H-4 Herkules: milijarde za drvenu grdosiju koja je poletela samo jednom

Ovaj projekat teško se može svrstati u zaboravljene, jer sve što je uradio Hauard Hjuz, pa i to, nemoguće je zaboraviti. Pored opisa megalomanske ideje, u osnovi ovog teksta je poruka da se ne može sve kupi. Gigantski hidroavion H-4 je odličan primer za to. Međutim, njegov idejni tvorac jeste takođe primer za ono zbog čega su Ameriku nazvali zemljom nemogućih mogućnosti. Hauard Robard Hjuz mlađi (Howard Robard Hughes Jr. 1905-1976) bio je privrednik, industrijalac, inženjer, pionir avijacije, reditelj, producent i – čudak (da upotrebimo najblaži opis).

Krajem šezdesetih godina između njega i Pola Getija (Jean Paul Getty, petrohemijski magnat iz Minesote, rođeni Englez) vladala je mrtva trka za mesto najbogatijeg čoveka SAD. Po nekim procenama, tada je imao od 1,4 do dve milijarde dolara (današnje 22 milijarde dolara!). Bio je većinski vlasnik holdinga u kome su se nalazili giganti kao što su bili Hjuz tul Kompani (Hughes Tool Company), Hjuz Erkraft (Hughes Aircraft), Er Vest (Air West), Hjuz Helikopters (Hughes Helicopters), TVA (Trans World Airlines), HHMI (Howard Hughes Medical Institute), RKO pikčers (Radio-Keith-Orpheum Pictures) i drugi. Po tvrdnjama Ričarda Niksona, on je bio najmoćniji čovek na svetu.  

Šta je taj most powerful man in the world  hteo da uradi, kako bi za sobom ostavio delo nad delima, nešto što će odgovarati veličini njegovog imena (i sujete)? Rešio je da napravi transportni avion-amfibiju. Za materijal je korišćeno kompozitno drvo, pa je taj avion mase 136 tona najpre dobio oznaku HK 1 i nadimak Sprus Gus (Spruce Goose). To je u doslovnom prevodu značilo guska od smrče, mada je praktično ceo avion napravljen od presovanih brezovih ploča, izuzetno žilavog, otpornog materijala, veoma pogodnog za avionsku industriju.

To je bila najveća amfibija napravljena ikada, a raspon njenih krila od 98 metara ostao je najveći sve do maja 2017. godine. Tada je javnosti predstavljen dvotrupi Stratolanč (Scaled Composites Stratolaunch Model 351) s rasponom krila od 117 metara. Avion je trebalo, prema projektnom zadatku, da ponese do 750 vojnika s punom opremom ili dva tenka šerman.  

Kako je teklo stvaranje ovog giganta?

Pred početak Drugog sv. rata vlada SAD opredelila je 13 miliona dolara Hjuzovoj kompaniji kako bi napravila prototip amfibije. Cena aviona do kraja je narasla na 25 milona. Obe strane su bile rešene da dođu do rezultata, stoga je vlada dodala još pet miliona dolara, a sam Hjuz sedam miliona. Do početka rata projekat nije završen što je pravdano nedostatkom aluminijuma. Nije to bilo jedini razlog.

Drugi, značajniji, bila je Hjuzova tvrdoglavost da napravi savršenu mašinu. Bio je u mogućnosti da se tako ponaša. Zbog toga je Hjuz više puta bio pred senatskim komisijama. Kada se on sam uverio da je napravio savršen avion seo je lično za komande i drugog novembra 1947. godine poleteo je s hidroaerodroma na ostrvu Terminal. Dostigao je visinu od 21 metra i preleteo u pravolinijskom kretanju približno dva kilometra nad zalivom Los Anđelesa. 

Šta se događalo pred jedini let?

Hjuz se vratio s jednog od senatskih saslušavanja da bi obavio probe taksiranja. Tog drugog novembra on je sedeo za komandama; Dejv Grant je bio kopilot. U avionu su bili dva inžinjera leta, šesnaest mehaničara i dva člana posade nepoznate specijalnosti. Pored njih u avion je hrabro ušlo sedam novinara i sedam industrijalaca, po svoj prilici podizvođača i budućih partnera. Ukupno je u avionu bilo 36 ljudi.

Posle prva dva taksiranja četiri novinara su požurila da se jave redakcijama, dok su drugi ostali da budu putnici na prvom letu. Nakon što je  nabrao brzinu na kanalu okrenutom ka poznatoj plaži Kabriljo,  Herkules je poleteo. Ostao je u vazduhu 26 sekundi, leteći brzinom od 217 km/h posle čega je uspešno amerirao. Na visini od 21 metra ovaj avion je još uvek imao ekranski efekat tla, po čemu se kasnije proslavio čuveni Kaspijski monstrum. 

Bez obzira na to što avion više nikome (osim Hauardovoj sujeti) nije bio potreban, još jedan razlog je naterao Hjuza da poleti: morao je da opravda utrošak uloženih sredstva. Kolektiv od 300 radnika smanjen je na 50, a njihov zadatak bio je da avion, smešten u klimatizovanom hangaru, drže u letnom stanju. Tako je bilo sve do Hjuzove smrti 1976. godine. Ovaj kapric koštao ga je milion dolara godišnje. Stoga je nadimak aviona, guska od smrče u engleskom postao sinonim za idiom beli slon (white elephant) – vlasništvo koje košta, a vlasnik ga se ne može rešiti.

Avion je posle Hjuzove smrti prebačen u muzej Long Bič u Kaliforniji. Sada je on eksponat Vazduhoplovnog muzeja u Mekminvilu (McMinnville, Oregon) gde je prebačen 1993. godine. Godišnje ga obiđe preko 300.000 posetilaca. Dokaz da se ne može sve kupiti parama (posebno ne pamet i zdravlje) sada se nalazi tamo gde mu je i mesto. Osim muzeja, ovaj avion može se videti još u nekoliko video-igara i crtanih filmova. 

TT karakteristike