Rat protiv Irana nije otvorio samo još jedan front na Bliskom istoku. Otvorio je i možda najdublju pukotinu unutar zapadnog bloka u poslednjih nekoliko decenija. U trenutku kada je Vašington očekivao da će EU saveznici automatski stati iza američko-izraelske operacije, dogodilo se upravo suprotno. Većina EU zemalja odbila je da učestvuje u ratu, odbila je da pošalje ratne brodove u Ormuski moreuz, odbila je da deli sisteme protivvazdušne odbrane potrebne američkim partnerima u Persijskom zalivu, a neke su otišle i dalje, uskraćujući američkim snagama baze i vazdušni prostor.
Upravo taj niz odbijanja sada je detonator političkog potresa koji iz Bele kuće dolazi ka Evropi. Donald Tramp više ne krije bes. U intervjuu za britanski Telegraf izjavio je da ozbiljno razmatra povlačenje Sjedinjenih Država iz NATO-a, nazivajući Alijansu „papirnim tigrom“ i dodajući da to, kako kaže, vrlo dobro zna i Vladimir Putin. Takva formulacija nije više samo provokacija za naslovnu stranu. Ona je sada politička poruka koja pogađa samu osnovu bezbednosnog poretka izgrađenog posle Drugog svetskog rata.
Tramp je time praktično poručio da Vašington EU više ne vidi kao pouzdanog saveznika. To je suština cele krize. Nije problem samo u tome što Evropljani nisu želeli da se bore protiv Irana. Problem je u tome što je Bela kuća taj odgovor doživela kao istorijsku izdaju savezništva u trenutku kada Amerika, po sopstvenoj proceni, vodi rat od kog zavise njeni strateški interesi. U Trampovoj logici, Sjedinjene Države su bile „automatski“ prisutne i tamo gde, po njegovim rečima, nisu morale da budu, uključujući i Ukrajinu, dok EU sada nije bila prisutna za Ameriku kada je Vašington to tražio.
Upravo zato je Tramp u razgovoru sa britanskim listom otišao i dalje od same kritike NATO-a. On je rekao da izlazak SAD iz Alijanse više nije samo pitanje za razmatranje, već nešto što je suštinski već ušlo u ozbiljnu političku proceduru razmišljanja. U isto vreme, u Vašingtonu se sve glasnije govori i o povlačenju američkih trupa iz Nemačke, što bi bio dodatni udar na sadašnji evropski bezbednosni raspored. Sama činjenica da se takav scenario otvoreno razmatra pokazuje koliko je duboko nepoverenje sada ušlo u američko-evropske odnose.
Za Trampa je očigledno prelomni trenutak bio Ormuski moreuz. Kada je Iran zatvorio prolaz kroz koji prolazi oko petine svetske nafte, Bela kuća je od evropskih saveznika očekivala bar minimalnu vojnu lojalnost, slanje brodova, pristup bazama, logistiku i učešće u deblokadi. Umesto toga, dobila je seriju odbijanja. Evropske zemlje su poručile da bi eventualno razmotrile učešće u osiguravanju plovidbe tek po završetku borbi. Drugim rečima, bile su spremne da učestvuju u čišćenju posledica, ali ne i u samom ratu. U Vašingtonu je to protumačeno kao poruka da Amerika može da vodi ratove za ceo Zapad, ali da kada dođe trenutak podele rizika, Evropa bira distancu.
Bes u Beloj kući zbog toga nije ostao samo na predsednikovim rečima. Državni sekretar Marko Rubio otvoreno je optužio NATO da je postao „jednosmerna ulica“. Po njegovoj logici, ako Amerika drži svoje trupe u Evropi da bi branila Evropu, a kada joj zatreba pristup bazama za odbranu sopstvenih interesa dobije odgovor „ne“, onda mora sebi da postavi jednostavno pitanje, zašto uopšte ostati u takvom aranžmanu. Rubio je poručio da će se, kada se rat sa Iranom završi, morati ozbiljno preispitati transatlantski odnos. To više nije spor oko tona, već oko same svrhe saveza.
Sličan signal poslao je i američki ministar odbrane Pit Hegset, koji je odbio da unapred potvrdi punu posvećenost Sjedinjenih Država kolektivnoj odbrani NATO-a, prepustivši konačnu odluku predsedniku. Time je prvi put jasno stavljeno do znanja da se više ne preispituju samo troškovi Alijanse, već i sama politička volja Vašingtona da ostane njen nosilac.
