Evropska politička i medijska scena poslednjih godina gotovo neprekidno proizvodi scenarije budućeg rata sa Rusijom. Datumi se menjaju, procene se pomeraju od nekoliko godina do čitave decenije, a zamišljeni pravci ruskog napada sele se od Baltika i Poljske do Arktika, Severnog mora i kritične infrastrukture širom Evrope.
Najnoviji primer dolazi iz britanskog Telegrapha, koji je predstavio šest načina na koje bi Rusija navodno mogla da započne sukob sa NATO-om. Raspon ide od otvorene invazije preko Suvalskog prolaza do sajber napada, sabotaža, lažnih zastava i incidenata koji bi postepeno uvukli savez u direktan rat.
Takva konstrukcija virtuelne bezbednosne stvarnosti ima zanimljiv problem: čak i izvori koji je grade priznaju da nema ozbiljnih pokazatelja da Moskva trenutno priprema konvencionalni napad na neku zemlju NATO-a.
Još veći paradoks pojavljuje se kada se pogledaju izjave samih zapadnih vojnih komandanata. Dok političari i mediji razrađuju kako bi mogao da izgleda ruski napad, oficiri koji proučavaju rat u Ukrajini sve otvorenije priznaju da zapadne vojske nisu pripremljene za njegov obim, intenzitet i trajanje.
Norveški brigadir Atle Molde to je sažeo bez mnogo diplomatskog jezika: „Nismo spremni. Nijedna zapadna zemlja nije spremna.“
„Krimski scenario“ za Baltik
Prva mogućnost koju Telegraph razmatra jeste svojevrsno preslikavanje događaja sa Krima na baltičke države.
Prema toj konstrukciji, Moskva bi mogla da iskoristi nezadovoljstvo ruskog govornog stanovništva, proteste ili lokalnu političku krizu kako bi izazvala incidente u gradovima poput Narve u Estoniji ili Daugavpilsa u Letoniji. Zatim bi se mogao pojaviti pokušaj zauzimanja grada ili dela teritorije uz oslanjanje na lokalno rusko stanovništvo.
Problem takvog scenarija jeste što Baltik 2026. nema gotovo nikakvu političku ili vojnu sličnost sa Krimom 2014. godine.
Estonija, Letonija i Litvanija članice su NATO-a i Evropske unije, na njihovoj teritoriji već se nalaze savezničke jedinice, a pokušaj pojavljivanja „malih zelenih ljudi“ automatski bi otvorio pitanje direktnog sukoba sa čitavom Alijansom.
Otvoreni separatizam ruskog stanovništva koji bi mogao da posluži kao osnova za takvu operaciju takođe praktično ne postoji u obliku potrebnom za realizaciju tog scenarija.
Direktna invazija preko Suvalskog prolaza
Druga mogućnost predstavlja klasični vojni scenario koji se u NATO analizama ponavlja već godinama.
Ruske snage krenule bi iz Kalinjingradske oblasti i Belorusije prema Suvalskom prolazu, relativno uskom prostoru između Poljske i Litvanije koji kopnenim putem povezuje baltičke države sa ostatkom NATO-a.
Zauzimanje tog područja teoretski bi preseklo direktnu kopnenu vezu Litvanije, Letonije i Estonije sa Poljskom. Istovremeno bi počela šira operacija protiv baltičkih država.
Britanski Telegraph i sam ovu opciju opisuje kao jednu od najopasnijih, ali istovremeno i najmanje verovatnih.
Razlog je očigledan. Takav napad ne bi mogao da bude predstavljen kao lokalna kriza, unutrašnja pobuna ili granični incident. Rusija bi otvoreno napala teritoriju više članica NATO-a i praktično od prvog dana ušla u rat sa čitavom Alijansom.
Incident koji prerasta u rat
Treći scenario znatno više odgovara stvarnoj opasnosti sadašnjeg evropskog bezbednosnog okruženja. Raketa, dron ili vojni avion mogao bi slučajno ili namerno da uđe na teritoriju NATO-a. Telegraph razmatra čak i mogućnost prinudnog sletanja ruske letelice nakon kojeg bi usledila neka vrsta intervencije ili raspoređivanja ruskih snaga.
Takvi događaji sami po sebi ne moraju da izazovu rat. Problem počinje kada političke odluke donete tokom nekoliko sati pretvore incident u pitanje kredibiliteta, odvraćanja i obaveze odgovora.
