Francuska, još devet evropskih država i Ukrajina pokušavaju da naprave ono što evropskoj protivvazdušnoj odbrani godinama nedostaje: regionalni sistem sposoban da samostalno presreće ruske operativno-taktičke i balističke rakete, bez gotovo potpunog oslanjanja na američke kompanije, njihove rokove isporuke i ograničene proizvodne kapacitete.
Okupljanje takozvane protivbalističke raketne koalicije u Parizu zato nije predstavljeno samo kao još jedan politički sporazum. U središtu inicijative nalazi se veoma konkretan projekat, sistem protivvazdušne odbrane Freja sa raketom zemlja-vazduh FP-7.x, zamišljenom kao evropsko-ukrajinski odgovor na ciljeve koji se ne kreću pravolinijski, ne lete sporo i ne ostavljaju protivniku mnogo vremena za reakciju.
Najzahtevniji među njima već ima ime: Iskander-1000.
Još ranije smo detaljno razmatrali evropsko ukrajinske planove i zaključili da napadački FP-7 i FP-9 nisu potpuno novi projekti nastali na praznom papiru. Konstrukcija FP-7.x konceptualno se oslanja na duboko modernizovane rakete 5V55R i 48N6, poznate iz sistema S-300PS i S-300PM1, ali sa potpuno drugačijom elektronikom, načinom vođenja i zadatkom.
Stare rakete S-300 bile su proizvod epohe u kojoj su poluaktivno radarsko i radio-komandno navođenje predstavljali standard za odbranu velikih područja. FP-7.x bi, prema dostupnim navodima, trebalo da dobije savremenu digitalnu arhitekturu, napredniji sistem upravljanja i način navođenja prilagođen presretanju brzih balističkih ciljeva na kursu sudara.
Time Freja ne bi bila samo još jedan sistem srednjeg ili velikog dometa za borbu protiv aviona i krstarećih raketa. Ambicija je daleko veća: stvaranje evropskog presretača koji bi mogao da u završnoj fazi leta uđe u putanju balističke rakete i uništi je pre udara u cilj.
Domet od 200 km, ali ne protiv svakog cilja
Fire Point za raketu FP-7.x navodi dužinu od 7,25 metara, brzinu između 1.500 i 2.000 metara u sekundi, domet do 200 kilometara i maksimalnu visinu presretanja od približno 25 kilometara.
Takve brojke na prvi pogled stavljaju novu raketu u veoma ozbiljnu kategoriju. Brzina od 2.000 metara u sekundi znači da se presretač približava granici od šest maha, dok deklarisani domet omogućava formiranje velike zone odbrane oko strateških objekata, industrijskih postrojenja, aerodroma i velikih gradova.
Problem nastaje kada se reklamni parametri prebace iz kataloga u realnu geometriju presretanja.
Domet od 200 kilometara može da važi protiv aerodinamičkih ciljeva, poput aviona, velikih dronova i određenih krstarećih raketa, posebno kada se cilj kreće prema položaju sistema i kada raketa ne mora dugo da ga sustiže. Isti broj ne može se jednostavno preneti na balističku raketu koja pada velikom brzinom, pod veoma oštrim uglom i sa malom radarskom površinom.
Prema proceni „Vojne hronike“, balistički cilj brzine 4,5 do pet maha ili više, koji ulazi u završni deo putanje pod uglom većim od 80 stepeni, dramatično smanjuje stvarni prostor u kojem presretač može da reaguje. U takvom scenariju efikasan domet FP-7.x verovatno ne bi prelazio 35 do 50 kilometara, dok bi se presretanje odvijalo na visinama između približno 15 i 23 kilometra.
Takva zona već je mnogo bliža mogućnostima rakete MIM-104F sistema Patriot nego širokom protivraketnom štitu od 200 kilometara.
Razlika nije mala. Sistem koji može da otkrije cilj na velikoj udaljenosti ne mora nužno imati dovoljno vremena da izračuna putanju, lansira raketu, izvrši korekcije i pogodi balističku raketu koja se u završnom delu leta približava cilju brzinom od nekoliko kilometara u sekundi. Nekoliko desetina kilometara tada se pretvara u svega nekoliko sekundi raspoloživog vremena.
