U više filmova prikazani su osvajanje Berlina i poslednji dani nacističke Nemačke. Po pravilu, u svima se nalazila sekvenca u kojoj je prikazan Hitler kako raspoređuje fantomske armije, urla na generale i nudi spas. A kao spasilac najčešće je spominjana Dvanaesta armija generala Venka… koja, kao što sada znamo, nije mogla doći jer je bila opravdano sprečena. Ko je bio taj famozni, mnogo puta u fantaziji očajanja spominjani general?
Valter Venk (Walther Wenck), poznat pod nadimkom „mladi general“, bio je najmlađi general roda (General der Truppengattung). Rođen je 18. IX 1900. godine u Vitenbergu (Nemačko carstvo), a stradao je prvog maja 1982. godine u saobraćajnoj nesreći. Stupio je u nemačke oružane snage za vreme Nemačkog carstva (Deutsches Reich, Kaiserreich, ali i Drugi rajh) kao kadet; pravu vojnu karijeru počinje tokom kratkotrajne Vajmarske republike (Weimarer Republik, Deutsche Republik), a zatim i pod Hitlerom (Nacistička Nemačka, Treći rajh); konačno, kao čovek u punoj snazi, posle rata bio je blizak svojoj struci baveći se rukovodećim, inspektorskim i savetodavnim poslovima u vojno-industrijskom kompleksu. Zvanično je uniformu nosio od 1920. do 1945. godine. Vojnici su ga smatrali svojim ocem. Bio je jedan od vojskovođa kog su cenile kolege, a voleli vojnici. U pruskoj trupi to nije bio čest slučaj.
Venk je bio pravo vojničko dete, treći sin Maksimilijana Venka, oficira i to je sigurno razlog što je dobro razumeo vojnika u stroju i u rovu. Već s jedanaest godina stupa u kadetski korpus pruske armije. S proleća 1918. godine polazi u srednju vojnu školu u Gros Lihterfeldu. U februaru iduće godine on u trupama frajkora (Freikorps) učestvuje u gušenju ustanka Spartakista (Spartakusaufstand; Januaraufstand, oružane borbe u Berlinu). Tada biva ranjen i unapređen u podoficira. Prvog maja 1920. godine primaju ga kao redova u Peti pešadijski puk Rajhsvera. Venk je prvog februara 1923. proizveden u čin poručnika (lojtanta). Pre toga je bio zastavnik i viši zastavnik (Fähnrich / Oberfähnrich). Tada završava pešadijsku školu u Minhenu, da bi izvesno vreme bio ađutant Hansa fon Sekta.
Drugi svetski rat
Kao profesionalni oficir u činu majora on je ratnik od prvog dana rata. Već 18. IX 1939. godine odlikovan je gvozdenim krstom drugog reda da bi samo dve nedelje kasnije, četvrtog oktobra, dobio isti orden prvog reda. Njegova karijera bila je u stalnom usponu, jer se pokazao kao vešt, priseban oficir. Do 1942. godine bio je načelnik operativnog odeljenja Prve tenkovske divizije. Činovi su brzo stizali. Već 1940. godine stekao je čin pukovnika, a prvog marta 1943. godine proizveden je u čin general-majora. Kao školovan oficir snalazio se u raznim ulogama.
Bio je tokom 1942. godine instruktor na Vojnoj akademiji, načelnik štaba 57. tenkovskog korpusa i načelnik štaba Treće rumunske armije na Istočnom frontu. U to vreme, sve do 1943. godine bio je i načelnik štaba armijske grupe „Holit“ (Armeeabteilung Hollidt), nazvane, tradicionalno, po komandantu. Ta armijska grupa je šestog marta 1943. preformirana u novu Šestu armiju, naslednicu imena istoimene formacije uništene kod Staljingrada.