Rat u Ukrajini već je proizveo više situacija u kojima su rakete, dronovi ili njihovi delovi završavali na teritoriji članica NATO-a.
Svaki takav događaj pokazuje koliko prostor za pogrešnu procenu postaje uzak kada se dve velike nuklearne sile nalaze praktično na suprotnim stranama istog fronta.
Ukrajinsko oružje kao lažna zastava
Četvrta mogućnost predstavlja operaciju pod lažnom zastavom. Prema Telegraphovom scenariju, Rusija bi mogla da upotrebi ukrajinsku vojnu opremu za napad ili ozbiljnu provokaciju, zatim događaj predstavi kao ukrajinsku akciju i pokuša da izazove politički raskol unutar NATO-a.
Takav scenario pripada oblasti obaveštajnih i specijalnih operacija gde je mogućnost dokazivanja odgovornosti posebno komplikovana.
Njegovo uključivanje na listu pokazuje koliko se zapadna procena pretnje udaljila od tradicionalnog pitanja tenkova, aviona i divizija.
Glavna pretpostavljena opasnost više nije samo ruska armija koja prelazi granicu, već događaj čije poreklo u prvom trenutku niko ne može pouzdano da utvrdi, ali na koji političko rukovodstvo mora brzo da reaguje.
Sabotaže železnice, industrije i infrastrukture
Peti scenario odnosi se na niz sabotaža širom Evrope. Mete bi mogle da budu železnice, fabrike, energetski sistemi, vojna logistika i druga kritična infrastruktura.
Logika takve kampanje bila bi da svaki pojedinačni događaj ostane ispod praga otvorenog rata, dok njihov zbir postepeno povećava ekonomske i vojne troškove za evropske države. NATO se sa ovakvim problemom suočava mnogo teže nego sa klasičnim napadom.
Kada tenkovska brigada pređe granicu, pitanje ko je napadač nije naročito komplikovano. Kada izgori skladište, bude presečen kabl, oštećena železnica ili eksplodira industrijski objekat, dokazivanje organizatora može trajati mesecima.
Takve operacije zato zauzimaju centralno mesto u zapadnim scenarijima takozvanog hibridnog rata.
Sajber napad bez prelaska granice
Šesti scenario potpuno uklanja potrebu za konvencionalnim prelaskom granice. Potencijalne mete bili bi aerodromi, elektrane, saobraćajni sistemi, fabrike vojne industrije, finansijska tržišta, komunikacione mreže i državna infrastruktura.
Veliki koordinisani sajber napad mogao bi da izazove ozbiljne posledice bez ispaljene rakete. Istovremeno bi se ponovo pojavio problem odgovornosti. Dokazivanje da iza napada stoji određena država znatno je složenije od identifikovanja vojne jedinice koja se nalazi na tuđoj teritoriji.
Telegraph zato zaključuje da zapadne obaveštajne službe direktni rat Rusije i NATO-a ne smatraju preferiranim izborom Moskve. Mnogo više pažnje posvećuju ograničenim operacijama, sabotažama, sajber napadima i provokacijama koje bi mogle postepeno da podignu nivo sukoba.
Istovremeno, evropski zvaničnici i vojni krugovi privatno priznaju da trenutno nema konkretnih pokazatelja da Rusija priprema neposredni napad na neku državu NATO-a.
NATO zamišlja rat koji ne žele baš svi komandanti da vode
Tu počinje druga polovina problema. Brigadir Atle Molde komanduje operativnom grupom Legio pod norveškim rukovodstvom, koja učestvuje u obuci ukrajinskog vojnog osoblja, piše Business Insider.
Njegov zaključak nakon posmatranja rata nije da NATO mora da nauči kako da vodi ukrajinski tip sukoba. Zaključak je da takav rat mora da izbegne.
„Nismo spremni. Nijedna zapadna zemlja nije spremna“, rekao je Molde.
Njegova procena odnosi se na dugotrajni rat iscrpljivanja u kojem se svakodnevno troše ogromne količine artiljerijske municije, dronova, rezervnih delova, raketa, oklopnih vozila i ljudi. Zapadne vojske decenijama nisu građene za takav model.
