Gradovi kojih nema na mapama: šta se zaista krije iza ruskih ZATO zona?

Što je sigurno – sigurno je. U vreme svemogućeg interneta i grupa na mobilnim mrežama, veoma teško je sačuvati tajnu. Ipak, državama to nekako uspeva. Jedan od tradicionalnih načina je zabrana ili ograničenje pristupa nekim mestima, popularno nazvanim ”zabranjeni gradovi”. Ima ih svuda po svetu i nisu sovjetski izum ili čin paranoje.

Najčešće su to područja koja su na raspolaganju vojno-industrijskom kompleksu ili oružanim snagama za razne eksperimente, istaživanja ili proizvodnju posebno važnih vrsta oružja. Njih je bilo lako skrivati pre pojave satelita. U zavisnosti od bezbednosne prakse i kulture, za neke od njih se znalo, ali je pristup bio onemogućen. Čuvena oblast  Area 51 poznata je širom sveta, pa ipak u nju ne mogu ući nepozvani. 

U tom skrivanju najdalje su otišli Sovjeti, ali nisu jedini. Između dva rata obaveštajcima koji su se na ovaj ili onaj način inflitrirali u Sovjetski Savez kao diplomate ili preko ”Amtorga” bilo je nemoguće da krenu u dubinu države, snime nešto, nacrtaju ili premere. Sovjeti su primenjivali prilično zamršen, ali veoma efikasan i rigorozan način bezbednosne profilakse. Najpre, u tu zemlju bilo je veoma teško ući (i izaći). Marš-rute diplomata i stranaca morale su biti prijavljivane.

Dostupne mape namerno su predstavljale pogrešno bezbednosno interesantne oblasti. Mnogi zatvoreni (”zabranjeni”), tajni gradovi nisu se nalazili na kartama. Većina nije imala ni imena, već samo brojeve. U komentarima jednog od prethodnih tekstova naš redovni čitalac je dobro zapazio da su Nemci imali potpuno pogrešnu sliku teritorije koju su imali nameru da osvoje, pa je plan ”Barbarosa” bio prepun netačnih podataka. 

I danas postoje zatvoreni gradovi. Nezavisno od toga što se sada ništa ne može sakriti od izviđanja i snimanja iz svemira, fizička i svaka druga zaštita vitalnih objekata mora biti višeslojna. Nije sada više važno da li se za njih zna li ne zna, već kako ih sačuvati od ”radoznalih posetilaca”. Reč je o objektima i sredstvima izuzetne, kapitalne vrednosti.

Administrativni status zatvorenih gradova i oblasti Ruske Federacije

Njihov službeni naziv je zatvorena administrativno-teritorijana celina (Закры́тое администрати́вно-территориа́льное образова́ние -ЗАТО́). Stoga ćemo mi češće u ovom tekstu koristiti abrevijaturu ZATO, uporedo s kolokvijalnim izrazima zatvoreno ili zabranjeno područje. Ono ima svoje katastarski definisane granice. Unutar njih se nalaze instituti i fabrike (Rusi ih radije zovu zavodi) za istraživanje, razvoj i proizvodnju oružja za masovno uništenje, preradu radioaktivnih i drugih materijala, kao i vojni ili drugi značajni objekti.

Za njih je propisan poseban bezbednosni režim i protokoli svakodnevnog funkcionisanja. Stepenovana je tajnost svega što rade, od opšte poverljivosti do najvišeg ranga. Uslovi za smeštaj, boravak, komunikaciju kao i saobraćaj  takođe su posebno propisani. U sklopu administrativno-teritorijalne podele i prostornog plana države zatvoreni gradovi su posebne administrativno – teritorijalne jedinice sa svojim organima lokalne samouprave jer ti gradovi imaju iste komunalne i opšte zahteve kao i svi drugi. 

Sveruska klasifikacija činilaca administrativno-teritorijalne podele (Общеросси́йский классифика́тор объе́ктов администрати́вно-территориа́льного деле́ния) predviđa sledeće jedinice po veličini i brojnosti:

• Seoski naseljeni punktovi.
• Seoska naselja gradskog tipa (tipično sovjetski izum – naselja koja se formiraju oko izdvojenih industrijskih kompleksa ili velikih imanja).
• Gradovi republičkog, regionalnog i okružnog značaja koji se nalaze pod jurisdikcijom federalnih organa državne vlasti i uprave. 