U njoj je Venk nastavio da obavlja dužnosti načelnika štaba. U periodu od 1943. do 1944. godine bio je načelnik štaba Prve tenkovske armije. U armijskim krugovima posebno je postao cenjen kada je tokom februara i marta 1944. godine uspešno učestvovao u izvlačenju Prve armije iz Kamenecko-podoljskog kotla (Каменец-Подольский котёл) uporno se boreći protiv trupa Prvog i Drugog ukrajinskog fronta. Kao nagrada usledila je dužnost načelnika grupe armija „Južna Ukrajina“.
Završne operacije i prelazak na Zapadni front
Znanje i iskustvo mladog generala bilo je dragoceno i u završnim mescima rata. Na Guderijanovo insistiranje on od 15. februara 1945. godine komanduje snagama koje su bile angažovane u Operaciji „Solstitucijum“ (Unternehmen Sonnenwende). Istog meseca bio je ozbiljno povređen u automobilskoj nesreći kada je polomio pet rebara. U to vreme Hitler je samo još u svojoj fantaziji raspoređivao silne armije, dodeljivao činove, nekima i skidao, a mnogi su završili pred streljačkim strojem ili o konopcu.
S Venkom to nije bilo slučaj. Desetog aprila, tada već general oklopnih snaga, Venk dobija komandu nad Dvanaestom armijom koja se tada nalazila zapadno od Berlina. Njena istorija bila je burna i – surova. Formirana je 13. oktobra 1939. godine a 23. januara 1943. godine otkomandovana je u Grupu armija E (Heeresgruppe E). Dvanaesta armija ponovo je formirana 10. aprila 1945. godine na prostoru zapadno od Berlina.
Venk je preuzeo komandu nad praktično novom formacijom sastavljenom od ostataka dopunskih i nedovoljno obučenih jedinica. Njena prvobitna uloga bila je da zadrži američko napredovanje na Elbi; samo nekoliko dana kasnije Hitler će je usmeriti prema Berlinu. U njenoj pozadini Venk je zatekao mnogo nemačkih izbegličkih logora u kojima su bili građani koji su se sklonili od Sovjeta. Prema nekim ocenama, Venkove trupe su u toku nekoliko nedelja intendantski obezbeđivale više od četvrt miliona ljudi, što je dodatno oslabilo njihove operativne sposobnosti.
Poslednja nada Hitlera
Hitler je 21. aprila naredio obergrupenfireru SS (SS Oberst-Gruppenführer, pandan general-pukovniku) Feliksu Štajneru da napadne pozicije Prvog beloruskog fronta. Poslao ga je pravo na Žukova koji je napadao sa severa, dok je Konjev s Prvim ukrajinskim frontom prodirao s juga. Štajner je dobio zadatak da obavi nemoguće jer je imao svega nekoliko tenkova i nekompletnu pešadijsku diviziju. Odustao je od samoubilačkog napada; naspram njega stajalo je Žukovljevih jedanaest armija, od kojih dve tenkovske, sa ukupno 77 streljačkih divizija, pet tenkovskih i dva mehanizovana korpusa, uz oko 3.060 tenkova i samohodnih oruđa. Stoga je izvukao ostatke ljudstva na sigurno pri čemu je doveo Hitlera do histerije.
Konačno, 22. aprila poslednja nada ostao je general Venk. Naređeno mu je da preusmeri svoje snage na istok i spoji se sa snagama Devete armije generala pešadije Teodora Busea. Po Hitlerovoj zamisli oni su bili dužni da opkole sovjetske trupe sa zapada i juga. Istovremeno, 41. tenkovski korpus generala Holstea trebalo je da napadne sa severa. Hitler je zažmurio pred činjenicom da su trupe Holstea bile sastavljene zapravo od ostataka jedinica Štajnera.