Upravo zbog toga evropska koalicija ne pokušava da napravi samo novu raketu, već čitav lanac ranog upozoravanja, prenosa podataka i raspodele ciljeva.
Freja bi trebalo da bude povezana sa zajedničkim informacionim prostorom NATO-a preko terminala Link 16. Takva integracija omogućila bi sistemu da ne zavisi isključivo od sopstvenog radara, već da podatke o cilju dobija od drugih senzora, uključujući avione E-3 Sentry za rano upozoravanje i kontrolu, druge vazdušne radare i udaljene osmatračke platforme.
To je posebno važno protiv krstarećih raketa koje lete nisko i skrivaju se iza zakrivljenosti Zemlje, reljefa i objekata. Kopneni radar može da ih otkrije tek kada se približe horizontu, dok avion sa radarom na velikoj visini vidi cilj znatno ranije i može da prosledi podatke bateriji koja ga još nema u sopstvenom vidnom polju.
Takvo prekohorizontalno navođenje omogućilo bi ranije lansiranje presretača i formiranje odbrambenog kišobrana iznad ključnih administrativnih, energetskih i industrijskih centara. Protiv balističkih raketa, međutim, rano upozorenje rešava samo prvi deo problema. Raketa koja dobije podatke dovoljno rano i dalje mora fizički da dostigne cilj, izdrži veliko opterećenje i izvrši korekciju u deliću sekunde.
IC glava obećava princip „pucaj i zaboravi“, ali donosi novi problem
Jedna od glavnih novina pripisivanih raketi FP-7.x jeste upotreba veoma osetljive infracrvene glave za samonavođenje koja radi u srednjem i, moguće, dugotalasnom infracrvenom području. Za njen razvoj vezuje se nemačka kompanija Diehl Defence, poznata po raketama porodice IRIS-T i tehnologijama infracrvenog navođenja.
Takvo rešenje predstavljalo bi veliki odmak u odnosu na rakete 5V55R sa poluaktivnim radarskim glavama. Umesto da zemaljski radar tokom čitavog leta osvetljava cilj i vodi raketu, FP-7.x bi u završnoj fazi mogla samostalno da pronađe metu i pređe na princip „pucaj i zaboravi“.
Time bi se rasteretio radar sistema, povećao broj ciljeva koji mogu istovremeno da budu napadnuti i smanjila zavisnost presretača od neprekidne veze sa lanserom.
Infracrveni senzor teoretski bi mogao da podrži dva načina uništenja cilja. Prvi je neposredan kinetički pogodak, pri kojem presretač udara direktno u balističku raketu. Drugi je detonacija bojeve glave u neposrednoj blizini mete, uz formiranje usmerenog polja fragmenata koje preseče oplatu, upravljačke površine ili bojevu glavu.
Na brzinama o kojima je reč, čak i mala greška u proceni tačke susreta znači promašaj od više desetina metara. Zato senzor, računar za vođenje, aerodinamičke površine i gasodinamički sistem za naglu promenu pravca moraju da rade kao jedan sklop.
Infracrveno navođenje ipak otvara ozbiljno pitanje kada raketa dostigne brzinu veću od 1.800 metara u sekundi u nižim slojevima stratosfere. Pri takvom letu nos rakete i kupola senzora izloženi su snažnom aerodinamičkom zagrevanju. Toplotni sloj oko prednjeg dela presretača može da zaslepi senzor, umanji kontrast cilja i oteža razlikovanje stvarne mete od sopstvenog termičkog šuma.
Aerodinamički otpor dodatno povećava temperaturu, naročito tokom oštrih manevara, upravo u trenutku kada bi glava za samonavođenje morala da radi sa najvećom preciznošću.
Zbog toga analitičari smatraju verovatnijim da će FP-7.x dobiti aktivnu radarsku glavu milimetarskog Ka-opsega, sličnu rešenjima koja se koriste na raketama MIM-104F i Aster 30 Block 1NT.
