“Poslednji Mohikanac” Majkla Mana iz 1992. ostao je upamćen po muzici, pejzažima i gotovo fizičkom osećaju da se gledalac nalazi usred severnoameričke divljine XVIII veka. Film izgleda prljavo, opasno i uverljivo, bez sjaja kojim Holivud često pegla istorijske epohe. Veliki deo tog utiska napravljen je detaljima koje publika jedva primećuje.
Jedan od njih visi preko ramena Natanijela “Hokaja”, koga igra Danijel Dej-Luis. Njegova duga kremenjača nije samo rekvizit kojim junak povremeno opali, već deo karaktera, načina kretanja i čitave slike čoveka koji živi između evropskog i indijanskog sveta. Majkl Man zato nije želeo bilo kakvu pušku koja bi približno odgovarala 1757. godini.
Tu priča postaje mnogo zanimljivija od običnog filmskog rekvizita. Za projekat su angažovani ljudi koji su ozbiljno poznavali kremenjače, Dej-Luis je mesecima učio da njima rukuje, a na kraju su napravljeni posebni primerci samo za snimanje. Problem je što je rezultat bio izuzetno uverljiv za film, ali ne i potpuno veran istoriji.
“Poslednji Mohikanac” između romana i stvarnog rata
Džejms Fenimor Kuper objavio je roman 1826. godine, dok je radnju smestio gotovo sedam decenija ranije, u vreme Francuskog i indijanskog rata u Severnoj Americi. Sukob je bio deo šireg Sedmogodišnjeg rata u kojem su se Britanija i Francuska borile za teritorije i trgovačke pravce, uz različita indijanska plemena na obe strane. Jedan od ključnih istorijskih događaja koji Kuper koristi jeste opsada tvrđave Vilijam Henri 1757. godine.
Priča je bila posebno popularna još do 1936. godine kada je prvi put preneta na veliko platno, a Majkl Man je prilikom svoje ekranizacije slobodno menjao deo radnje, odnose među likovima i romantičnu liniju priče. Istovremeno je insistirao da fizički svet filma izgleda što uverljivije, pa je izgrađena čitava tvrđava, tražene su netaknute šumske lokacije, a angažovani su konsultanti za odeću, običaje, muziku i naoružanje. Takva opsesija detaljima prenela se i na glavnog glumca.
Danijel Dej-Luis poznat je po ekstremnoj pripremi za uloge, a ovde je otišao dovoljno daleko da mesecima provodi vreme u Apalačkim planinama. Učio je praćenje tragova, paljenje vatre, postavljanje zamki, obradu divljači, izradu i korišćenje kanua, kao i rukovanje nožem i tomahavkom. Pre filma praktično nije imao iskustva sa vatrenim oružjem.
Glumac je morao da nauči kako se kremenjača zaista koristi
Stručnjak za istorijsko oružje Mark Bejker obučavao je Dej-Luisa za korišćenje kremenjača kakve bi čovek sredinom XVIII veka mogao da nosi u severnoameričkoj divljini. Cilj nije bio da glumac samo nauči da zauzme dobar položaj pred kamerom, već da puni, nosi i koristi oružje dovoljno prirodno da radnje ne izgledaju naučeno nekoliko minuta pre snimanja. Dej-Luis je na kraju mogao da puni pušku koja se puni sprijeda čak i dok se kreće.
Takva veština nije beznačajna jer kremenjača zahteva čitav niz radnji za svaki sledeći hitac. Barut se sipa u cev, ubacuje se kugla sa zakrpom, nabija šipkom, priprema se pripalna posuda i tek tada je oružje ponovo spremno. U borbi, uz trčanje, dim i stres, svaka od tih radnji postaje mnogo teža.
Film ima nekoliko scena koje deluju neuobičajeno uverljivo upravo zato što Dej-Luis ne izgleda kao glumac kojem je neko prvi put dao staru pušku. Oružje nosi, okreće i puni bez velikog naglašavanja samog postupka. Za publiku to traje nekoliko sekundi, ali iza toga su bili meseci pripreme.
Kuperova “Duga puška”
U romanu je Hokaj poznat kao izuzetno dobar strelac, a njegovo oružje opisano je kao duže od uobičajenih pušaka tog vremena. Domorodački likovi ga zbog toga povezuju sa nadimkom “Duga puška”, dok Kuper navodi i olučenu cev i relativno mali kalibar za standarde vojnog oružja XVIII veka. Kugle su opisane sistemom “30 po funti”, što približno odgovara prečniku oko 13,7 milimetara.
Kundak se proteže gotovo čitavom dužinom cevi, uz diskretne srebrne ukrase i kutiju u kundaku za komade tkanine kojima se obavijala kugla. Ta platnena zakrpa zatvarala je prostor između kugle i žlebova cevi, pomagala boljem prihvatanju rotacije i smanjivala gubitak gasova. Upravo je olučenje davalo takvim puškama prednost u preciznosti nad glatkocevnim musketama.