Kod svakog od ovih oblika postoje i specifičnosti (naselja teritorijalno odvojena od matice, federalne jedinice, itd), tako da je ova podela načelna, ali dovoljna da se stvori slika o složenosti pozicioniranja zatvorenih gradova. Kod Rusa je administrativno-teritorijalna podela slična našoj, ali s određenim specifičnostima i preraspodelom nadležnosti. U okvirima opštinske organizacije ZATO predstavlja opštinski rang (Rusi opštine nazivaju Муниципальный район, po ugledu na Fracuze), ali sa statusom gradskog okruga (Городской округ).

Gradski okruzi su u rangu naših okruga, ali sa znatno većim ovlašćenjima. Rešenje o tom statusu donosi predsednik Ruske Federacije. Federalni organi državne vlasti određuju dalja punomoćja organa vlasti subjekta federacije u odnosu na zatvorenu oblast kada se ona nalazi u sastavu nekog subjekta federacije (takvih subjekata u Rusiji ima ukupno 89). 

Pošto smo savladali (nadam se) ovu relativno zamršenu strukturu, pogledajmo kako stoje stvari sa zatvorenim teritorijalnim celinama danas.

Prema stanju iz 2019. godine u Ruskoj Federaciji postoji 38 takvih celina (ZATO). Njih treba razlikovati od zatvorenih vojnih gradića (Военный городок) jer ta naselja potpadaju u vojnu jurisdikciju; u njima se nalaze vojna lica koja izvršavaju garnizonske obaveze. U vojnim naseljima (gradićima) mogu biti kasarne, tehničke baze, strelišta, tenkodromi, skladišta i razne vrste poligona vidova i rodova. Često su smešteni van naseljenih mesta, na pozicijama koje odgovaraju operativnoj spremnosti i zahtevima Oružanih snaga, a u komunalnom smislu reči imaju praktično sve što i druga naselja (prodavnice, dom kulture, itd).  

Nastanak

Prva zatvorena područja SSSR bila su formirana tokom intenzivnih radova na atomskom projektu u periodu od 1946 – 1953. godine. Projekat je nadgledao Staljin, rukovodilac projekta je bio Berija u ime Specijalnog komiteta (Специальный комитет при Совете министров СССР). Organizacijom i uređenjem direktno se bavio Pavel Mešik (Мешик, Павел Яковлевич) general, čovek od najvišeg poverenja Berije. S njim je i podelio sudbinu pošto je streljan ubrzo po Staljinovoj smrti. 

Tokom sovjetske ere, zatvorena područja bila su strogo zaštićena uredbama o tajnosti: sovjetskim građanima bio je zabranjen pristup informacijama o njihovom postojanju ili lokaciji. Ulazak u grad, odnosno područje, bio je dozvoljen samo zaposlenima u lokalnim preduzećima ili njihovim rođacima sa stalnom registracijom boravka, dok su stranci mogli ući samo sa putnim nalogom, jednokratnom ili privremenom propusnicom. Svi punoletni stanovnici zatvorenih područja potpisivali su sporazum o čuvanju podataka u vezi sa svojim stvarnim mestom stanovanja i lokacijom.

U slučaju putovanja na odmor ili na obuku, na pitanja o mestu stanovanja trebalo je da  odgovore u okviru standardne procedure bez zalaženja u detalje, pošto su svi ti gradovi imali i kodna imena. Pri tom su imali i tzv. unutrašnje pasoše. Već samo njihovo pokazivanje bi kontrolore zaustavilo na tom koraku da ne pitaju dalje. Za otkrivanje informacija o prebivalištu u zatvorenom gradu, njegovoj lokaciji i prirodi posla, predviđena je i krivična odgovornost. 

Sigurno je da se nije sve moglo sakriti, ali sistemska zaštita bila je odlična. Sve je to tipično sovjetski bilo uređeno podzakonskim aktima, čak i učešće u popisima ili statističkim anketama. Čega su se Sovjeti dosetili? Stanovništvo ovih naselja bilo je kroz dokumenta i prijave boravka ”rasuto” po drugim gradovima ili lažno pripisano većim gradovima u kojima nije bilo lako proveriti stvarno stanje.

Ove oblasti dobijale su nazive gradskih okruga u čijoj su blizini bili. Kućni brojevi i nazivi ulica nastavljali su se na prave brojeve stanova u njihovim lažnim matičnim mestima. Isto je važilo za brojeve škola. U Sovjetskom Savezu je praksa da škole često dobijaju brojeve umesto imena. Stoga su im davani i fiktivni trocifreni brojevi. Metod je preuzet iz vojne klasifikacije gde se na nekom tipu aviona ili tenka vidi nerealno visok broj koji svakako ne predstavlja pravo stanje u količini primeraka.  

