovan jer je dobio pogrešan ključ od ulaza u kome je Bandera živeo. Sledeći atentat dogodio se 15. oktobra iste, 1959. godine. Stašinski je bio naoružan unikatno izrađenim dvocevnim pištoljem–špricem koji je sadržao kalijum–cijanid.
Posebna opruga je izbacivala ampule otrova, koje su, nakon pucanja, pretvarale otrov u paru. Udisanje pare bi žrtvu onesvestilo, uzrokujući trenutno suženje krvnih sudova i parališući rad srca. Osoba napadnuta na ovaj način umrla bi od srčanog udara u roku od nekoliko minuta. Zbog mogućnosti da promaja ili vetar nanesu isparenje prema atentatoru, on je dobio sirete (syrette – vrsta jednokratnog medicinskog šprica u obliku tube) s protivotrovom. Morao je da popije specifičnu tabletu koja je delovala kao preventivni antidot.
Zašto nije koristio pištolj s prigušivačem ili neko drugo sredstvo? Razlog leži pre svega u nemogućnosti da se otkrije pravo oružje, pa time i usmeri istraga na izvršioca.
Ko je bio Bogdan Stašinski?
Rođen je u mestu Boršoviči kod Lavova (Борщовичі, polj. Barszczowice, Lavovsko vojvodstvo, tada Poljska) četvrtog novembra 1931. godine. Bogdan Nikolajevič Stašinski (Богдан Миколайович Сташинський) bio je oficir i obaveštajac KGB. Vladao je poljskim, nemačkim, ruskim i, naravno, ukrajinskim jezikom. U aprilu 1950. godine bio je uhapšen i priveden kao kurir ilegalne organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN).
Pod pretnjom visoke kazne i posledica za porodicu on je pristao da radi organe bezbednosti pod pseudonimom Oleg. Uz pomoć lažnih poternica, pokušaja privođenja i insceniranog bekstva on je stekao poverenje ilegalaca. Postao je pripadnik grupe „Tajfun“ u kojoj su se nalazili nekadašnji pripadnici UPA. U Kijevu od 1952. godine počinje da se obučava za rad u inostranstvu i dobija prezime Moroz.
Kako je izveden atentat?
U januaru 1959. godine Stašinski je doleteo u Minhen pod imenom Hans Joakim Budajt, sa zadatkom da sazna Banderinu adresu jer je KGB znao samo za staru. U telefonskom imeniku našao je novu Banderinu adresu (Kreitmayrstraße 7) i na osnovu vozila koje je tu parkirano uverio se da je na pravom mestu. To vozilo Bandera je koristio kada je putovao za Roterdam. Stašinski je trebalo da uđe u predvorje Banderinog ulaza i da ga tamo sačeka.
Tog dana, 15. oktobra 1959. godine, on uopšte nije planirao atentat.
Šta je Stašinski radio i da li je improvizovao kada je saznao novu adresu? Bavio se planiranim obaveštajnim poslom, onako kako je naučen na obuci. Nadzirao je Banderu u ulici Cepelinštrase (Zeppelinstraße) gde je ovaj imao kancelariju, kako bi proučio njegove rutine. Atentator je bio profesionalac, pa je bio svestan da taj susret mora izgledati savršeno spontano jer je i Bandera imao ogromno ilegalno iskustvo.
Bandera je otišao sa jednom ženom s posla negde oko podneva i vratio se kući a ne na posao posle sat vremena, parkirajući vozilo u garaži. Kada je Bandera izašao iz kancelarije, Stašinski nije ništa čekao! Krenuo je na rizik da iskoristi priliku pretpostavljajući da se meta neće vraćati na posao. I bio je u pravu! Odmah se uputio tramvajem ka kućnoj adresi, otvorio vrata pripremljenim ključem i sakrio se iza kućišta lifta. Dvocevni špric je sakrio u presavijene novine, onako kako se one uobičajeno nose posle kupovine, a pre čitanja, pa nisu izazivale podozrivost.
Sve se dogodilo u dve-tri sekunde. Sve se podesilo njemu na ruku. Video je Stepana kako prilazi vratima; Stašinski je pristojno propustio jednu ženu da izađe i savio se da veže pertlu kako bi sačekao Banderu da uđe u predvorje noseći torbu s povrćem. Zašto je Bandera bio sam, bez pratnje, do danas nema odgovora, osim pretpostavki da je bio prepušten mogućem atentatu. Stašinski mu je krenuo u susret ispalivši ampule u lice. Potom je brzo i prisebno izašao iz zgrade.
