GPS je decenijama smatran slabom tačkom savremenog rata, ali se sada prvi put ozbiljno otvara pitanje da li njegovo ometanje više ne mora da dolazi sa zemlje, iz kamiona, brodova ili aviona. Pojedini američki istraživači tvrde, a njihovi i britanski mediji prenose da su misteriozni, kratkotrajni prekidi navigacionog signala iznad Evrope povezani sa ruskim vojnim satelitima u orbiti.
Zaključak je došao posle višegodišnje analize anomalija koje su beležile zemaljske stanice globalnog navigacionog satelitskog sistema. Prekidi su trajali manje od deset sekundi, ali su se istovremeno pojavljivali na ogromnom prostoru, od severne Evrope do Španije i Poljske, pa sve do Grenlanda i Kanade.
Takav obrazac nije ličio na klasično lokalno ometanje GPS-a. Da bi jedan signal bio istovremeno uočen na tolikoj teritoriji, izvor nije mogao biti obična zemaljska stanica. Istraživači su izračunali da je morao da se nalazi najmanje 1.200 kilometara iznad Zemlje.
Signal se javljao utorkom, sredom i četvrtkom
Tim koji su činili Tod Hamfris i njegov student Zak Klements sa Univerziteta Teksas u Ostinu, zajedno sa Argirisom Kriezisom sa Stanforda, analizirao je podatke od januara 2019. do aprila 2026. godine. U tom periodu identifikovali su 75 dana u kojima je zabeležen najmanje jedan široko rasprostranjen događaj ometanja GNSS signala.
Smetnje su se preklapale sa opsegom GPS L1, čiji je centar na 1575,42 megaherca. To je glavni opseg koji koristi američki GPS, ali i druge globalne navigacione satelitske konstelacije.
Posebno je upadljiv vremenski obrazac. Događaji su se uglavnom dešavali radnim danima, najčešće utorkom, sredom i četvrtkom, tokom radnog vremena u Evropi. Nisu bili pravilno raspoređeni, nisu trajali dugo i nisu izgledali kao kvar opreme. Naprotiv, bili su kratki, snažni i dovoljno uredni da istraživači posumnjaju u namerno emitovanje.
U pojedinim slučajevima pad odnosa nosilac-šum dostizao je 5 decibela ili više, a prema dodatnim analizama i do 10 decibela. To je dovoljno snažno da izazove ozbiljnu degradaciju prijema navigacionog signala.
Trag je vodio do ruskih satelita u orbiti Molnija
Prvo veliko otkriće došlo je kada su istraživači počeli da upoređuju trenutke ometanja sa položajima satelita iznad horizonta pogođenih stanica. To je suzilo krug sumnjivih objekata, ali nije bilo dovoljno da se identifikuje tačan izvor. Problem je bio u tome što su istraživači raspolagali obrađenim podacima GNSS prijemnika, a ne sirovim radio-signalom.
Preokret se navodno dogodio posle konferencije Instituta za navigaciju u Baltimoru u septembru 2025. godine, kada je naučna zajednica pozvana da pomogne. Nekoliko meseci kasnije, Hamfris je dobio informaciju da su stanice u Amsterdamu i Trondhajmu zabeležile sirove podatke o signalu tokom incidenta 11. februara 2026. godine.
Upoređivanjem razlike u vremenu dolaska signala do te dve stanice, Hamfris i Klements su izračunali takozvanu kvazi-hiperboloidnu površinu, prostor u kome je morao da se nalazi izvor ometanja. Prema objašnjenju iz naučno-popularnog kanala Veritasium, margina greške te površine bila je debela samo pet metara.
Kada su putanje sumnjivih satelita upoređene sa tom površinom, jedan objekat se savršeno poklopio: ruski satelit Kosmos 2546. To je zatim uputilo istraživače na šest satelita iz ruske konstelacije Jedinstvenog kosmičkog sistema, poznatog kao EKS, čiji je zadatak rano upozoravanje na lansiranje balističkih raketa.
Ti sateliti lete po veoma eliptičnim orbitama tipa Molnija, koje im omogućavaju dugotrajno zadržavanje iznad visokih geografskih širina i dobru pokrivenost severne hemisfere. Analiza je pokazala da je tokom svakog zabeleženog događaja ometanja najmanje jedan od tih ruskih satelita bio visoko iznad horizonta za sve referentne stanice koje su prijavile problem.
Slučajnost, test ili tiha demonstracija?
