Dok se savremeno ratište sve brže puni jeftinim i masovno proizvedenim dronovima, američka vojska pokušava da pronađe odgovor koji neće bankrotirati budžet. Najnoviji pokušaj dolazi kroz sistem koji nosi simbolično ime „Zlatni štit“, ali uprkos imenu, njegova suština nije u skupoći, već upravo u suprotnom, pokušaju da se odbrana učini masovnom i relativno jeftinom.
Prema dostupnim informacijama iz američkih medija, koncept ovog sistema počeo je da se oblikuje tokom prvih borbenih vežbi u kojima su korišćene male, finansijski dostupne rakete kao odgovor na rastuću pretnju bespilotnih letelica. Fokus nije na pojedinačnom presretanju, već na stvaranju slojevite, guste zaštite koja može da odgovori na napade u rojevima.
„Zlatni štit“ je zamišljen kao višeslojna mreža protivvazdušne odbrane namenjena prvenstveno oklopnim i mehanizovanim jedinicama. Njegova uloga nije da zameni velike sisteme poput Patriota ili NASAMS-a, već da popuni kritičnu prazninu, takozvani „niži sloj“ odbrane, gde se odvija borba protiv malih i srednjih dronova, onih koje NATO klasifikuje kao grupu 1 i 2.
Upravo ti mali dronovi danas predstavljaju jedan od najvećih problema na bojištu. Jeftini su, dostupni i mogu se koristiti u velikom broju, što klasične sisteme protivvazdušne odbrane dovodi u nepovoljan odnos cene i efekta.
U tom kontekstu treba posmatrati i nedavnu vežbu koju je izvela Prva konjička divizija američke vojske u Fort Hudu, u okviru inicijative „Pegazus Charge“. Tokom te demonstracije testirani su presretači „Harp“, koje razvija kalifornijski startap „Perseus Defense“.
Ključna stvar je cena. Svaka raketa „Harp“ košta manje od 10.000 dolara, što je višestruko manje u odnosu na klasične presretače koji se koriste u sistemima srednjeg i dugog dometa. Time se otvara mogućnost masovne upotrebe, što je upravo ono što je potrebno protiv rojeva dronova.
Tehnički gledano, sistem funkcioniše kao integrisana celina. Radar i softver za upravljanje obezbeđuju detekciju i ciljanje, nakon čega se rakete lansiraju iz kompaktnih kontejnera, do osam projektila u jednoj jedinici. „Harp“ presretači su efikasni na daljinama većim od 1.000 metara, što ih svrstava u kategoriju bliske i srednje zaštite.
Posebno značajan detalj iz testiranja jeste prvi uspešan slučaj angažovanja na više platformi u istoriji američke vojske. Jedan sistem je detektovao i identifikovao cilj, simuliranu neprijateljsku bespilotnu letelicu, dok je drugi sistem izvršio lansiranje i presretanje. To ukazuje na pravac u kojem se ide, mrežno povezane jedinice koje međusobno dele podatke i deluju kao jedinstven sistem.
Koncept „Zlatnog štita“ ne oslanja se samo na rakete. On kombinuje više elemenata, kinetičke presretače poput „Harpa“, sisteme elektronskog ratovanja, autonomne kopnene robotske senzore i jedinstveni sistem komandovanja i kontrole. Ideja je da se napravi slojevita zaštita koja može da funkcioniše čak i u uslovima intenzivnog elektronskog ometanja i masovnih napada.
U praksi, to znači da bi oklopne kolone i mehanizovane jedinice mogle da se kreću pod stalnim „kišobranom“ zaštite, gde svaki sloj pokriva određeni segment pretnji. Od ometanja signala, preko detekcije, do fizičkog uništavanja ciljeva.
Ovaj pristup jasno pokazuje kako se menja logika savremenog ratovanja. Umesto oslanjanja na nekoliko skupih sistema, fokus se pomera ka velikom broju jeftinijih sredstava koja zajedno stvaraju efekat zasićenja i povećavaju šanse za preživljavanje na bojištu.
„Zlatni štit“ je još u fazi razvoja, ali pravac je jasan. Borba protiv dronova više nije pitanje tehnologije, već ekonomije i količine. Onaj ko uspe da presretne više ciljeva po nižoj ceni, imaće realnu prednost na terenu.