Nije bilo predviđeno da se iko posle njega pojavljuje kako bi utvrdio rezultat atentata. Usput se oslobodio oružja i seo u brzi voz za Frankfurt. Nešto kasnije bio je u avionu za Istočnu Nemačku pa je iz novina saznao da je uspeo. Banderu je našla jedna susetka kako leži dok mu je krv nadirala iz usta, nosa i ušiju. Pozvala je hitnu pomoć, a on je u vozilu na putu za bolnicu umro.
Banderina smrt je na obdukciji pripisana srčanom zastoju mada je u stomaku nađen otrov, što su lekari protumačili kao samoubistvo.
Sudbina atentatora
Sovjeti su odmah pustili u javnost nekoliko vešto smišljenih „legendi“, odnosno lažnih priča koje su dovele do konfuzije i ubrzo se na događaj zaboravilo. Za uspešnu operaciju, Bogdan Stašinski je odlikovan visokim Ordenom crvene zastave trećeg novembra 1959. godine; nagrađen je zvanjem počasnog saradnika i vanredno unapređen u čin pukovnika (prema ruskim izvorima), a prema drugim podacima u čin majora.
Kako je bivši direktor CIA Alen Dales napisao u svojim memoarima, po povratku u Moskvu Stašinski je zatražio od predsednika Komiteta državne bezbednosti, Aleksandra Šelepina, dozvolu da se oženi Nemicom Ingom Pol. Nakon venčanja, Ingu Pol je takođe regrutovao KGB, a mladenci su se nastanili u Moskvi.
Bračni par je dobio stan za koji su brzo utvrdili da je ozvučen. Služba mu je preporučila da izabere hoće li raditi u Velikoj Britaniji ili Švajcarskoj. On se zbog jezika odlučio za Švajcarsku i čak je, kao masku, naučio zanat frizera. Međutim, život u tuđoj zemlji teško je pao trudnici i ona je tražila da se vrati u Berlin kako bi se tamo porodila. Taj izgovor je uspeo i ona je neočekivano zaista dobila dozvolu da ode, ali bez muža. Dete je poživelo samo četiri meseca.
Starešine su Stašinskom dozvolile da ode u Berlin na sahranu, gde je stigao vojnim avionom (!). Kada se sastao sa suprugom odlučio je da zajedno prebegnu u Zapadnu Nemačku. Njihov prelazak u Zapadni Berlin bio je u duhu najboljih špijunskih trilera jer su jedan deo puta prelazili kroz predgrađa pešice, uzimali taksi, sve dok se nisu dokopali sigurnog. Odatle su avionom odleteli u Frankfurt i javili se kancelariji CIA.
Tamo je u razgovoru s operativcima izneo sve detalje u vezi s atentatima koje je izvršio. Oni su, na osnovu svojih podataka konačno mogli da sklope sliku od kockica koje su do tada nedostajale. Predat je nemačkoj policiji. Suđeno mu je 1962. godine i dobio je osam godina zatvora. Pušten je na uslovnu slobodu samo tri godine kasnije. Ni Amerikanci nisu bili amateri, pa su veoma vešto prikrili njegov trag.
Smatralo se da je otišao u Južnoafričku Republiku kako bi obučavao njihove obaveštajce. Prema nepotvrđenim izjavama navodno je živeo u SAD, a glasine su tvrdile da je pomoću plastične operacije promenio lični opis kako bi izbegao osvetu veoma jake i dobro organizovane ukrajinske emigracije. Definitivnih potvrda za ovo nema.
Epilog
Banderi su izlili posmrtnu masku i sahranili ga u Minhenu na groblju Valdfridhof (Waldfriedhof). Širom zapadne Ukrajine podignuti su mu i podižu se spomenici, daju nazivi ulica, škola, itd. Sovjetske službe bezbednosti su tek znatno kasnije priznale da je to bilo i poslednje ubistvo koje su izvršile da bi se rešile svojih ideoloških neistomišljenika i neprijatelja.