Najvažnije pitanje ostaje motiv. Da li ruski sateliti namerno ometaju GPS, da li šalju neku vrstu kratkih komunikacionih poruka koje slučajno pogađaju GNSS opsege, ili Moskva testira mogućnost orbitalnog elektronskog ratovanja?
Hamfris smatra da se obrazac teško može objasniti kvarom. Prema njegovoj oceni, podaci su previše dosledni da bi se govorilo o slučajnosti. Događaji se javljaju u određenim danima, traju kratko, nisu periodični kao što bi se očekivalo kod tehničkog problema i pogađaju najčešće korišćeni GPS opseg L1, ali ne i druge GPS opsege poput L5.
Još jedna važna osobina je to što signal nije tačno na centru GPS L1 frekvencije, već je pomeren za oko 2 megaherca, na približno 1577,5 megaherca. Upravo tu leži jedna od mogućih interpretacija: Rusija možda testira sposobnost ometanja blizu glavnog GPS opsega, ali bez punog ulaska u njega, kako bi se sposobnost proverila uz manji rizik od otkrivanja ili direktne eskalacije.
Hamfris je u razgovoru za Veritasium izneo mogućnost da bi u slučaju otvorenog sukoba predajnik mogao biti podešen direktno na GPS opseg, čime bi efekat bio mnogo štetniji. U sirovim podacima registrovan je i drugi signal ometanja u nižem frekventnom opsegu koji koristi kineski sistem BeiDou.
Prema analizi iz SpaceNews-a, ista ruska konstelacija utiče na signale kineskog BeiDou sistema na gotovo identičan način još od juna 2020. godine. To dodatno jača tvrdnju da sposobnost nije ograničena samo na američki GPS, već bi mogla pogađati više navigacionih sistema.
Druga teorija: kratke poruke, ne nužno oružje
Nisu svi stručnjaci spremni da zaključe da je reč o direktnom napadu ili zlonamernom ometanju. Ričard Bouden iz kompanije GMV u Španiji, čiji je tim nezavisno identifikovao najmanje dva ruska satelita kao izvor signala, izneo je drugačiju mogućnost. Prema njegovom tumačenju, ovi kratki impulsi mogli bi predstavljati komunikacione poruke koje sateliti šalju, a koje se nalaze na ili oko GNSS signala.
Bouden naglašava da su signali nesumnjivo namerni i da su postavljeni na ili oko navigacionih frekvencija, sa potencijalom da ometaju legitimnu upotrebu GNSS usluga. Međutim, prema njegovom stavu, ne može se sa sigurnošću tvrditi da su namerno zlonamerni ili da su osmišljeni kao elektronsko oružje.
Upravo tu se nalazi ključna razlika između tehničkog otkrića i političkog zaključka. Tehnički trag vodi do ruskih vojnih satelita. Namena signala ostaje predmet rasprave.
Treba naglasiti i da ovo ne izgleda kao spontana naučna vest s obzirom da dobro znanim lancem kojim dolazi do šireg auditorijuma više podseća na anglo-američki bezbednosni narativ: jedan američki univerzitet daje tehnički kredibilitet, GPS/PNT portali u SAD izvlače stratešku pretnju, a britanski doprinos se ogleda kroz rani anonimni izvor i medijsko pojačavanje prema Evropi.
Zašto je ometanje iz svemira drugačije od klasičnog GPS rata
GPS ometanje nije novo. Rusija već godinama koristi kopnene izvore ometanja u Baltičkom regionu, istočnoj Evropi i oko zona u kojima želi da oteža rad zapadnih vojnih i civilnih sistema. Takvo ometanje obično dolazi sa zemlje, iz vozila, brodova, aviona ili stacionarnih stanica.
Svemirski izvor je drugačija kategorija. Ako se signal zaista može slati sa satelita tako da pogađa kontinentalne oblasti, to menja računicu. Dovoljan bi bio pomak frekvencije i povećanje snage predajnika da se prijem GPS-a ili BeiDou signala poremeti preko ogromnog prostora.
Ranije se smatralo da sateliti u orbiti objektivno nemaju dovoljno energetske snage za gustu i efikasnu radio-smetnju na površini Zemlje. Sadašnja analiza pokazuje da ta pretpostavka više nije sigurna.
Marc Berkowitz, danas pomoćnik sekretara za svemirsku politiku, ranije je u radu za National Security Space Association upozorio da bi svemirsko elektronsko oružje moglo imati razorne posledice po teritoriju SAD. Nova analiza daje toj tvrdnji konkretniji tehnički okvir.