Bili su to zlatni kavezi, ali ipak – kavezi. Na njih su mnogi pristajali iz mnogo razloga – karijere, porodice, boljeg života. U cilju kompenzacije za vanredan način života i rada u tim mestima bilo je bolje snabdevanje, stizala je roba koja se teže nalazila u drugim gradovima itd. Sistem zdravstvene zaštite i rekreacije bio je napredniji. Na inače odličnu mesečnu zaradu uračunavan je i poseban dodatak od 20%. Pri tom su svi dobijali beneficije, bez obzira koliko su bili uključeni u tajnost projekata na kojima rade. Razlog je bio logičan: nije bilo zavisti i motiva za sukob. Ukupna socijalna sfera bila je srednja viša u odnosu na sovjetski prosek. Zatvoren sistem života imao je i svoju dobru stranu; zbog otežanog pristupa i veće kontrole i stepen krivičnih dela, prestupa, bio zanemarljiv. Lopovi tamo nisu zalazili.    

Posle raspada SSSR sa spiska ovih oblasti skinuta je oznaka tajnosti. Lista je odobrena posebnim zakonom iz 1992. godine koji je potom nekoliko puta dorađivan. Umesto brojeva gradovi kao centri tih celina dobijali su imena ili su im vraćana stara. Mnogi od njih su otvoreni za javnost. Trenutna lista odobrena je Rezolucijom vlade RF br. 508 od petog jula 2001. godine. Prvobitna lista sadržala je 42 zatvorene teritorijalne celine. Naknadno su dodate još četiri, a osam je izgubilo taj status. Od aprila 2019. godine važeća lista se zaustavila na brojci 38. 

Prema popisu iz 2010. godine u njima je živelo 1.252.207 stanovnika. To će reći da svaki 115. Rus živi u zatvorenoj administrativno-teritorijalnoj jedinici. 

Kako to na terenu izgleda?

Cela teritorija u definisanim granicama ograđena je bodljikavom žicom i ostalim inžinjerijskim preprekama. Gde ima potrebe i mogućnosti organizuje se i stalna patrolna straža. Da bi neko ušao u takvo područje mora imati dozvolu uz opravdani razlog posete. Sami stanovnici mogu podneti zahtev u svoje ime da im se dozvoli poseta rođaka, ali uz prezentaciju dokaza o srodstvu.   

Svakodnevni život treba da se odvija bez presije i fobičnosti, pa postoje mesta i događaji na kojima se može prisustvovati i bez dozvole, uz legitimisanje. To je najčešće neki sportski ili kulturni događaj. Stepen fizičke zaštite je različit. U Sibiru sama okolina i nepristupačnost štite takvu oblast, a na pristupnim ulazima nalaze se kontrolni punktovi. Ima mesta gde uopšte nema te vrste zaštite, ali su zato policijsko-pozorničke službe značajno ojačane i u stalnom patroliranju. Pri tom su stanovnici (članovi porodica, radnici u trgovinama, saobraćaju, komunalnim delatnostima, itd) obavezni da prijave nepoznatu osobu ili sumnjivu aktivnost.

Oni to disciplinovano čine jer bi sabotaža ugrozila i njihovo postojanje. To se posebno odnosi na celine u kojima se nalaze instituti za oružje masovnog uništenja, specijalizovane fabrike itd. U tim gradovima fizička zaštita je podignuta na naveći nivo uključujući više redova bodljikave žice, minska polja, video sisteme i nadzor dronovima po potrebi i u zavisnosti od stepena rizika. 

Specijalizacija i namena zatvorenih oblasti

Delimično otvorena lista beleži sledeći raspored:

• Deset ZATO je u službi Državne korporacije za atomsku energiju ”Rosatom”.
• Tri naselja funkcionišu kao objekti Državne korporacije za kosmičku aktivnost ”Roskosmos”.
• Sedam oblasti je na raspolaganju Ratnoj mornarici RF.  
• Dve oblasti koriste Vazdušno-kosmičke snage.
• Jedna je u sastavu Uprave građevinarstva. 
• Ministarstvo odbrane ima u svojoj jurisdikciji 44 zatvorene teritorijalne oblasti.

Četrdeset gradova nisu imali taj status, ali su bili zatvoreni za strance. Pet gradova i seoskih naselja koja su angažovana za potrebe Rosatoma nemaju više taj status, ali im je i dalje pooštrena kontrola. 

Zatvorenih teritorijalnih celina (”zabranjenih gradova”) bilo je širom Sovjetskog Saveza. Mnoge od njih su razdruživanjem ukinute ili im je promenjen status. Takvih ima najviše u Belorusiji, Kazahstanu i Ukrajini. U svakom slučaju, pokazalo se da postoji potreba za takvom vrstom zaštite, posebno danas kada je patologija interneta počela da ugrožava i najskrivenije i najbezbednije sisteme.