U centru evropskog otpora nalazi se više zemalja, ali su se neke izdvojile kao posebno osetljive tačke. Španija je postala jedan od najjasnijih primera transatlantskog raskola. Madrid je zabranio korišćenje svog vazdušnog prostora američkim vojnim avionima uključenim u operacije na Bliskom istoku i uskratio pristup ključnim bazama. Potpredsednik španske vlade to je otvoreno potvrdio, čime je stav Madrida prešao iz diplomatske dvosmislenosti u jasnu političku poziciju.
Italija je, prema dostupnim informacijama, takođe uskratila američkim bombarderima pristup svojoj bazi Sigonela na Siciliji. Poljska je poručila da nema planove da premesti sisteme Patriot na Bliski istok, uz obrazloženje da je bezbednost same Poljske apsolutni prioritet. Francuska, Nemačka, Italija i Velika Britanija zajedno su odbile da pošalju ratne brodove u Persijski zaliv dok rat traje. Njihova zajednička poruka svela se na to da su spremne da podrže bezbedan prolaz kroz Ormuz tek po završetku aktivnih borbi.
Za Trampa je takav evropski odgovor očigledno bio dokaz da je NATO šupalj kada dođe trenutak pravog vojnog testa. Zato nije slučajno što je u svom intervjuu naglasio da ga NATO nikada nije impresionirao i da ga nikada nije ni smatrao savezom koji zaista može da utiče na njegove odluke. U njegovom jeziku, „papirni tigar“ nije samo uvreda, već politička presuda organizaciji za koju veruje da postoji samo dok Amerika snosi najveći teret.
Posebno oštar bio je prema Britaniji. Kira Starmera je indirektno ismejao zbog odbijanja da se uključi u američko-izraelski rat protiv Irana, uz tvrdnju da Britanija „čak ni nema flotu“ i da su britanski nosači aviona stari i neupotrebljivi. Uz to je udario i na britansku energetsku politiku, sugerišući da se London više bavi skupim vetroelektranama nego realnom odbranom. Poruka je bila brutalna i jasna, Amerika više ne vidi ni London kao automatski spremnog vojnog partnera.
Taj ton dodatno je pojačan Trampovim objavama na Truth Socialu. U jednoj od njih poručio je zemljama koje se žale na nestašicu goriva zbog Ormuskog moreuza, posebno Britaniji, da kupe energente od SAD ili da pronađu hrabrost koja im nedostaje i same „osvoje“ moreuz. U toj objavi Tramp je bukvalno poručio da bi Evropa trebalo da nauči da se bori sama, jer Amerika više neće biti tu da joj pomaže, baš kao što ni Evropa nije bila tu za Ameriku. U drugoj poruci direktno je napao Francusku zato što nije dozvolila avionima sa vojnom opremom za Izrael da prelete francuski vazdušni prostor, uz poruku da će SAD to zapamtiti.
Starmer je na sve to odgovorio odbranom NATO-a, nazivajući ga „najefikasnijim vojnim savezom koji je svet ikada video“. Istovremeno je branio britansku odluku da se ne upliće u rat sa Iranom, naglašavajući da to nije britanski rat i da će odluke donositi isključivo u britanskom nacionalnom interesu. Tako je i britanska strana jasno pokazala da više ne pristaje na automatsku logiku po kojoj Vašington određuje rat, a saveznici ga samo prate.
U ovoj krizi dodatno isplivava i pitanje člana 5, najvažnije političke i psihološke osnove NATO-a. Trampov zahtev da Alijansa pomogne u ratu protiv Irana odmah je otvorio pitanje da li se i kako pozivati na klauzulu „napad na jednog je napad na sve“. Ali pravno i politički, ta klauzula se ne odnosi na rat protiv Irana, jer sukob nije počeo napadom na članicu NATO-a, već američko-izraelskim udarom 28. februara. Time je i ta poslednja simbolička poluga pritiska na Evropu ostala slabija nego što je Bela kuća možda računala.
Upravo tu leži dublji problem za Vašington. Amerika je od saveznika tražila političku i vojnu solidarnost, ali im nije mogla ponuditi pravni i moralni okvir kolektivne odbrane kakav je postojao posle 11. septembra. U Avganistanu je član 5 aktiviran, više od 1.100 vojnika država koje nisu bile SAD poginulo je u kasnijem ratu, među njima i 457 britanskih vojnika. Sada, međutim, Evropljani očigledno ne vide rat sa Iranom kao svoj 11. septembar, niti kao sukob u kojem treba automatski da ulože flotu, baze, PVO i politički kapital.
