Avioni za rano upozoravanje i kontrolu ponovo su postali jedna od najvažnijih tema savremenog ratovanja. Rat u Ukrajini, sve veći dometi raketa, masovna upotreba dronova, niskoleteće krstareće rakete i borba za elektronsku sliku bojišta pokazali su da onaj ko prvi vidi, često prvi i preživljava.
Zato je odluka NATO-a da na samitu u Ankari izabere švedski GlobalEye kao buduću zamenu za stare E-3A Sentry otvorila mnogo širu raspravu. U pitanju nije samo kupovina novog aviona, već promena filozofije. Umesto velikog američkog E-7 Wedgetail, Alijansa se okreće evropskoj platformi na poslovnom mlaznjaku, dok Rusija i dalje modernizuje A-50U, avion začet u sovjetskoj školi, ali prilagođen potrebama današnjeg rata.
Tri sistema zato ne treba porediti samo po daljini radara. E-7, GlobalEye i A-50U predstavljaju tri različita odgovora na isto pitanje: kako videti dalje od zemaljskih radara, povezati lovce, PVO, brodove i komandu, a istovremeno preživeti u ratu u kome i sam leteći radar postaje skupa meta.
E-7 Wedgetail: moćan radar na Boingu 737, ali skup i politički težak program
E-7 Wedgetail nastao je iz australijske potrebe za modernim letećim radarom. Boing je krajem devedesetih dobio posao da platformu 737-700 pretvori u avion za rano upozoravanje i kontrolu. Rezultat je sistem koji je danas u službi Australije, Turske, Južne Koreje i Ujedinjenog Kraljevstva, a trebalo je da postane i glavna američka zamena za zastarele E-3 Sentry.
Srce aviona je radar MESA kompanije Nortrop Gruman, postavljen u karakterističnom kućištu iznad trupa. Za razliku od starijih aviona sa rotirajućom „pečurkom“, MESA nema klasičnu rotirajuću kupolu. Koristi fiksne elektronski skenirane antene koje daju pokrivanje od 360 stepeni, uz mogućnost istovremene pretrage vazdušnog i pomorskog prostora.
U javnim specifikacijama navodi se da radar može da otkriva ciljeve na daljinama većim od 600 kilometara u režimu osmatranja visinskih ciljeva, dok je za lovačke ciljeve na malim visinama domet manji, ali i dalje veoma ozbiljan. Sistem može da prati veliki broj ciljeva i da navodi presretanja, što E-7 pretvara u leteći komandni čvor, ne samo u radar.
Prednost E-7 je prostor. Boing 737 daje dovoljno mesta za operatore, radne konzole, komunikacionu opremu, sisteme veze i duge misije. Avion može da koordinira lovce, tankere, PVO, brodove i zemaljske komandne tačke. To je njegova glavna snaga: ne samo da vidi cilj, već da celu mrežu usmeri na njega.
Slabost je cena, proizvodnja i politika. E-7 je tehnički jak sistem, ali dolazi u trenutku kada zapadne države pokušavaju da smanje zavisnost od velikih, skupih i sporih programa. Američki program je bio pod pritiskom zbog rasta troškova i ideje da deo budućih zadataka preuzmu sateliti i druga sredstva. Britanija je smanjila broj naručenih aviona sa pet na tri. NATO je sada izabrao GlobalEye, što je za E-7 težak udarac.
E-7 zato ostaje sposoban avion, ali sve više izgleda kao sistem koji se našao između stare potrebe za velikim letećim komandnim centrom i nove politike koja traži jeftiniju, bržu i fleksibilniju platformu.
GlobalEye: švedski odgovor na skupe leteće tvrđave
Saab GlobalEye polazi od drugačije logike. Umesto velikog putničkog ili transportnog aviona pretvorenog u tešku vojnu platformu, Šveđani su uzeli poslovni mlaznjak Bombardije Global 6000/6500 i na njega postavili modernizovani radar Erieye ER.
Taj izbor nije slučajan. Poslovni mlaznjak ima veliki dolet, leti visoko, troši manje od težih platformi i može da ostane u vazduhu više od 11, odnosno prema Saabu i preko 12 sati. Za mnoge evropske zemlje to je dovoljno, posebno ako se avion koristi u mreži, a ne kao usamljeni komandni centar iz Hladnog rata.
Radar Erieye ER smešten je u izduženom kućištu iznad trupa. Koristi savremenu elektroniku, uključujući tehnologiju galijum nitrida, što omogućava veću snagu, efikasnost i otpornost na ometanje. Saab tvrdi da nova generacija radara ima znatno veći domet od ranijih verzija Erieye-a i da može da prati vazdušne ciljeve na velikim udaljenostima, uključujući male ciljeve, dronove i letelice sa smanjenim radarskim otiskom.
Glavna prednost GlobalEye-a nije samo radar za vazduh. To je višedomenski sistem. Pored Erieye ER, avion može da nosi pomorski radar Seaspray, optoelektronske i infracrvene senzore, sistem za identifikaciju brodova i mogućnost praćenja pokretnih ciljeva na kopnu. Drugim rečima, GlobalEye ne gleda samo avione, već i more, obalu, kopno i manje ciljeve koji su danas postali presudni.
Zato je NATO-ov izbor GlobalEye-a politički i tehnički važan. Posle decenija oslanjanja na američki E-3A Sentry, evropske članice Alijanse sada ulaze u program koji nije zasnovan na američkoj platformi. To ne znači kraj američke dominacije u NATO-u, ali pokazuje da Evropa pokušava da deo ključnih sposobnosti prebaci na sopstvenu industriju.
