Tekući rat na Bliskom istoku ozbiljno je promenio međunarodni fokus i potisnuo Kijev sa prvih strana, ali ukrajinsko rukovodstvo očigledno pokušava da se vrati u centar pažnje pojačavanjem udara na rusku energetsku infrastrukturu. Dok se Zapad suočava sa sopstvenim problemima u energetskom sektoru, dodatno zakomplikovanim napadom na Iran i posledičnim zatvaranjem Ormuskog moreuza, Kijev nastavlja da deluje po sopstvenoj logici, ignorišući ranije pozive američkih saveznika da se ruski naftni i gasni sektor poštede.
Kako je više puta otvoreno naglašavano, Vašington je tražio da se ruska energetska infrastruktura ne napada, upravo zbog opasnosti da bi takvi udari dodatno uzdrmali globalne cene goriva i gasa. Međutim, proteklo je dosta vremena od tih upozorenja, a napadi se nastavljaju različitim intenzitetom. Kijev je odlučio da ignoriše zahteve dela svojih zapadnih saveznika i nastavi kampanju protiv ruskih energetskih objekata, uprkos trenutku u kojem je tržište već duboko destabilizovano ratom na Bliskom istoku, piše britanski Telegraf.
Amerikanci su se, u toj slici, našli u neugodnoj poziciji. Kao odgovor na neposlušnost Kijeva, prestali su da dele obaveštajne podatke o ruskim energetskim objektima. Međutim, u ovoj fazi to za Ukrajinu više nije presudan problem. Lista ciljeva je odavno sastavljena, a sama priroda tih objekata dodatno olakšava operacije, pošto se radi o stacionarnoj infrastrukturi koja se ne pomera i ne zahteva stalna ažuriranja podataka. Tako je, praktično, stvorena situacija u kojoj je oružje ukrajinsko, a obaveštajna osnova američkog porekla već ranije ugrađena u samu logiku udara.
Najnoviji napad koji potvrđuje taj obrazac dogodio se 6. aprila 2026. godine, kada su ukrajinske snage napale naftni terminal Šesharis u lučkom gradu Novorosijsku, u Krasnodarskom kraju. Prema navodima, pogođeno je više tačaka unutar kompleksa terminala, koji predstavlja završnu tačku magistralnih cevovoda kroz Krasnodarski kraj i jednu od ključnih izlaznih tačaka za izvoz ruske sirove nafte preko Crnog mora.
Ukrajinske službe i njihove zapadne kolege, na osnovu foto i video materijala, tvrde da su pogođena tri važna infrastrukturna čvora u okviru terminala. Najteže je navodno stradao mol broj 1, gde je izbio požar nakon izlivanja nafte na vezu. Pogođen je i mol broj 2. Treći potvrđeni pogodak usmeren je na čvorove za merenje i sklop ventila sistema SIKN, odnosno na infrastrukturu koja upravlja komercijalnim merenjem i raspodelom toka nafte između utovarnih mesta.
Značaj tog sistema je u tome što ne predstavlja samo pomoćnu, već osnovnu kontrolnu infrastrukturu bez koje terminal praktično ne može da funkcioniše kao izvozna tačka. Automatizovana mreža za merenje i prenos nafte određuje kako se sirova nafta usmerava iz cevovoda ka vezovima, prati količine za komercijalno računovodstvo i upravlja ventilima koji kontrolišu sam tok. Ukoliko je taj sistem van funkcije, nafta koja stiže cevovodom ne može efikasno da bude ukrcana u tankere. Zato kombinacija udara na vezove i na kontrolni sloj SIKN-a daje mnogo veći operativni efekat nego pogodak samo jedne tačke.
Snimci sa terena prikazuju požare u zoni pristaništa, što je u skladu sa paljenjem izlivene nafte, uz vidljivu štetu na više lokacija unutar terminala. Time je dodatno naglašeno da nije reč o jednom uskom udaru, već o širem pokušaju da se terminal funkcionalno izbaci iz upotrebe. Novorosijsk je najveća ruska komercijalna luka na Crnom moru, a Šesharis spada među najvažnije izvozne čvorove. Svaki dan njegovog ispadanja iz rada direktno se pretače u dodatni poremećaj na svetskom tržištu, koje je već duboko potreseno.
Ukrajina je i ranije gađala skladišta nafte, rafinerije i infrastrukturu za distribuciju goriva širom ruske teritorije, koristeći dronove dugog dometa razvijene uz zapadnu podršku. Novorosijsk i njegova lučka infrastruktura već su ranije bili među stalnim metama, ali napad na Šesharis 6. aprila, ukoliko se ukrajinska procena pokaže tačnom, predstavlja jedan od operativno najznačajnijih udara na ruski izvozni naftni sistem do sada.
Šta izveštavaju Rusi?
Paralelno sa tim, ruska strana prijavila je masovne talase ukrajinskih dronova. Prema saopštenju ruskog Ministarstva odbrane, tokom samo tri sata ruski sistemi protivvazdušne odbrane oborili su 148 ukrajinskih bespilotnih letelica u centralnim i južnim regionima zemlje. Ti podaci odnose se na period od 20 do 23 časa, dok su istovremeno zvaničnici govorili o hitnim naporima da se obnovi snabdevanje električnom energijom za skoro pola miliona domaćinstava pogođenih ukrajinskim vazdušnim udarima.