Od Iraka i Avganistana do fronta na kojem „nigde nije bezbedno“
Američki veterani koji su ratovali u Ukrajini opisivali su isti problem mnogo neposrednijim jezikom. Jedan od njih je 2024. objasnio da je američka vojska tokom prethodnih decenija najveći deo iskustva stekla u borbi protiv pobunjenika u Iraku i Avganistanu.
Zapadne snage imale su ogromnu tehnološku, vazdušnu, obaveštajnu i logističku nadmoć. Protivnik nije mogao sistematski da gađa njihove aerodrome, komandna mesta i logistiku stotinama kilometara iza linije fronta.
Drugi američki veteran napravio je još jednostavnije poređenje. U Iraku ili Avganistanu, rekao je, vojnik je mogao da bude kilometar iza prve linije, stoji napolju, pravi roštilj, jede sendvič i pije.
U Ukrajini „nigde nije bezbedno“. Dronovi, artiljerija, balističke i krstareće rakete, izviđački sistemi i udari velikog dometa brišu tradicionalnu predstavu o sigurnoj pozadini. Komandno mesto, skladište municije ili baza udaljena desetine kilometara od fronta mogu da budu jednako legitimna meta kao rov na prvoj liniji.
Najveći problem nije prvi mesec rata
Zapadne vojske i dalje raspolažu ogromnom tehnološkom i ekonomskom snagom. Problem na koji Molde upozorava nalazi se negde drugde.
Pitanje nije samo šta NATO može da uradi tokom prvih nekoliko nedelja sukoba. Pitanje je šta ostaje posle šest meseci, godinu ili dve godine intenzivnog rata.
Ukrajina je pokazala koliko brzo mogu da nestanu zalihe artiljerijskih granata, protivvazdušnih raketa, oklopnih vozila i drugih sistema koje su države prethodno proizvodile u količinama prilagođenim mirnodopskim potrebama.
Rat tog intenziteta zahteva čitavu industrijsku ekonomiju sposobnu da godinama obnavlja potrošene zalihe. Potrebni su rezervisti, obučeni tehničari, remontni kapaciteti, logistika, medicinski sistem i društvo spremno da podnese veliki broj poginulih i ranjenih.
Male evropske države nemaju ukrajinsku demografsku rezervu
Za manje članice NATO-a pitanje ljudstva postaje još ozbiljnije. Norveška ima nešto više od pet miliona stanovnika. Gubici kakve su tokom rata pretrpele Ukrajina ili Rusija za zemlju te veličine predstavljali bi demografski udar koji se ne može nadoknaditi novom mobilizacijom.
Jedan norveški oficir uključen u obuku ukrajinskih snaga problem je opisao još brutalnije: ukoliko bi Norveška vodila isti tip rata i trpela slične proporcionalne gubitke, „ne bi postojala kao nacija veoma dugo“. Norveška strategija zato ne može da bude kopija ukrajinske.
Njena prednost leži u geografiji, Arktiku, Severnom Atlantiku, pomorskim pravcima i prostoru preko kojeg NATO prati izlazak ruske Severne flote prema Atlantiku. Cilj mora biti odvraćanje i sprečavanje rata iscrpljivanja, a ne priprema stanovništva da nekoliko godina reprodukuje front Donbasa.
Šest scenarija, ali bez dokaza za sedmi
Čitava rasprava tako dolazi do neobičnog paradoksa. Zapadni mediji mogu da konstruišu šest, deset ili dvadeset načina na koje bi Rusija mogla da napadne NATO. Svaki pojedinačni scenario može se vojno analizirati, nacrtati na karti i pretvoriti u novu procenu rizika.
Jedan element ipak nedostaje: stvarna indikacija da je Moskva donela odluku da pokrene takav rat. Istovremeno, isti vojni sistem koji godinama upozorava stanovništvo na moguću rusku invaziju sada preko sopstvenih komandanata priznaje da ne želi da se nađe u sukobu koji bi po intenzitetu ličio na Ukrajinu.
Tu se razilaze politička retorika i vojna računica. Pojedini evropski lideri mogu nastaviti da sanjaju kolone ruskih tenkova kroz Suvalski prolaz i VDV trupe u Narvi. Oficiri koji gledaju koliko ljudi, municije, dronova i tehnike svakog meseca nestane na ukrajinskom frontu postavljaju daleko neprijatnije pitanje: šta bi se dogodilo kada bi rat koji se godinama koristi za zastrašivanje evropske javnosti zaista počeo?