Slabosti postoje. GlobalEye je manji avion od E-7, ima manje prostora za operatore i opremu, a u pojedinim konfiguracijama nema iste mogućnosti produženja misije dopunjavanjem gorivom u vazduhu kao teže platforme. Njegova filozofija nije da bude velika leteća komanda sa ogromnom posadom, već efikasniji, višedomenski senzor koji radi u mreži.
To je i razlog zašto je pobedio u NATO izboru. Ne zato što je u svemu jači od E-7, već zato što je politički lakši, evropski prihvatljiviji, operativno fleksibilniji i dovoljno sposoban za ono što Alijansa traži posle E-3.
A-50U: ruski leteći radar iz sovjetske škole, modernizovan za rat koji ga troši
Ruski A-50U ima potpuno drugačiju priču. Za razliku od E-7 i GlobalEye-a, on ne potiče iz porodice poslovnih ili putničkih aviona, već iz sovjetskog koncepta velikog letećeg radara na bazi transportnog Iljušina Il-76. Osnovni A-50 nastao je kao zamena za Tu-126, sa velikim radiotehničkim kompleksom „Šmelj“ i rotirajućom radarskom antenom iznad trupa.
A-50U je modernizovana verzija tog sistema. Ruski Rosteh ga opisuje kao „leteći radar“ i „leteći komandni punkt“, namenjen otkrivanju vazdušnih, pomorskih i kopnenih ciljeva, navođenju lovačke i udarne avijacije i prenosu podataka komandnim mestima. Modernizaciju vode koncern „Vega“, Roselektronika, UAC i TANTK Berijev.
A-50U je dobio novu elektroniku veće brzine i veće računarske snage, digitalnu obradu radarskih podataka, unapređene algoritme rada, nove prikazivače na radnim mestima operatora, bolju ergonomiju i novi pilotsko-navigacioni kompleks. Lakša savremena oprema povećala je dolet i vreme borbenog rada u zoni zadatka.
Ruski izvori ne odaju konkretne brojke, ali naglašavaju da A-50U u odnosu na osnovni A-50 može da prati više ciljeva, navodi veći broj lovaca i ima veću daljinu otkrivanja različitih tipova letelica, uključujući nove i složenije ciljeve. Rosteh za osnovni A-50 navodi da je već imao domete otkrivanja vazdušnih ciljeva od 500 i više kilometara i mogućnost praćenja do 60 ciljeva, dok je A-50U upravo modernizacija koja taj kapacitet podiže kroz novu elektroniku i obradu signala.
Njegova prednost je robustnost. Il-76 je velika, proverena platforma, sa prostorom za masivan radar, posadu, opremu i rad u uslovima za koje je sovjetska konstrukciona škola pravila avione: velika zemlja, velike udaljenosti, PVO mreža, lovci-presretači i potreba da se severni, istočni ili južni pravci brzo pokriju iz vazduha.
U ratu u Ukrajini A-50U ima naročito važnu ulogu. Ruski izvori navode da modernizovani leteći radari u zoni sukoba pomažu u brzom otkrivanju vazdušnih ciljeva i koordinaciji avijacije i PVO. Njihova vrednost je u tome što zemaljski radari zbog zakrivljenja Zemlje i reljefa teže vide niskoleteće ciljeve, dok avion u vazduhu dobija širu sliku i može ranije da upozori na krstareće rakete, dronove ili avione.
Slabost A-50U je ista ona koja ga čini prepoznatljivim: velika platforma, starija arhitektura i manji broj raspoloživih aviona. Rotirajuća antena i osnova iz sovjetskog perioda ne znače da je avion beskoristan, ali znače da se modernizacija vodi unutar konstrukcije stare nekoliko decenija. Rusija je uspela da obnovi elektroniku, displeje, obradu i deo letnih karakteristika, ali nije napravila potpuno novu generaciju u dovoljnom broju.
Planirani naslednik A-100 „Premijer“ trebalo bi da reši deo tih problema, ali program još nije prešao u masovnu operativnu upotrebu. Dok se to ne desi, A-50U ostaje ključni ruski leteći radar, skup, vredan i nezamenljiv, ali i platforma koju rat troši brže nego što industrija može komotno da nadoknadi.
Tri filozofije istog rata
E-7 Wedgetail je najbliži klasičnom zapadnom shvatanju letećeg komandnog centra: velika kabina, moćan radar, mnogo komunikacija i sposobnost da vodi složenu vazdušnu operaciju. Njegov problem nije u tome što ne valja, već u tome što je skup, spor za nabavku i politički sve teže odbranjiv.
GlobalEye je evropski odgovor na taj problem: manji, ekonomičniji, višedomenski i brže uklopiv u savremene mreže. On ne pokušava da bude novi E-3, već avion koji za manje novca i sa manjom posadom pokriva vazduh, more i kopno dovoljno dobro da evropske članice NATO-a dobiju savremenu zamenu za staru flotu.
A-50U je ruski odgovor iz druge škole. On nije elegantan poslovni mlaznjak, niti zapadni Boing sa elektronski skeniranim „grebenom“ iznad trupa. To je veliki Il-76 sa modernizovanim radarskim kompleksom, novom elektronikom i ulogom letećeg štaba za rusku avijaciju i PVO. Njegova vrednost nije u modernom pakovanju, već u tome što Rusiji i dalje daje vazdušnu radarsku sliku na velikim pravcima, posebno tamo gde zemaljski radari kasne.
Najveća razlika između ova tri aviona nije samo u radaru. E-7 nosi težinu američke industrije i problem njene cene. GlobalEye nosi švedsku ideju da fleksibilnost i višedomenski senzori mogu pobediti tešku platformu. A-50U nosi rusku realnost rata: modernizovati ono što postoji, čuvati mali broj skupih aviona i čekati da A-100 jednom zaista postane operativna zamena.