Zato Trampov bes prema EU ima širu dimenziju. To nije samo bes zbog jednog rata, već bes zbog spoznaje da je američka dominacija unutar zapadnog bloka ozbiljno načeta. Ako Evropa odbija Vašington u trenutku kada Amerika vodi rat protiv Irana, ako uskraćuje baze, odbija brodove, zadržava Patriote i otvoreno govori da to nije njen rat, onda se u Beloj kući sasvim logično nameće pitanje šta zapravo znači NATO u svom sadašnjem obliku.
U Trampovom okruženju zato se sve ozbiljnije razmatra model „plati da bi igrao“, prema kojem bi saveznici koji ne ispunjavaju finansijske i političke zahteve bili kažnjeni, bilo isključenjem iz odlučivanja, bilo slabljenjem američkih garancija, bilo povlačenjem trupa. Nemačka se u tom okviru pominje kao posebno važan slučaj. Povlačenje američkih snaga sa njene teritorije ne bi bilo samo vojni potez, već i politička poruka da Vašington više ne smatra centralnu Evropu zonom u kojoj je dužan da trajno održava svoje trupe bez pune poslušnosti lokalnih saveznika.
Zbog svega toga, rat sa Iranom sve manje izgleda kao samo bliskoistočni sukob, a sve više kao detonator najvećeg rascepa unutar zapadnog tabora od kraja Hladnog rata. Na jednoj strani stoji Vašington, koji od saveznika traži vojnu i stratešku podršku. Na drugoj EU, koja jasno pokazuje da više ne želi da ulazi u svaki američki rat samo zato što dolazi iz Vašingtona. Između te dve strane sada stoji NATO, savez koji je formalno i dalje na snazi, ali čija politička kohezija očigledno više nije ono što je bila.
Tramp je to sažeo u jednu rečenicu kada je rekao da je NATO papirni tigar i da to zna i Putin. U evropskim prestonicama ta rečenica je dočekana kao uvreda. U Moskvi verovatno kao potvrda onoga što se odavno naslućuje, a u samom Vašingtonu kao početak ozbiljnog procesa u kome Amerika prvi put više ne preti samo svojim protivnicima, već i savezu koji je sama stvarala i decenijama vodila.
Šira slika procesa koji traje
Prva linija tog procesa je da Tramp od povratka na vlast ne ruši samo pojedine politike, nego sam princip po kojem je Amerika decenijama držala Evropu u bezbednosnoj i političkoj orbiti. U našim starim tekstovima već se vidi isti obrazac: govorili smo o tihom američkom udaljavanju iz NATO struktura, o upozorenjima da SAD mogu da se povuku iz Alijanse, o francuskom besu i čak ideji izlaska iz NATO-a, kao i o pritisku na Brisel da prihvati politički reset. Sve to je tada delovalo kao rana faza, ali je već imalo istu logiku kao danas, Amerika na čelu sa Trampom više ne želi da bude garant starog poretka po starim pravilima.
Druga linija je da se ukrajinsko pitanje od početka Trampovog mandata pojavljuje kao centralna tačka unutrašnjeg zapadnog sukoba. U našim tekstovima iz januara i februara provlači se ista teza, da Tramp pokušava da slomi „sistem ovog rata“, da London i Brisel vide mir kao pretnju sopstvenoj ulozi, i da se kolektivni Zapad raspada na više centara moći sa različitim interesima. Taj obrazac nije nestao, samo se premestio i na Bliski istok. Drugim rečima, Ukrajina nije bila izuzetak, nego prva velika laboratorija pucanja zapadnog jedinstva.
Treća linija, i sada najvažnija, jeste da je rat sa Iranom izneo na površinu ono što se na ukrajinskom pitanju još moglo maskirati diplomatskim frazama. U našem tekstu od 20. marta već je zabeleženo da se NATO povlači iz Iraka baš u trenutku kada Tramp napada Alijansu zbog odbijanja da pomogne oko Ormuskog moreuza, kao i da Evropa hoće stabilizaciju tek posle rata, ali ne i ulazak u sam sukob. Tu se vidi prava pukotina, Evropa pristaje na bezbednost koju plaća Amerika, ali ne pristaje automatski na američke ratove.
Ukoliko saberete sve od prvog dana vidimo isti obrazac, da nije ugrožena samo jedna politika, nego ceo posleratni zapadni bezbednosni aranžman. Nije poenta u tome da li će SAD formalno sutra izaći iz NATO-a. Poenta je da je već sada narušena pretpostavka na kojoj je NATO počivao, da Amerika vodi, a Evropa sledi. Na Ukrajini se to videlo kao političko trenje. Na Iranu se to vidi kao otvoreni sukob interesa.
