U tekstu o krilu promenjive strele bavili smo se ukratko tim interesantnim fenomenom koji je našao svoje pobornike u avio–industriji, posebno tokom Hladnog rata. Ukupno je bilo operativno deset modela, a tom flotom dominirali su sovjetski avioni. Donedavno čak pet modela (od šest) iz te konfiguracije bilo je operativno, a danas tri („Su-24“, „Tu-22M“ i „Tu-160“) nad Ukrajinom svakodnevno podsećaju da tehnologija za koju se sedamdesetih verovalo da predstavlja budućnost još nije rekla poslednju reč. „MiG-23“ još leti u nekoliko država, ali je to sa stanovišta upotrebljivosti simbolično pa ga ne možemo priključiti ovoj grupi.
Da podsetimo: promenljiva strela zamišljena je da avionu omogući optimalne performanse pri maloj brzini i velikoj brzini, odnosno da pomiri ono što je dotle bilo nepomirljivo. Danas upravo najstariji preživeli sovjetski avioni te koncepcije pokazuju koliko je dugovečnost konstrukcije ponekad važnija od toga da li je konstrukcija već odavno tehnološki prevaziđena. Pogledajmo od čega su Sovjeti krenuli pa su pravili tako dugovečne (i efikasne) letelice.
Probni pilot Vladimir Iljušin (Ильюшин, Владимир Сергеевич, kasnije general, inače sin proslavljenog konstruktora Sergeja Vladimiroviča Iljušina i prvi zet Vjačeslava Molotova) prvi je poleteo na avionu koji će otvoriti sovjetsku eru krila promenjive strele. „Su-7 IG“ (ИГ – изменяемая геометрия) interne oznake „S-22I“ (И – испытательный, opitni) konstruisan je na osnovu serijskog „Su-7BM“. Prvi let obavljen je drugog avgusta 1966. godine, a u julu 1967. prikazan je na vazdušnoj paradi iznad Domodedova.
„S-22I“, ili „Su-7IG“, izgledao je gotovo kao poznati frontovski lovac–bombarder „Su-7B“, ali njegovo krilo je moglo da uradi nešto što nijedan drugi sovjetski borbeni avion nije do tada uradio – da promeni strelu u letu. Strelasto krilo nudilo je prednosti pri velikim brzinama, ali je ugrožavalo poletanje, sletanje i manevarske sposobnosti pri malim brzinama. Rotirajuće krilo je omogućavalo brz let i kratka sletanja – ako bi se moglo napraviti dovoljno laganim i pouzdanim. „Su-7B“ („I-S 22“, fitter – montažer) poleteo je u martu 1959. godine. Ispostavilo se da je to tako izvanredna i zahvalna platforma da je postao rodonačelnik serije izvanrednih frontovskih lovaca-bombardera.
Uzori i inspiracija
Amerikanci su načinili prvi korak s avionom „Bell-X5“, zasnovanom na avionu “Messerschmitt P.1101”. On je početkom pedesetih mogao da menja strelu krila između 20° i 60°, ali je imao problem. Pomeranje celog krila remetilo je balans i centar gravitacije. Otpor je smanjen, ali je pokretanje krila bilo teško, nepouzdano pa i opasno. NASA je utvrdila da je najbolje da koren krila bude fiksan, a da se veći deo krila rotira oko stožera i to je postalo osnova za sve druge modele.
„Bel X-5“ bio je prvi koji je demonstrirao mogućnost promene strele krila u letu. NASA napominje da je promena ugla strele pomerala centar pritiska i centar gravitacije, tako da se ceo sklop krila istovremeno pomerao napred duž vođica kako bi se održala stabilnost. Mehanizam aviona potvrdio je da su se performanse aviona zaista promenile – otpor je smanjen, a upravljanje poboljšano u različitim režimima leta. Avion je, međutim, ostao u fazi eksperimenta.
Sovjeti su to brzo shvatili pa su na „Su-7B“ odmah primenili drugačije rešenje, ali nije sve išlo tako lako. Sve do sredine šezdestih avion je bio u upotrebi, ali je krilo stalno izazivalo poremećaj balansa. Iako je postizao izvanredne brzine (2 maha), poletanje je bilo dugo, brzina sletanja velika, a ono najvažnije – dolet i nosivost veoma ograničeni. Suhoj je stoga pristupio praktičnijem rešenju: zadržan je zmaj osnovnog aviona, dok su samo spoljni delovi krila bili okretni. Tako je rođen „S-22I“, odnosno „Su-7 IG“.
