Francuska uskratila Indiji izvorne kodove za lovce Rafal: spor oko „mozga“ aviona ide u korist Moskvi

Indijska dugogodišnja težnja da izgradi vazduhoplovne snage sa visokim stepenom tehnološke samostalnosti ušla je u novu i veoma osetljivu fazu, nakon navoda da Francuska ne planira da Nju Delhiju ustupi osnovne izvorne kodove za ključne sisteme lovca Rafal. U pitanju nije samo još jedan spor oko transfera tehnologije, već problem koji direktno zadire u sposobnost Indije da samostalno menja, nadograđuje i prilagođava elektronsku arhitekturu jednog od najvažnijih borbenih aviona koje razmatra za budućnost svoje flote.

Prema dostupnim informacijama, francuska strana zadržava kontrolu nad najosetljivijim softverskim delovima Rafala, pre svega nad radarom Thales RBE2 AESA, modularnom jedinicom za obradu podataka MDPU, koja se često opisuje kao operativni „mozak“ aviona, kao i nad sistemom za elektronsko ratovanje SPECTRA. Upravo ta tri elementa čine jezgro sposobnosti Rafala u pogledu fuzije senzora, elektronske borbe, obrade podataka i ukupne borbene preživljivosti na savremenom bojištu.

Francuske vlasti, prema navodima lista Defense Security Asia, ovu softversku arhitekturu tretiraju kao izuzetno osetljivu tehnologiju razvijanu tokom dugog niza godina i ne žele da prepuste punu kontrolu nad njom, čak ni u okviru velikog izvoznog aranžmana. Takav stav sada dobija dodatnu težinu jer dolazi baš u trenutku kada Indija razmatra nabavku do 114 dodatnih Rafala u okviru programa MRFA, višenamenskog lovca srednje i teške kategorije, čija se ukupna vrednost procenjuje na oko 36 milijardi američkih dolara.

Time je pitanje izvornog koda prestalo da bude tehnički detalj i pretvorilo se u jedno od centralnih strateških pitanja celog programa. Ako Indija ne dobije pristup softverskoj osnovi ključnih sistema, onda ne može samostalno da menja radarske algoritme, biblioteke pretnji unutar paketa SPECTRA, logiku prioritizacije senzora ili napredne parametre elektronskog odgovora na novu vrstu protivnika i pretnji. Drugim rečima, avion bi bio kupljen, uveden u upotrebu i raspoređen, ali bi osnovna elektronska kičma ostala pod spoljnim nadzorom i odobrenjem.

Zato se u delu indijske medijske scene pojavila oštra formulacija da bi to za Nju Delhi značilo kupovinu Rafala „bez mozga“. Ta ocena sažima suštinu problema, sama platforma, trup, motor, radar i naoružanje imaju veliku vrednost, ali bez suverenog pristupa softverskom jezgru korisnik ostaje zavisan od originalnog proizvođača za svaki ozbiljniji korak u modernizaciji i prilagođavanju.

Osetljivost tog pitanja posebno se vidi na primeru domaćeg indijskog naoružanja. Kontrola nad izvornim kodovima odlučuje da li Indija može samostalno da integriše domaće sisteme poput rakete vazduh-vazduh Astra van vizuelnog dometa, ili eventualno i vazduhoplovnu verziju rakete BraMos, bez ponovljenih ciklusa odobravanja, sertifikacije i tehničke koordinacije sa Dassault Aviation i drugim francuskim firmama. Ako taj pristup ne postoji, svaka veća integracija domaćeg naoružanja prelazi iz sfere suverenog razvoja u sferu dugih pregovora i tehničke zavisnosti.

To je posebno važno za zemlju koja svoju vojno-industrijsku strategiju poslednjih godina sve snažnije vezuje za koncept jačanja samostalnosti u domaćoj proizvodnji i održavanju odbrambenih kapaciteta. U takvom okviru, borbeni avion nije samo sredstvo za izvršenje zadataka, već i platforma kroz koju se gradi tehnološka nezavisnost za naredne decenije. Ako se upravo na toj platformi zadrži spoljna kontrola nad ključnim elektronskim slojevima, cela strateška računica dobija drugačiji smisao.

Napetost dodatno raste zbog stanja same indijske flote. Indijsko ratno vazduhoplovstvo trenutno raspolaže sa približno 31 operativnom eskadrilom, dok je zvanično odobreni zahtev 42 eskadrile. Taj jaz direktno utiče na kredibilitet vazdušnog odvraćanja, i prema zapadnom i prema severnom pravcu, što znači da Indija nema luksuz da pitanje budućih nabavki tretira kao dugu akademsku raspravu. Operativna potreba je hitna, ali je upravo zbog te hitnosti odluka o nivou tehnološke zavisnosti postala još važnija.

Ako bi posao za 114 aviona bio zaključen pod uslovima koji ne uključuju dublji pristup softverskoj arhitekturi, Rafal bi postao druga najveća komponenta indijske borbene flote posle više od 270 ruskih Su-30MKI koji trenutno čine okosnicu teškog vazdušnog delovanja IAF-a. Drugim rečima, izbor Rafala u tom obimu ne bi bio samo još jedna kupovina, već odluka koja bi odredila tehnološku arhitekturu indijskog borbenog vazduhoplovstva za narednih 30 do 40 godina.

