Prva borbena upotreba nove američke balističke rakete PrSM, predstavljene kao sledeća generacija „preciznog udara“, već je otvorila ozbiljna pitanja o tome koliko takvo oružje zaista ostavlja prostor za grešku. Događaji iz iranskog grada Lamerd, analizirani kroz snimke, fotografije i balističke procene, pokazuju da čak i najmoderniji sistemi mogu proizvesti posledice koje izlaze daleko izvan planiranog cilja.
Prema dostupnim podacima i analizama koje je objavio Njujork Tajms, udari izvedeni krajem februara nisu pogodili samo vojne objekte, iako je to bila prvobitna namera. Umesto toga, pogođene su i civilne lokacije, uključujući školu, sportsku salu i stambene objekte. Zvanično se navodi 21 žrtva, među kojima je najmanje petoro dece.
Ovaj slučaj ne govori samo o jednoj grešci, već o prirodi savremenog ratovanja u kojem se „preciznost“ često predstavlja kao garant kontrole, dok realnost na terenu pokazuje drugačiju sliku.
Raketu PrSM potvrdio je i sam vrh američke vojske. Načelnik Združenog generalštaba general Den Kejn izjavio je sredinom marta da je sistem prvi put korišćen u borbenim uslovima. Time je završena faza testiranja i otvoreno novo poglavlje u upotrebi balističkih sistema kratkog i srednjeg dometa.
Međutim, upravo ta prva upotreba donela je i prve kontroverze.
Pentagon je u početku negirao da je u pitanju američko oružje, sugerišući da snimci odgovaraju iranskoj krstarećoj raketi tipa Hovejzeh. Takva verzija ubrzo je dovedena u pitanje, jer se fizičke karakteristike udara nisu poklapale sa profilom krstarećih projektila.
Ključni element koji je preusmerio analizu bio je način detonacije.
Na snimcima i fotografijama vidi se eksplozija iznad cilja, takozvani „vazdušni prasak“, koji je karakterističan za određene tipove bojevih glava. Za razliku od klasičnog udara u zemlju, koji ostavlja krater, ovakav način detonacije raspršuje veliki broj projektila po širokom području. U slučaju PrSM, reč je o fragmentima, često od volframa, koji stvaraju efekat „kiše metala“ i povećavaju verovatnoću uništenja cilja.
Problem nastaje kada se takav efekat desi u urbanom okruženju.
Tragovi na objektima u Lamerdu ukazuju upravo na to, zidovi bez centralnog udara, ali sa brojnim perforacijama, kolovoz bez kratera, ali sa rasutim oštećenjima. Takav obrazac ne odgovara klasičnoj krstarećoj raketi, već više liči na balistički sistem sa vazdušnom detonacijom.
Dodatni element koji ide u prilog toj tezi jeste i ugao dolaska projektila. Analiza putanje, zasnovana na geografskim orijentirima sa snimaka, pokazuje profil koji više odgovara balističkom oružju nego krstarećem.
Ključni problem nije samo identifikacija rakete, već pitanje cilja.
Pogođene zgrade nalazile su se u neposrednoj blizini objekata povezanih sa Iranskom revolucionarnom gardom, na udaljenosti manjoj od 300 metara. Upravo ta blizina otvara dve moguće interpretacije, ili je došlo do pogrešne identifikacije ciljeva, ili su korišćeni podaci koji više nisu bili aktuelni u trenutku udara.
U oba slučaja, posledice su iste.
Ovaj incident pokazuje da čak i kada sistem funkcioniše tehnički ispravno, greška u obaveštajnom lancu može dovesti do katastrofalnog ishoda. „Precizno oružje“ tada ne promašuje u tehničkom smislu, već pogađa pogrešnu metu.
PrSM je zamišljen kao naslednik ATACMS sistema i predstavlja značajan iskorak u dometu i fleksibilnosti. Lansira se sa platformi kao što su HIMARS i M270, što mu daje mobilnost i brzinu raspoređivanja. Prvobitno je projektovan za domet do 500 kilometara, ali su kasniji testovi pokazali da može i više, naročito nakon izlaska SAD iz INF sporazuma 2019. godine.
To ga čini izuzetno opasnim sredstvom, ali i sistemom koji zahteva izuzetno precizne podatke.
U savremenim sukobima, gde se ciljevi brzo menjaju, gde se vojni objekti nalaze u blizini civilnih i gde informacija može zastareti za nekoliko sati, ovakvi sistemi ulaze u zonu visokog rizika. Tehnologija smanjuje tehničku grešku, ali ne eliminiše ljudski faktor. Upravo tu leži suština problema.
Slučaj Lamerd pokazuje da granica između vojnog i civilnog cilja može biti tanka svega nekoliko stotina metara, ali posledice mogu biti ogromne. U takvim uslovima, svaka odluka o upotrebi ovakvog oružja nosi težinu koja daleko prevazilazi tehničke specifikacije sistema.
Na papiru, PrSM je simbol preciznosti. U praksi, pokazuje da preciznost bez tačnih informacija može postati jednako opasna kao i neprecizno oružje.
To je lekcija koja tek počinje da izlazi na površinu.