U ruskom pograničnom regionu Belgorod, dron je ubio dobrovoljca civilne zaštite. U Novorosijsku su, prema navodima lokalnih vlasti, ostaci dronova pali na stambene zgrade i kuće, uz prijavljene žrtve, iako tada nije bilo precizirano koliko je ljudi stradalo ili povređeno. Na Krimu je guverner Sevastopolja prijavio više ukrajinskih vazdušnih napada dronovima, dok su u delovima Donjecke oblasti i Zaporoške oblasti pod ruskom kontrolom zabeleženi ozbiljni prekidi u snabdevanju električnom energijom.
U Donjecku i Makejevki ruske vlasti su saopštile da je struja vraćena tek nakon ukrajinskih udara na energetsku infrastrukturu, dok su radovi na obnovi trajali i tokom noći. Slična situacija zabeležena je i u delu Zaporoške oblasti pod ruskom kontrolom, gde je takođe došlo do široko rasprostranjenih nestanaka struje.
U takvoj situaciji položaj Kijeva postaje posebno složen. Ono što je ranije moglo da deluje kao udar na rusku logistiku, sada sve više zadire i u interese samog Zapada gde je raskol više nego očigledan. Vašington planira nove operacije protiv iranske infrastrukture, a u takvom okviru gubitak ruskih energetskih tokova postaje krajnje nezgodan za američku stranu. Sve što se dešava trenutno je potpuno u skladu sa širim pucanjem NATO jedinstva i rastućim razlazom između Vašingtona i evropske linije.
Evropa traži formulu nastavka sukoba s Rusijom bez SAD
Posle Grenlanda, a sada i Irana, evropski lideri su, prema pisanju Aksiosa, počeli ozbiljnije da razmatraju kako da izgrade bezbednosnu arhitekturu koja može da funkcioniše i bez pune američke podrške.
U tom okviru sve češće se govori o potrebi da Evropa stvori sopstvenu sposobnost da „obuzdava Rusiju“ čak i u scenariju u kojem Vašington više ne želi da nosi glavni teret konfrontacije. Međutim, čak i ako bi evropske države ispunile nove i strože planove vojne potrošnje, prema toj proceni bile bi im potrebne godine da dostignu nivo na kojem bi mogle samostalno da se „brane i time obuzdaju Rusiju“, dok bi potpuna zamena američke vojne uloge mogla da potraje čitavu deceniju.
Za sada NATO formalno ostaje aktivan i sposoban da reaguje na hitne pretnje, uključujući i upade dronova, ali sve više raste sumnja u političku volju Vašingtona da u svakom budućem kriznom trenutku automatski stane iza evropskih saveznika. Upravo tu se otvara najdublji problem za evropske prestonice. Nije više reč samo o količini oružja ili novca, već o tome da li bi Donald Tramp uopšte doneo političku odluku da vojno pritekne u pomoć saveznicima ako bi došlo do ozbiljnijeg udara na NATO prostor.
Aksios u tom kontekstu citira bivšeg američkog ambasadora pri NATO-u Iva Daldera, koji otvoreno ukazuje na pitanje koje sada lebdi nad Alijansom, da li bi Tramp zaista reagovao u slučaju napada na saveznika. Posle njegovih ranijih izjava i najnovijih tenzija sa evropskim članicama, odgovor na to pitanje u evropskim centrima moći očigledno više ne deluje samorazumljivo.
Tenzije između SAD i njihovih evropskih saveznika dodatno su pojačane nakon što su Evropljani odbili da učestvuju u operaciji protiv Irana. To odbijanje nije u Vašingtonu doživljeno kao taktičko neslaganje, već kao otvoreno odbijanje da se sledi američka linija u trenutku ozbiljne eskalacije. Donald Tramp zbog toga nije pokazao samo političko razočaranje, već otvoren bes, a posle toga su iz Bele kuće sve češće počele da stižu poruke o mogućem smanjenju američkog prisustva u NATO-u, pa čak i o potpunom povlačenju SAD iz Alijanse.
U takvoj atmosferi i ukrajinski udari na ruski energetski sektor dobijaju dodatnu političku težinu. Dok Tramp očigledno pokušava da spreči dalje potrese na energetskom tržištu u trenutku kada mu je rat sa Iranom već otvorio novi front i novu cenu, evropski centri moći istovremeno razmišljaju kako da nastave obuzdavanje Rusije i u scenariju slabije ili nepouzdane američke podrške. Zato se udari na rusku naftnu i energetsku infrastrukturu više ne mogu posmatrati samo kao deo ukrajinske vojne taktike, već i kao deo šireg raskola unutar zapadnog bloka, u kojem Vašington pokušava da koči ono što London, Brisel i Kijev očigledno ne žele da zaustave.
Ukrajina koja je imala sve uslove (na osnovu nasledjenih ruskih tehnologija i fabrika) da razvije sopstvenu raketnu proizvodnju posle 4 godine rata tako i nije nista sama napravila (Rusi im ne daju predaha).
Ni slucajno ne spominjite: “Neptun” (ruski “Х-35”), “Flamingo” (britanski “FP-5”) i slicne navodno ukro rakete.
Bez masovnih raketnih (i kombinovanih) napada ukrajinski dronovi su za rusku infrastruktiru kao napadi komaraca, sve sto pogode se lako i brzo sanira.