Cena je bila brzina punjenja. Vojna musketa mogla je da primi nešto manju kuglu koja se relativno lako spuštala niz prljavu cev, dok je projektil puške morao čvrsto da nalegne na žlebove. Posle više hitaca naslage sagorelog crnog baruta dodatno su otežavale punjenje.
Musketom se pucalo brže, puškom mnogo preciznije
Glatkocevne muskete bile su idealne za velike vojske jer su bile jednostavnije, jeftinije i brže za punjenje. Dobro obučen vojnik mogao je da ispali nekoliko hitaca u minuti, što je bilo važnije u linijskoj borbi na relativno malim udaljenostima. Precizno gađanje pojedinačne mete nije bilo njihova glavna namena.
Olučena puška nudila je sasvim drugačiju sposobnost. Iskusan strelac mogao je da gađa pojedinačne ciljeve na udaljenostima na kojima je vojna musketa već postajala veoma nepouzdana. U rukama lovca, graničara ili izviđača takvo oružje imalo je ogromnu vrednost.
Hokaj je upravo takav lik, pa njegova puška nije mogla da izgleda kao standardno vojno oružje britanskog pešadinca. Morala je vizuelno odmah da kaže da je njen vlasnik čovek koji gađa jednu metu, na velikoj udaljenosti, i ne zavisi od reda vojnika pored sebe. Tu je Man počeo da odstupa od stroge istorijske rekonstrukcije.
Prve puške od 12.000 dolara reditelj je odbacio
Mark Bejker je za izradu glavnog filmskog oružja preporučio Džima Čembersa, poznatog majstora za istorijske kremenjače. Napravljene su dve puške, jedna glavna i jedna rezervna, uz nameru da što bolje odgovaraju stvarnim konstrukcijama tog perioda. Par je navodno koštao oko 12.000 dolara.
Majklu Manu se rezultat ipak nije dopao. Problem nije bio kvalitet izrade već izgled, jer je želeo još izraženiju, gotovo prenaglašeno dugu pušku koja bi na ekranu postala vizuelni potpis Hokaja. Istorijska vernost tu je ustupila mesto karakteru filma.
Posao je zatim dobio oružar Vejn Votson. Napravio je dve puške sa cevima dugim približno 136 centimetara, u kalibru .50, odnosno 12,7 mm, i sa drvetom obrađenim prema Manovoj zamisli. Čak je i bravica namerno napravljena nešto manja kako bi cev vizuelno delovala još duže.
Puška izgleda autentično, ali pripada kasnijem vremenu
Tu nastaje najveća istorijska zanimljivost filma. Oružje koje Hokaj nosi veoma podseća na dugu američku pušku koja će kasnije postati poznata kao pensilvanijska ili kentakijska puška. Problem je što je njen potpuno razvijen oblik karakterističniji za kasniji period nego za 1757. godinu.
Njeni koreni nalaze se u nemačkim lovačkim puškama Jäger koje su evropski oružari doneli u Severnu Ameriku. U američkim uslovima cev je postajala duža, kalibar manji, a čitava puška lakša i prilagođenija lovu i životu na ogromnim udaljenostima. Taj razvoj nije nastao preko noći, već tokom više decenija.
Zbog toga nije problem sama činjenica da je 1757. postojala olučena puška. Takvog oružja jeste bilo, naročito među lovcima i graničarima, ali potpuno razvijena filmska silueta više podseća na kasniju američku dugu pušku. Man je praktično spojio istorijsku osnovu sa oblikom koji publika danas mnogo lakše prepoznaje.
Istorijski kompromis koji je filmu dao lice
“Poslednji Mohikanac” nije dokumentarac o severnoameričkom oružju 1757. godine. Puška je namerno produžena, oblikovana i vizuelno naglašena da bi postala deo Hokajevog identiteta. Čim se pojavi u kadru, jasno je da ne pripada običnom vojniku.
Takav kompromis ovde funkcioniše upravo zato što iza njega postoji ozbiljna priprema. Dej-Luis je naučio da oružje koristi, oružari su napravili funkcionalne kremenjače, a scene punjenja i pucanja ne ponašaju se kao tipična holivudska magija sa beskonačnom municijom. Netočnost je pre svega u tačnoj evolutivnoj fazi konstrukcije, ne u potpunom izmišljanju oružja.
Možda je upravo zbog toga Hokajeva puška ostala toliko upečatljiva. Nije potpuno verna 1757. godini, ali izgleda kao nešto što bi taj čovek zaista nosio kroz šumu, a Danijel Dej-Luis njome rukuje kao da ju je imao godinama. Majkl Man je žrtvovao deo stroge istorijske tačnosti da bi dobio mnogo ređu stvar – filmski rekvizit koji je postao sastavni deo lika.