Nedavno formirana Dvanaesta armija neočekivano je promenila smer dejstva i napala delove Crvene armije. Do 25. aprila Sovjeti su čvrsto zatvorili obruč oko Berlina. Nespremni, bez dovoljno sredstava, ljudi, pa i osnovnih potreba svi su lako zaustavljeni na spoljnom obruču sovjetskih snaga. U smiraj 27. aprila, tri dana pred Hitlerovo samoubistvo, Venk je shvatio da je postigao maksimum, te da se dalje nije moglo. Usledili su očajnički potezi: sutradan, 28. aprila načelnik generalštaba Hans Krebs pozvao je iz Hitlerovog bunkera Kajtela da pređe u sastav nove Vrhovne komande u Firstenbergu (Fürstenberg / Havel) u oblasti Brandenburg. Pri tom mu je saopštio da ako pomoć ne stigne za 48 sati da će rat biti izgubljen. Na to mu je Kajtel obećao da će izvršiti pritisak na Venka i Busea.
Te noći, 28. aprila, Venk javlja Vrhovnoj komandi KoV da delovi njegove armije moraju da se povuku celom dužinom fronta. To je morao da uradi i XX korpus koji je jedini uspeo da ostvari kontatkt s prednjim krajem odbrane garnizona u Potsdamu. Naglasio je da nikakav pokret prema Berlinu više nije moguć. On je bio u stalnom kontaktu s kolegom Buseom i znao je da je kod njega situacija još gora pa se ni s te strane nije mogla očekivati podrška. Kasno uveče 29. aprila Krebs je morao da izvesti Jodla o neminovnom ishodu pokušaja da se izvrši Hitlerovo naređenje.
Svima je bilo jasno o čemu je reč, no inercija rata je činila svoje i svi su se držali dužnosti. Kada je shvatio da je pokušaj prodora do Berlina nemoguć, Venk se okrenuo novom cilju – da otvori put prema zapadu za ostatke Devete armije iz kotla kod Halbea i što veći broj vojnika i civila izvuče prema Elbi. On je planirao da se tamo sastane sa ostatkom Devete armije, grupom armija „Špre“ i s jedinicama potsdamskog garnizona, a pri tom se trudio da spasi koliko je moguće više Berlinaca. Podaci se razlikuju, ali se procenjuje da je koridor omogućio bekstvo prema Zapadu masi od gotovo četvrt miliona ljudi, među kojima je bilo oko 25.000 pripadnika Devete armije. Oni su uspešno prešli reku Elbu.
Posleratna karijera
Nemci i njihovi zapadni saveznici iskoristili su dobro nemačka naučna dostignuća, ali i kvalitetan komandni kadar, tako da su decenijama posle toga u Oružanim snagama Nemačke ili vezano za njih bili ratni oficiri i generali. Sedmog maja Venk se predao Amerikancima, a oslobođen je 1947. godine. Za razliku od niza visokih oficira Trećeg rajha, Venk posle rata nije bio optužen niti izveden pred neki od savezničkih vojnih sudova. U stereotipnoj predstavi pruskog generala, Venk bi teško našao mesto: bio je disciplinovan profesionalac, ali nije bio čovek koji bi pred besmislenim naređenjem radije sačuvao poslušnost nego vojsku i ljude kojima je komandovao.
Od septembra 1948. godine radio je kao menadžer u kompaniji „Hubert Schulte GmbH, Apparate- und Rohrleitungsbau“ u Bohumu. Potom se našao u filijali kompanije „Dr. C. Otto & Comp. GmbH, Feuerfeste Fabriken“. Ona se bavila proizvodnjom peleta. Godine 1953. ušao je u bord direktora, da bi 1955. godine postao predsednik upravnog odbora te firme. Konačno, 1960. godine postaje generalni direktor kompanije „Diehl“ u Nirnbergu koja se bavila namenskom proizvodnjom za Bundesver.
Tamo je dočekao penziju, ali mu je ostavljen kabinet u Bonu kao nesumnjivo dragocenom stručnjaku i savetniku. Zbog svojih organizacionih sposobnosti i uticaja koji je izgradio u ovoj strukturi, Venk je kasnije dobio ponudu da stane na čelo novoformiranog Bundesvera. On je to odbio. Smatra se da nisu mogli da ispune njegove uslove, a možda je generalu bilo i dosta uniforme. Ko zna?
