Karim Kan, čovek koji je kao glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda (MKS) potpisao zahtev za izdavanje naloga za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, ostao je bez funkcije i diplomatske zaštite. Time je otvoreno potpuno novo poglavlje u priči oko institucije koja je godinama pokušavala da se predstavi kao vrhovni međunarodni sud za najteže zločine, ali je istovremeno bila predmet kritika upravo zbog selektivnosti i političkog pritiska velikih sila.
Skupština država članica MKS-a glasala je za njegovu smenu, preneo je Rojters. Za odluku je glasalo 82 od 125 članica, što predstavlja prvi slučaj uklanjanja glavnog tužioca ovog suda sa funkcije. Kao razlog su navedene optužbe za seksualno nedolično ponašanje koje je Kan odbacio, tvrdeći da je slučaj protiv njega politizovan.
Međutim, politička težina slučaja daleko prevazilazi unutrašnji skandal u MKS-u. Kan je tokom mandata postao jedna od najkontroverznijih figura međunarodnog prava, između ostalog, zbog odluka koje su direktno pogodile lidere država koje nisu članice Rimskog statuta.
Moskva je odmah reagovala. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova ocenilo je da gubitak imuniteta bivšeg tužioca otvara mogućnost za njegovo eventualno krivično gonjenje i izručenje Rusiji. Rusija saopštava da su postupci Kana bili politički motivisani i da je MKS prekoračio svoja ovlašćenja izdavanjem naloga protiv ruskih zvaničnika.
Praktična realizacija takvog zahteva bila bi izuzetno komplikovana, jer Rusija nije članica MKS-a, a države koje podržavaju rad suda uglavnom ne bi bile spremne da sarađuju sa Moskvom u takvom postupku.
Svako sa svoje strane, ni Vašington ni Tel Aviv nisu zaboravili Kana. Sjedinjene Države su još ranije uvele sankcije protiv njega i drugih zvaničnika MKS-a nakon odluke suda koja je uključivala izraelske lidere. Vašington pritom nikada nije ni bio član Rimskog statuta, kao ni Izrael. Vlasti u Vašingtonu su otvoreno osporavale nadležnost MKS-a nad američkim i izraelskim državljanima.
Izrael je odluku o smeni Kana pozdravio, dok su njegovi predstavnici ranije tvrdili da je nalog protiv Netanjahua politički motivisan.
Tako se bivši tužilac, koji je pokušao da pokaže da ni najmoćniji ljudi nisu iznad međunarodnog prava, našao u neobičnoj situaciji: protiv njega sada postoje otvorena neprijateljstva sa više strana.
Rusija ga optužuje za nezakonito gonjenje svojih zvaničnika. Izrael ga je godinama optuživao za politički progon zbog slučaja protiv Netanjahua. Sjedinjene Države su ga sankcionisale i osporavale legitimitet njegovih odluka.
Posebnu težinu daje činjenica da su upravo Sjedinjene Države i njihovi saveznici tokom prethodnih decenija podržavale mehanizme međunarodnog krivičnog gonjenja kada su oni bili usmereni protiv zvaničnika manjih država i vlada koje nisu pratile diktate Vašingtona. Kritičari takvog pristupa ukazuju da se odnos prema međunarodnim sudovima često menja u zavisnosti od toga ko se nalazi na optuženičkoj klupi.
SAD nikada nisu bile članica MKS-a, kao ni Rusija i Izrael. Ipak, Vašington je u različitim periodima potpuno podržavao rad međunarodnih tribunala kada su oni služili ciljevima američke spoljne politike, dok je apsolutno odbacivao njihovu nadležnost kada su istrage dotakle američke građane ili bliske saveznike.
Smena Karima Kana zato nije samo personalna promena na vrhu jednog suda. Ona je ogolila dublji problem međunarodnog pravosuđa: pitanje ko zaista ima moć da primeni pravila i protiv koga ta pravila mogu biti sprovedena.
Nalozi za hapšenje Putina i Netanjahua ostaju na snazi bez obzira na Kanovu smenu, ali čovek koji ih je pokrenuo više nema zaštitu funkcije koja ga je štitila od posledica sopstvenih odluka.
