Veštačka inteligencija više nije priča samo o četbotovima, programiranju i velikim data centrima. Sledeća etapa tehnološke promene mogla bi da dobije fizički oblik, kroz robote sposobne da rade ono za šta su do sada bili potrebni ljudi.
Prema američkoj publikaciji The Diplomat, spoj velikih baza podataka, veštačke inteligencije, autonomnih sistema i robotike mogao bi da promeni mnogo širi deo privrede nego prethodni talasi automatizacije. Promena bi ovog puta mogla da bude i znatno brža. Fabrike su tek najvidljiviji deo priče.
Softver već ulazi u profesije koje su donedavno smatrane teško zamenljivim, dok roboti postaju dovoljno jeftini da njihova kupovina počne da ima ekonomskog smisla i izvan najvećih industrijskih pogona. Kina tu ima kombinaciju koju malo država može da ponovi: ogromnu proizvodnu bazu, sopstveno tržište i kompanije sposobne da novu tehnologiju brzo prebace u masovnu proizvodnju.
Peking je sličan model već koristio kod električnih automobila, telekomunikacione opreme i solarnih panela. Sada pokušava da ga ponovi sa veštačkom inteligencijom i robotikom.
Robot od 5.000 dolara već menja računicu
Jedan od glavnih pokretača biće pad cene robota. The Diplomat navodi kineske kompanije Unitree i UBTech, čiji se pojedini sistemi mogu nabaviti za oko 5.000 dolara, dok industrijski sposobnije platforme koštaju približno 20.000 do 50.000 dolara.
Časopis pravi jednostavnu računicu: robot koji može da zameni ljude u tri smene mogao bi da košta koliko svega nekoliko meseci plata radnika koje zamenjuje. Masovna proizvodnja bi dodatno obarala cenu, dok bi hardver, senzori i VI sistemi istovremeno postajali sposobniji.
Promena pritom nije ograničena na fabričku traku. Sistemi veštačke inteligencije postepeno preuzimaju deo poslova u programiranju, pravnim uslugama, medicinskoj tehnici, administraciji i drugim profesijama.
Nvidia direktor Džensen Huang očekuje model u kojem će ljudi sve češće nadzirati i usmeravati sisteme veštačke inteligencije (VI) umesto da sami neposredno obavljaju svaki zadatak. Problem je što The Diplomat smatra malo verovatnim da će broj takvih novih nadzornih poslova biti dovoljan da nadoknadi sva radna mesta koja postanu ekonomski nekonkurentna.
Svetski ekonomski forum procenjuje da bi sadašnji tehnološki talas do 2030. mogao da potisne oko 92 miliona radnih mesta, mada će istovremeno nastajati i potpuno nova zanimanja. Brzina promene mogla bi da bude jednako važna kao i konačan broj izgubljenih poslova, jer se ljudi i obrazovni sistemi ne prilagođavaju novim zahtevima istom brzinom kao tehnologija.
Kina pokušava da ponovi ono što je uradila sa električnim automobilima
Tu Kina posebno dolazi do izražaja. Peking podržava osnovna i primenjena istraživanja, subvencioniše strateške sektore i koristi ogromno domaće tržište kako bi kompanijama omogućio proizvodnju u velikim serijama pre izlaska na međunarodno tržište.
The Diplomat primećuje da se sličan obrazac već video kod električnih vozila, telekomunikacione opreme i solarnih panela. Kod robotike bi posledica mogla biti ista: kineski proizvod možda ne mora u svakom trenutku da bude tehnološki najnapredniji da bi osvojio tržište, ukoliko je dovoljno sposoban, znatno jeftiniji i dostupan u ogromnim količinama.
Slična logika pojavljuje se i kod VI modela. Kineske kompanije razvijaju otvorene modele koji mogu da rade i bez najskupljih američkih čipova. The Diplomat ocenjuje da bi upravo niži hardverski zahtevi i otvoreniji pristup mogli da budu velika prednost u Latinskoj Americi, Africi i delovima Azije, čak i ukoliko SAD i Evropa ograniče pristup kineskim sistemima.
Robotika iz fabrike veoma lako prelazi u vojsku
Industrijska prednost dobija drugačiju težinu kada se ista tehnologija prebaci na bojište. Veštačka inteligencija već se koristi za obradu obaveštajnih podataka, logistiku, upravljanje bespilotnim sistemima i analizu velikog broja mogućih scenarija. Sledeći korak predstavljaju autonomne platforme u vazduhu, na kopnu, na površini mora i pod vodom, povezane softverom koji koordinira njihovo delovanje.
The Diplomat zato ne posmatra kinesku robotiku samo kao ekonomsku priču. Država sposobna da industrijski proizvodi milione komercijalnih robota poseduje i bazu iz koje može mnogo brže da poveća proizvodnju autonomnih vojnih sistema.
Rat u Ukrajini već je pokazao koliko brzo broj raspoloživih bespilotnih sistema može postati jednako važan kao njihove pojedinačne karakteristike. Autor podseća i na ogromne kineske brodograđevinske kapacitete kao primer koliko industrijska masa utiče na dugoročnu vojnu snagu.
Konkurencija u veštačkoj inteligenciji zato više nije samo pitanje ko će napraviti najbolji algoritam. Cena robota, proizvodni kapacitet, kontrola dobavljačkog lanca i sposobnost da se isti sistem napravi u stotinama hiljada ili milionima primeraka postaju deo tehnološke, ekonomske i vojne moći.
Ukoliko kineske kompanije na tržištima Azije, Afrike i Latinske Amerike ponove ono što su već uradile sa električnim automobilima, baterijama, telekomunikacionom opremom i solarnim panelima, sledeća velika kineska izvozna industrija možda neće biti automobil ili telefon, već mašina sposobna da vidi, odlučuje i radi.
