Dok evropske države pokušavaju da izgrade zajedničke vojne projekte, realnost ponovo pokazuje koliko je teško uskladiti političke ambicije i industrijske interese. Program MGCS, poznat kao „Eurotenk“, koji bi trebalo da zameni postojeće borbene tenkove Francuske i Nemačke, ulazi u novu fazu neizvesnosti.
Prema pisanju francuskih medija, kašnjenje sada dostiže čak deset godina, što u Parizu izaziva sve otvoreniju nervozu, dok Berlin deluje znatno opuštenije.
Drugi veliki problem posle FCAS-a
Ovo nije prvi put da zajednički projekti dve najveće evropske vojne sile ulaze u krizu. Nakon višestrukih problema sa programom borbenog aviona šeste generacije FCAS, koji je već duže vreme u zastoju zbog industrijskih i političkih nesuglasica, sada sličan scenario pogađa i kopnene sisteme.
MGCS je formalno ponovo pokrenut 2024. godine, ali dve godine kasnije, prema navodima francuske publikacije Opex360, napredak je mizeran. To je signal da problemi nisu tehnički detalji koji se rešavaju u hodu, već dublja razmimoilaženja između partnera.
Pariz pod pritiskom, Leclerc ima rok trajanja
Za Francusku, vreme postaje ključni faktor. Njeni tenkovi Leclerc, čak i modernizovani na standard XLR, imaju ograničen životni vek i planirano je njihovo povlačenje oko 2037. godine.
To praktično znači da Pariz mora već sada da zna šta dolazi posle. Kako MGCS kasni, sve više se razmatra ideja kupovine „prelaznog tenka“, rešenja koje bi popunilo prazninu dok Eurotenk ne postane realnost.
Francuska ministarka odbrane Katrin Votren otvoreno je priznala problem. Prema njenim rečima, kašnjenje programa povezano je i sa nemačkom odlukom da paralelno razvija sopstvene projekte, uključujući Leopard 3. Upravo zbog toga, Pariz je počeo da razmatra alternativne opcije kako bi izbegao strateški vakuum.
Berlin igra svoju igru
Za razliku od Francuske, Nemačka nema ni približno isti osećaj hitnosti. Bundesver se priprema za uvođenje Leopard 2A8, najnovije verzije već dokazanog tenka, dok industrijski giganti poput Rheinmetalla i KNDS Deutschland rade na sledećoj generaciji, Leopardu 3.
Istovremeno, Berlin vodi i širi evropski projekat MARTE, u koji su uključene države poput Italije, Španije, Švedske, Norveške i Estonije. Za razliku od MGCS-a, ovaj program je fokusiran na pragmatičniji pristup, nadogradnju postojećih platformi uz uvođenje novih tehnologija.
Drugim rečima, Nemačka već ima više opcija i nije direktno vezana za uspeh jednog projekta.
Sukob tehnologija i interesa
Jedan od glavnih razloga zastoja leži u neslaganjima oko ključnih tehničkih rešenja. Francuska insistira na svom topu ASCALON kalibra 140 mm i sopstvenim sistemima upravljanja vatrom, dok nemačka strana gura rešenja Rheinmetalla, uključujući top od 130 mm i kontrolu nad šasijom.
Ova razlika nije samo tehničke prirode, već i pitanje industrijske dominacije i kontrole nad budućim evropskim tržištem naoružanja.
Do sada je, od ponovnog pokretanja projekta, realizovan tek jedan konkretan ugovor, i to za razvoj hibridnog pogonskog sistema, koji je poveren kompaniji Rolls Royce Power Systems. To jasno govori o sporom tempu projekta.
Evropa između ambicije i realnosti
Situacija sa MGCS-om pokazuje širi problem evropske odbrambene saradnje. Dok politički narativi govore o strateškoj autonomiji i zajedničkim projektima, realnost često zavisi od nacionalnih interesa i industrijskih rivalstava.
Za Francusku, Evrotenk postaje pitanje hitnosti i kontinuiteta. Za Nemačku, to je samo jedna od opcija u širem portfoliju. Setimo se i Eurodrona, još jednog EU megaprojekta na ivici raspada.
Ako se ovakav trend nastavi, MGCS bi mogao postati još jedan simbol ambicioznog projekta koji nije uspeo da premosti razlike između partnera. U tom slučaju, Evropa bi se ponovo vratila nacionalnim rešenjima, upravo tamo odakle je pokušala da pobegne.
