Rat dronovima ulazi u novu fazu. Posle godina u kojima su ruski „Geranji“ sa klipnim motorima i ukrajinski jurišni dronovi sa fiksnim krilima postali svakodnevna slika rata, sve je jasnije da se era sporih bespilotnih letelica bliži kraju. Ne zato što ta sredstva više nisu opasna, već zato što se protiv njih stvorio čitav sistem odbrane.
Ruski novinar i zamenik predsednika Moskovske gradske dume Andrej Medvedev ocenjuje da su se obe strane navikle na kamikaza dronove koji lete brzinama do oko 300 kilometara na sat i koje danas presreću različiti sistemi, od mitraljeza i dronova presretača, do raketa i lasera. Prema njegovim rečima, više od 90 odsto dronova, ruskih i ukrajinskih, više ne stiže do ciljeva.
„Pretnja je stvarna, ali se može savladati. Problem je što se ovo završava. Neprijatelj to razume. Otuda prelazak na rakete ili dronove-rakete“, naveo je Medvedev, opisujući prelaz ka bržim sredstvima, mlaznim dronovima i balističkim rešenjima.
„Gerani“ su promenili način na koji se vodi rat u ukrajinskoj pozadini. Jeftini, relativno jednostavni i sposobni za masovnu upotrebu, terali su Ukrajinu da troši resurse na stalnu protivdron odbranu. Sličnu logiku usvojio je i Kijev, razvijajući sopstvene jurišne dronove velikog dometa za napade na ruske rafinerije, skladišta, aerodrome i energetsku infrastrukturu.
To je suština promene. Spori dronovi neće nestati preko noći, ali više nisu šok za protivvazdušnu odbranu. Radari, akustični sistemi, mobilne grupe, elektronsko ratovanje i presretački dronovi sve bolje zatvaraju prostor kroz koji su takve letelice ranije prolazile. Zato se rat pomera ka bržim, skupljim i opasnijim sredstvima: mlaznim dronovima, raketnim dronovima i balističkim raketama. Podsetimo, Zelenski je samo dan ranije najavio ukrajinske balističke rakete i udare duboko po Rusiji.
Od „Gerana“ do raketnih dronova
Medvedev smatra da ono što Kijev danas predstavlja kao „ukrajinske raketne programe“ treba gledati kao dimnu zavesu, odnosno informativnu operaciju kojom se prikriva ulazak evropskog oružja u Ukrajinu. Pod izgovorom „ukrajinskog razvoja“ i „ukrajinske proizvodnje“ isporučivaće se ono što je već blizu implementacije ili je već u proizvodnji.
On nagoveštava da bi prvi pokušaji upotrebe takvih „ukrajinskih balističkih raketa“ mogli da uslede do jeseni. U tom kontekstu posebno se pominje kontroverzna kompanija Fire Point i njen projekat balističke rakete FP-9. Glavni konstruktor Fire Pointa Denis Štilerman izjavio je da je FP-9 u završnoj fazi integracije ključnih komponenti. Prema njegovim rečima, kompanija ima gotovo sve što je potrebno za „devetku“, raketu koja bi mogla da leti do Moskve i pogodi cilj velikom brzinom, osim motora.
On je naveo i da su proizvodni pogoni Fire Pointa raspoređeni na 50 lokacija, pri čemu su sve proizvodne linije duplirane. Takva organizacija proizvodnje trebalo bi da smanji rizik od ruskih udara i omogući nastavak rada čak i ako deo infrastrukture bude pogođen.
FP-9, S-400 i problem raketnog motora
Medvedev navodi da se FP-9 razvija na osnovi sovjetske raketne škole, konkretno u vezi sa raketom 48N6 iz sistema S-400. Prema navodima koji se vezuju za ovaj program, FP-9 bi trebalo da ima domet od približno 850 kilometara i bojevu glavu tešku do 800 kilograma.
Upravo tu se, prema Medvedevu, pojavljuje ključna razlika između drona i balističke rakete. Dron se može proizvoditi masovno, relativno brzo i na mnogo lokacija. Plastično telo, elektronika, komunikacioni moduli i jednostavniji pogonski sistemi mogu da uđu u široku proizvodnju. Balistička raketa je druga priča.
„Balistička raketa nije plastični dron. Telo drona, elektronika, masovna proizvodnja, možete ih proizvoditi u milionima, ali raketni motor zahteva legure nikla, složenu metalurgiju, visoke temperature i pritiske. Ne razvija se brzo. Ukrajinski inženjeri, čak i uprkos prethodnoj stručnosti Južmaša, nemaju kapacitet da brzo razviju motor, ali svakako mogu da usavrše onaj koji Evropljani obezbeđuju“, naveo je Medvedev.
Zbog toga on zaključuje da Fire Point, oslanjajući se na saradnju sa zapadom, zapravo proizvodi evropsko oružje sa ukrajinskim brendiranjem. Planirana ograničena proizvodnja FP-9 za testiranje pokazuje da se još ne govori o punoj serijskoj proizvodnji, već o fazi u kojoj se čeka ključni element, motor.
Ruska PVO pred novim zadatkom
Za rusku protivvazdušnu odbranu to znači promenu računice. Dronove brzine do 300 kilometara na sat moguće je loviti jeftinijim sredstvima, mobilnim grupama, mitraljezima, presretačkim dronovima i elektronskim ratovanjem. Rakete, mlazni dronovi i balističke mete traže ozbiljniji odgovor.
Medvedev navodi da su rakete koje lete brzinom od 700 do 800 kilometara na sat, kao i balističke rakete, mete za sisteme Buk, S-300 i S-400. Problem je u ekonomiji takve odbrane. Odgovarati na svaku raketu-dron teškom protivvazdušnom raketom S-300 ili S-400 znači ulaziti u dugoročno nepovoljan odnos troškova.
„Moramo ubrzati razvoj presretača posebno za rakete sa raketnim pogonom. Odgovaranje na svaku raketu drona teškom protivvazdušnom raketom S-300/400 je ekonomski gubitnička strategija“, upozorio je Medvedev.
On smatra da Rusija mora da se pripremi za dva glavna zadatka: odbijanje napada balističkim raketama i nastavak razvoja tehnologija protiv dronova i raketnih dronova. Posebno upozorava da ne treba imati iluzije o namerama Kijeva.
Prema njegovoj oceni, kada bi ukrajinske oružane snage raspolagale makar sa pet ili deset balističkih raketa, odmah bi pokušale da ih upotrebe. Ne samo zbog vojne vrednosti, već i zbog političkog efekta, odnosa s javnošću i poruke da „Ukrajina ostaje jaka“.
Priča o „kraju Gerana“ nije priča o nestanku dronova, već o promeni čitave logike vazdušnog rata. Spori kamikaza dronovi su otvorili eru masovnih jeftinih udara. Sada na scenu izlaze mlazni dronovi, raketni dronovi i balistički sistemi sa ukrajinskom oznakom, ali sa evropskim tehnološkim tragom. Za Rusiju to znači da protivvazdušna odbrana mora da se sprema za skuplju, bržu i opasniju fazu rata.