Glavni razvojni inžinjer bio je Nikolaj Zirin i u svom radu oslanjao se na saradnju sa CAGI (Центра́льный аэрогидродинами́ческий институ́т и́мени профе́ссора Жуко́вского). Od osnovnog „Su-7B“ novi avion nasledio je trup, pogon, značajan broj sistema, fiksne korene krila i raspored glavnog stajnog trapa.
Nove karakteristike su uključivale spoljne okretne panele, šarke i pogonske jedinice, sinhronizaciono vratilo i modifikovanu mehanizaciju. Oko dve trećine raspona krila (delovi koji se nalaze iza glavnog stajnog trapa) rotirali su. Raspon je bio od 30° do 63° stepena duž prednje ivice.
Zašto ne celo krilo? Glavni stajni trap bio je pričvršćen za fiksni koren krila; da se celo krilo rotiralo, stajni trap bi morao biti premešten, što bi značilo potpuno redizajniranje strukture trupa. Delimična rotacija je smanjila kretanje aerodinamičkog centra i omogućila očuvanje proverenog dizajna osnovnog modela. Tako je nastao prvi sovjetski avion sa promenljivim strelom krila u letu.
U novembru 1967. godine doneta je odluka da se razvije proizvodna verzija pod oznakom „Su-17“. Prototip „S-32-1“ poleteo je prvog jula 1969. godine. Serijska proizvodnja počela je 1970. godine u fabrici u Komsomoljsku na Amuru i trajala je do 1990. godine. „Su-17“ je zadržao raspon strele krila od 30–63 stepena, delimično okretnu konstrukciju krila i svoju proizvodnu vertikalu koju je nasledio od „Su-7B“.
Izvori navode brojke proizvodnje u rasponu od 1.200 (podaci muzeja o osnovnom „Su-17“) do 2.867 aviona (cela porodica, uključujući izvozne „Su-20“ i „Su-22“); ne postoje javno dostupne fabričke statistike. Serije su se razvijale shodno unapređenju sistema avionike – „Su-17M“ sa modifikacijama „M2“, „M3“ i „M4“. Obavljane su izmene na motoru, avionici, nosu i naoružanju, ali je osnovni raspored krila zadržan.
Delimično okretno krilo pokazalo se kao proizvodno pogodno rešenje, ali i aerodinamički kompromis. Fiksni koren je ograničavao protok, što je rezultiralo stepenastom geometrijom, a potencijal za dalje povećanje borbenog opterećenja i zapremine bio je ograničen originalnim trupom „Su-7“. Model „S-22I“ otvorio put, dokazujući da sovjetska industrija može da proizvede krilo koje se može prilagoditi zadatku u letu. Istine radi, treba reći da je promena strele krila obavljana u tri položaja, a ne kontinuirano, kao kod npr. „F-14“.
Kad već spominjemo „F-14“ da naglasimo kako je on imao automatski režim promene strele krila preko Centralnog računara za vazdušne podatke (CADC). Računar je potpuno samostalno i neprekidno menja ugao strele od 20° до 68° u zavisnosti od parametara leta. Krila su se pomerala glatko, bez prekida, prateći optimalnu aerodinamičku krivu.
Serijska proizvodnja je završena 1990. godine. Rusija je povukla na čuvanje sve avione iz te porodice. Spominje se da bi mogli biti aktivirani kao leteće mete ili teški dronovi. Poljska je izvela oproštajni let svojih primeraka u septembru 2025. godine. Delimično okretno krilo je opstalo dve decenije – ne zato što je bilo savršeno, već zato što je dizajn dokazao svoju održivost. Do kraja 1960-ih, Mikojanov konstruktorski biro je već gradio avione sa potpuno okretnim krilima.
Dana 10. juna 1967. godine – deset meseci nakon „S-22I“ – poleteo je prototip „MiG-23/11“. Za razliku od „Su-17“, njegovo krilo se potpuno okretalo zauzimajući tri položaja, a sam avion nije stvoren kao modernizacija, već kao odgovor na drugačiji zahtev – višenamenski lovac na prvoj liniji fronta sa radarom look down-shoot down i raketama vazduh–vazduh. O njemu smo već pisali, pa ako imate vremena ili želite da se podsetite, pogledajte tekst na priloženom linku.