Na suđenju u Karlsrueu atentator je detaljno opisao kako je funkcionisao mehanizam sa cijanidom, tablete i sirete sa protivotrovom, što je izazvalo svetski skandal i otkrilo mračne tajne laboratorije sovjetskih službi. Ova priča je čak inspirisala Ijana Fleminga za uvodne scene u njegovim romanima o Džejmsu Bondu. Metod Stašinskog je posle toga bio primenjen još nekoliko puta od strane raznih službi prilikom likvidacije srednjih i viših nacističkih rukovodilaca.
Лака мета
Za ove koji pate od moralnih pridika tipa ” pa to su bez suđenja radili samo Rusi ” podsetio bih na Čerčila koji je doneo odluku da se ne može suditi onima koju likvidiraju nacističke glavešine. Čak je donesena i Uredba kako se to treba uraditi u skladu sa Čerčilovom odlukom. Nacističke glavešine se ispitiju max 6 sati i posle tog roka viši oficir obavlja egzekuciju. Danas u Britaniji postoje nesuglasice među istoričarima da li je Himler izvršio samoubistvo ili je završio u skladu sa Čerčilovom Urdbom.
No da se vratimo na Stažinskog, čovek je odradio atentat za državu u inostranstvu, dozvoljava mu se da oženi strankinju i da ponovo sa njom ode u inostranstvo na duže, a pri tome je još i prebeg. Ovo samo onima sa 2g mozga može da zvuči logično i ubedljivo.
Гашпаре,
Уверљиво размишљање које илуструје један период. Доба хладног рата обележиле су акције за које ни најмаштовитији холивудски сценаристи не би имали решење – а оне су се догађале. Вероватно је да заиста никада нећемо сазнати за њихову унутрашњу логику јер постоји методологија уништавања поверљиве документације…а при том изумиру и директни учесници.
Наша служба је успевала да изведе неке операције које до данас нису разјашњене, а држава која је то спровела не постоји већ три и по деценије. Нико никад није знао цео мозаик, а ти што су знали – знали су и да ћуте.
Мени је у овој причи (која је документована овако како је јавно приказано па се можемо бавити само претпоставкама) прво било индикативно да је Бандера остављен без обезбеђења. Да ли се он само храбрио или су га лепо убедили да је безбедан? Колико неко треба да буде вешт да такву звер убеди да је све око њега у реду? То онда отвара заиста праву теорију завере, а код њих се увек зауставим.
Kako to da je saradnik Hitlera, ukrajinski nacionalista kome su ruke bile krvave do lakata, moga da slobodno živi u Minhenu i još da ima zaštitu BND? Iz ovoga možemo izvući zaključak da se prošlost lako zaboravlja i svjesno potiskuje samo zato što je on bio smrtni neprijatelj Rusa, a u to vrijeme Poljaci koji su najviše stradali bili su samo ideološki protivnici i njihove žrtve zapadu nisu bile važne. Koliko je takvih krvoloka našlo utočište na zapadu pod zaštitom njihovih obavještajnih službi, sam Bog zna. Kako opravdati angažovanje ubica koji su na duši nosili stotine hiljade žrtava, samo zato što se mogu iskoristiti protiv ideoloških protivnika, nije mi jasno? Oni koji su na sav glas pričali o ljudskim pravima, demokratiji i slobodi, u svojim pristupima problemu nisu se razlikovali od ljudi kao što je Bandera i slični. Za njih je to bio samo zadatak u kojem cilj opravdava sredstvo. Umjesto da mu sude za stotine hiljada ubijenih Ukrajinaca , Jevreja i Rusa, ovaj saradnik Hitlera od kojeg je dobio i odlikovanje gvozdeni krst, uživao je zaštitu tih istih joji su ga trebali uhapsiti i osuditi. Umjesto KGB njemu su trebali , nakon suđenja namaknuti omču i tada bi svi rekli pravda je zadovoljena. Pola Ukrajine ima sljedbenike njega i njegove politike zločina, a žrtve Poljaci, su pljunuli na svoje pobijene civile, pružajući pomoć režimu u kojem se ovaj zlikovac i ratni zločinac slavi i u kojem je potpuno rehabilitovan i on i njegova politika. Gade mi se i oni i Poljaci, a od Nijemaca je bilo i za očekivati da pruže zaštitu svome neonacisti. Krv nije voda.