Upravo tu dolazi do izražaja i šira istorija sporova između Indije i Francuske oko transfera tehnologije. Tema nije nova. Još u vreme velikog konkursa MMRCA za 126 aviona, Rafal je bio tehnički izabran, ali pregovori na kraju nisu doveli do punog sporazuma. Tada su razlike oko odgovornosti, kontrole kvaliteta, strukture troškova i dubine transfera tehnologije postale toliko velike da je prvobitni plan propao uprkos činjenici da je avion formalno bio odabran.

Kasniji sporazum iz 2016. godine, kojim je Indija kupila 36 Rafala direktnim međudržavnim aranžmanom za 7,87 milijardi evra, rešio je kratkoročne probleme u popunjavanju sposobnosti, ali nije rešio suštinsko pitanje dubokog transfera tehnologije na nivou softvera. Upravo taj ugovor sada se sve češće navodi kao primer kako je politički opravdana hitnost tada imala svoju cenu, Indija je dobila avione, ali ne i punu kontrolu nad njihovom elektronskom osnovom.

I finansijski ugao pojačava osetljivost teme. Raniji paket od 36 aviona bio je predmet velikih polemika i zbog cene po primerku, koja je prema nekim procenama bila viša od ranije razmatranih okvira. U novom poslu, gde se govori o 114 aviona i ukupnoj vrednosti od oko 36 milijardi dolara, svaki element zavisnosti dobija mnogo veću težinu. To više nije pitanje jedne eskadrile ili kratkoročnog pojačanja, već pitanje da li će ogromna buduća flota biti dugoročno vezana za francuska odobrenja u pogledu nadogradnji, domaćih integracija i elektronskih promena.

Francuski stav ne izgleda kao izolovan spor sa Indijom, već kao deo šireg obrasca zapadne odbrambene industrije. Zadržavanje kontrole nad izvornim kodovima štiti intelektualnu svojinu, komercijalni uticaj i bezbednosne arhitekture zasnovane na savezničkom modelu, u kojem korisnik kupuje platformu, ali ne dobija punu slobodu da je menja bez saglasnosti proizvođača. U uobičajenom evropskom ili zapadnom okviru to nije izuzetak, već pravilo. Međutim, u indijskom slučaju to pravilo dobija mnogo veću političku i stratešku težinu, jer se sukobljava sa državnom doktrinom tehnološke samostalnosti.

Zbog toga je paralelno ponovo ojačala i alternativna ruska ponuda. Moskva već izvesno vreme nudi Indiji drugačiji model saradnje oko lovca pete generacije Su-57E. U toj ponudi posebno se ističe spremnost da se ustupi potpuni pristup izvornom kodu, projektnoj dokumentaciji i pravima za domaću prilagodbu. Generalni direktor Ujedinjene avio-korporacije Vadim Badeha još 2025. godine otvoreno je rekao da bi, u slučaju prenosa izvornog koda i projektne dokumentacije za Su-57E, indijski inženjeri mogli samostalno da modernizuju i prilagođavaju avion.

Takva formulacija odmah je odjeknula u indijskim strateškim krugovima, jer se gotovo idealno poklapa sa ciljevima samostalnosti. Ruska ponuda se ne predstavlja samo kao prodaja aviona, već kao ulazak u model suvlasništva nad tehnologijom i zajedničke proizvodnje. U vremenu kada Francuska navodno zadržava kontrolu nad „mozgom“ Rafala, ta razlika dobija veliku političku i stratešku vrednost.

Naravno, time se indijska dilema dodatno komplikuje. Rafal je već u upotrebi, poznata je platforma, uklopljen je u operativni sistem IAF-a, a dodatna velika nabavka mogla bi brzo da popuni deo manjka eskadrila. Sa druge strane, Su-57E nudi viši stepen tehnološke slobode i potencijalno dublju industrijsku saradnju, ali i čitav paket drugih političkih, logističkih i geopolitičkih pitanja. Zbog toga se sada spor oko izvornog koda više ne može posmatrati samo kao tehnički nesporazum između kupca i prodavca. On postaje tačka u kojoj se ukrštaju industrijski suverenitet, geopolitičko poravnanje, operativna hitnost i dugoročna struktura indijske vazdušne moći.

U svemu tome posebno odjekuje činjenica da bi bez pristupa izvornom kodu Indija ostala zavisna od francuskog odobrenja ne samo za velike modernizacije, već i za niz budućih poboljšanja, od novih podatkovnih veza i promena u elektronskom ratovanju do domaćih modifikacija koje mogu biti potrebne u kratkom roku tokom krize. U svetu u kojem se pretnje menjaju brzo, takva zavisnost nije samo pitanje administrativne procedure, već i pitanje vremena, a u ratnom planiranju vreme često vredi isto koliko i sama tehnologija.