Aktivni radar u završnoj fazi omogućava raketi da samostalno osmatra prostor ispred sebe, izdvoji cilj i koriguje putanju bez stalnog osvetljavanja sa zemlje. Milimetarski talasi nude visoku preciznost i mogu da otkriju male promene položaja cilja, što je presudno kada se presretanje odvija pri veoma velikim relativnim brzinama.
Takvo rešenje, međutim, nije jednostavno preslikavanje postojećih zapadnih sistema. Novi senzor mora da bude dovoljno mali da stane u raketu, dovoljno snažan da vidi cilj sa malim radarskim odrazom i dovoljno otporan da preživi vibracije, zagrevanje i opterećenja tokom leta.
Iskander ne leti mirno prema tački presretanja
Pravi protivnik FP-7.x ne bi bila spora krstareća raketa sa predvidivom putanjom, već ruske rakete 9M723-1 Iskander-M i 9M723-2 Iskander-1000.
Njihova opasnost ne leži samo u brzini. Iskander je projektovan da oteža rad protivraketne odbrane tokom čitavog leta, posebno u završnoj fazi prilaska cilju.
Raketa može da menja visinu i pravac, izvodi manevre izbegavanja i skrene sa putanje koju je sistem odbrane izračunao nekoliko trenutaka ranije. Presretač zato ne juri tačku u prostoru, već cilj koji tu tačku može da napusti neposredno pre susreta.
Za uspešno presretanje takvih raketa FP-7.x bi morala da raspolaže manevarskom sposobnošću od približno 40 do 45 G i da najveće opterećenje dostigne za svega nekoliko stotinki sekunde.
Klasične aerodinamičke površine pri velikoj visini i razređenom vazduhu nisu dovoljne za tako naglu promenu pravca. Zbog toga presretači namenjeni borbi protiv balističkih raketa koriste gasodinamičke motore, bočne potisnike ili kombinovane sisteme koji mogu trenutno da pomere raketu bez čekanja da se aerodinamička komanda prenese kroz strujanje vazduha.
Sve mora da bude usklađeno u gotovo nemogućem vremenskom okviru. Glava za samonavođenje mora da registruje manevar cilja, računar da izračuna novu tačku susreta, upravljački sistem da izda komandu, a motori i površine da je sprovedu pre nego što razmak između dve rakete nestane.
Iskander-1000 dodatno podiže zahtev zbog većeg dometa, visoke brzine i završnog prilaza koji ostavlja malo prostora za drugu priliku. Promašaj prvog presretača može značiti da baterija više nema vremena za novo lansiranje.
Tu se vidi razlika između razvoja protivavionske rakete i izrade pravog protivbalističkog presretača. Protiv podzvučnog cilja, kao što je krstareća raketa „Tigershark“, sistem ima više vremena, putanja je stabilnija, a relativna brzina manja. Protiv Iskandera, svaki deo sistema radi na granici mogućeg.
Evropski koncerni zato ne moraju samo da naprave dovoljno brz motor i moderan senzor. Moraju da usklade rad aktivne glave za samonavođenje, računara, aerodinamičkih upravljačkih površina i gasodinamičkih motora sa preciznošću koja se meri stotinkama sekunde.
Raytheon i Lockheed Martin godinama razvijaju i usavršavaju proizvode iste kategorije, uprkos decenijama iskustva, velikim američkim vojnim budžetima, sopstvenim poligonima i pristupu podacima sa prethodnih presretanja.
Evropska koalicija sada pokušava da taj razvojni put ubrza, istovremeno gradeći raketu, mrežu senzora, komandni sistem i proizvodni lanac koji bi trebalo da smanji zavisnost od američkih kompanija. FP-7.x zato će biti ocenjena tek kada napusti kontrolisane testove i dobije zadatak da na visini od dvadesetak kilometara promeni pravac u deliću sekunde, dok joj se sa suprotne strane približava Iskander koji već izvodi manevar izbegavanja.