Rusija već pokazuje širi arsenal protiv svemirskih sistema
Ovo otkriće ne dolazi izolovano. Rusija poslednjih godina sve otvorenije demonstrira sposobnosti koje mogu ugroziti svemirske sisteme SAD i Evrope. U novembru 2021. godine, Rusija je raketom sa zemlje uništila jedan svoj neaktivan satelit. Dan kasnije, državni mediji su zapretili da bi Rusija, ukoliko joj NATO stane na put u Ukrajini, mogla oboriti sva 32 GPS satelita.
Tada je bilo otvoreno pitanje da li Moskva zaista ima sposobnost da uništi celu GPS konstelaciju. Sada se otvara drugačije pitanje: da li Rusija može, bez uništavanja satelita, da onemogući prijem navigacionih signala preko veoma širokih oblasti.
U aprilu 2026. godine, komandant Američke svemirske komande upozorio je da je Rusija operacionalizovala antisatelitska oružja sposobna da ciljaju američke državne satelite. U maju 2026, podaci otvorenog orbitalnog praćenja pokazali su da su najmanje četiri ruska vojna satelita manevrisala kako bi uskladila orbitu sa finsko-američkim radarskim izviđačkim satelitom.
Sve to pokazuje da se sukob velikih sila već dugo ne vodi samo na kopnu, moru i u vazduhu, već i u orbiti i radio-frekventnom prostoru između satelita i prijemnika na zemlji.
Zapad nema čvrstu rezervu za GPS
Najširi strateški problem nije samo u tome što Rusija možda testira orbitalno ometanje. Problem je što su SAD i Zapad izuzetno zavisni od GPS-a, dok Rusija i Kina imaju kopnene sisteme koji mogu da dopune ili zamene satelitsku navigaciju u slučaju ometanja.
To im daje taktičku i stratešku prednost. Ako GPS bude degradiran, zapadne vojske, logistika, finansijski sistemi, komunikacije, transport i civilna infrastruktura trpe daleko veći šok. Rusija i Kina, prema procenama iz stručnih analiza, imaju robusnije kopnene alternative koje smanjuju posledice ometanja.
Zbog te neravnoteže, Velika Britanija i Francuska prate primer Južne Koreje i Saudijske Arabije i razvijaju kopnene sisteme za zaštitu nacionalne i ekonomske bezbednosti. U SAD, međutim, upozorenja su se do sada uglavnom zadržavala na retorici.
GPS je izuzetno vredan sistem, ali bez otpornog, komplementarnog i rezervnog rešenja ostaje ono što ga je jedan član Saveta za nacionalnu bezbednost nazvao: jedinstvena tačka otkaza za Ameriku.
Nova analiza ne dokazuje samo da je GPS ranjiv. Ona pokazuje da je ranjivost možda već testirana iz svemira, godinama, u kratkim impulsima koje su zemaljske stanice beležile kao čudne padove signala. Ako se ti impulsi zaista mogu pretvoriti u širokopojasno ometanje kontinentalnih razmera, onda je borba za navigaciju već ušla u orbitu.
Još jedno upozorenje Zapadu iz orbite
Zanimljivo, kao konkretan satelit u američkoj analizi navodi se Kosmos 2546, deo ruske EKS konstelacije za rano upozoravanje na raketni napad. Istraživači tvrde da trag jednog događaja iz februara 2026. vodi direktno ka njemu, dok ostali incidenti upućuju na širu grupu ruskih satelita u orbitama tipa Molnija, a ne na pojedinačni izolovani izvor.
Ovo je ujedno i nastavak priče o ruskim vojnim satelitima koji se u zapadnom prostoru predstavlja kao nova pretnja iz orbite. Posle priča o Kosmosu 2558, koji je navodno lansirao tajanstveni objekat za praćenje američkog satelita USA-326, i Kosmosu 2581, koji je takođe izazvao uzbunu američkih Svemirskih snaga zbog misterioznog objekta u orbiti, sada se u centar stavlja Kosmos 2546 i tvrdnja da ruski sateliti mogu da ometaju GPS direktno iz svemira.
Paradoks je u tome što običan čovek često na kraju dobije korist iz trke koja je prvobitno vođena zbog rata i straha. Ukoliko priča o ruskom ometanju GPS-a iz orbite dovede do novih sistema otpornije navigacije, pouzdanijih satelita i rezervnih mreža, krajnji korisnici će jednog dana koristiti napredniju tehnologiju koja je danas opravdana vojnim budžetima i strahom od Moskve. Tako je funkcionisao i Hladni rat: najpre vojska, obaveštajne službe i svemirski programi, a zatim civilna upotreba.
