Posle više od pola veka pauze, Sjedinjene Države večeras pokušavaju da vrate ljudsku posadu na put ka Mesecu. NASA je za 1. april postavila lansiranje misije Artemis II sa lansirne rampe 39B u Svemirskom centru Kenedi na Floridi, pri čemu je planirano poletanje rakete SLS sa letelicom Orion i četvoročlanom posadom na približno desetodnevnu misiju oko Meseca i nazad ka Zemlji. To je prvi let sa ljudskom posadom ka Mesečevoj okolini još od Apola 17 iz decembra 1972. godine.
NASA za večerašnje lansiranje koristi dvocasovni prozor, a ako uslovi ne budu odgovarajući, agencija ima i naredne raspoložive termine tokom prvih dana aprila, dok zvanični kalendar raspoloživosti misije pokazuje i dodatne aprilske prozore. Agencija je prethodnih dana vodila završno odbrojavanje, pripremu sistema za punjenje, aktivaciju rakete i Oriona, kao i finalne vremenske procene. Najnovija prognoza pred lansiranje davala je oko 80 odsto šanse za povoljne uslove.
U Orion ulaze Rid Vajzman kao komandant, Viktor Glover kao pilot, Kristina Koh i Džeremi Hansen kao specijalisti misije. Posada je već u završnom karantinu i poslednjim pripremama na Floridi. Ovaj sastav nosi i snažnu simboliku, Glover bi trebalo da postane prvi crni astronaut koji je stigao do Mesečeve blizine, Koh prva žena koja je otišla izvan niske Zemljine orbite, a Hansen prvi Kanađanin i prvi ne-Amerikanac u modernoj eri koji će učestvovati u ovakvoj misiji ka Mesecu.
Američka strana poslednjih dana praktično finalizuje sve za lunarni prelet posade Artemis II, uz naglasak da je to prva ljudska misija ka Zemljinom satelitu od 1972. i da predstavlja ključni korak ka budućoj trajnoj lunarnoj infrastrukturi. Isti tekst podseća da se lansiranje već više puta pomeralo i da je sadašnji pokušaj došao posle dužeg perioda odlaganja. Ovaj put misija ne predviđa sletanje na površinu, već obilazak Meseca i povratak, uz proveru sistema koji treba da omoguće kasnije mnogo ambicioznije ekspedicije.
Za razliku od istorijskih misija iz programa Apolo, Artemis II nema zadatak da ostavi tragove u lunarnom tlu, već da proveri da li novi američki sistem za duboki svemir zaista može bezbedno da prenese i vrati posadu. Orion će najpre ući u izduženu Zemljinu orbitu, posada će sprovesti detaljnu proveru ključnih sistema, a zatim će uslediti translunarno ubrzanje ka Mesecu. Nakon prolaska pored Meseca letelica će se vratiti po takozvanoj slobodnopovratnoj putanji, pre nego što velikom brzinom uđe u Zemljinu atmosferu i sleti u Tihi okean uz padobranski sistem.
Rojters navodi da će misija dosegnuti oko 252.000 milja od Zemlje, čime bi posada otišla dalje od rekorda Apola 13 i dublje u cislunarni prostor nego bilo koji astronaut u istoriji. To je i jedan od razloga zašto se Artemis II u Vašingtonu i Hjustonu ne tretira samo kao reprezentativni događaj, već kao test celokupne arhitekture za ljudske letove daleko izvan zaštitnog pojasa niske orbite. U praksi, misija treba da potvrdi rad sistema za održavanje života, ručno upravljanje, komunikacije, navigaciju i ponašanje posade i letelice u uslovima dubokog svemira.
Sama raketa SLS predstavlja najmoćniji američki nosač razvijen za povratak ljudi ka Mesecu. Reč je o sistemu visokom oko 322 stope, odnosno približno 98 metara, koji koristi RS-25 motore i elemente povezane sa dugim nasleđem programa Spejs šatl, ali u novoj konfiguraciji projektovanoj za lunarne i kasnije marsovske misije. Orion, koji sedi na vrhu SLS-a, razvijen je kao kapsula za duboki svemir i zamišljen je da bude osnovno sredstvo za transport posade u Artemis programu.
Ulog u ovoj misiji nije samo tehnički i simbolički, već i politički i strateški. Artemis II dolazi posle uspeha bespilotne misije Artemis I iz 2022. godine, ali i posle više odlaganja koja su dodatno pojačala pažnju javnosti i konkurentskih sila. Rojters podseća da je raketa ranije bila pogođena tehničkim problemima, uključujući curenje vodonika, što je i u prethodnim fazama već usporavalo raspored. Upravo zato sadašnje lansiranje ima težinu prve velike provere da li SAD mogu da održe ritam povratka na Mesec bez novog većeg zastoja.
Misija je i most ka sledećim fazama programa. NASA Artemis II zvanično opisuje kao prvu misiju sa ljudskom posadom u okviru novog lunarnog programa, dok je sledeći veliki cilj sletanje u misiji Artemis III. Najnoviji Rojtersov pregled navodi da NASA dugoročno računa na povratak ljudi na Mesečev južni pol do 2028. godine, pri čemu se taj rok sada tretira kao ključni naredni prag američkog lunarnog programa.
U širem planu, NASA ne krije da Artemis nije zamišljen kao kratka demonstracija, već kao osnova za trajno američko prisustvo u cislunarnom prostoru. Agencija i njeni partneri zato razvijaju čitavu širu strukturu, od budućih sletanja, preko logistike i opreme za rad na površini, do kasnijih komponenti kao što su lunarna stanica Gateway, roveri, sistemi za održivo prisustvo i infrastruktura koja bi omogućila duže boravke na južnom polu Meseca. Artemis II u toj arhitekturi ima zadatak da potvrdi da je ljudski transportni deo sistema spreman za sledeći korak.
Istovremeno, povratak ka Mesecu više nije samo američka unutrašnja stvar. Reuters otvoreno povezuje večerašnje lansiranje sa širim globalnim nadmetanjem u dubokom svemiru, pre svega sa Kinom, koja takođe cilja sletanje ljudi na Mesec oko 2030. godine. U toj slici Artemis II dobija i geopolitičku dimenziju, kao poruka da SAD žele da ostanu vodeća sila u ljudskim misijama izvan niske orbite i da budu prve koje će uspostaviti novo, dugoročnije prisustvo na lunarnom jugu.
Sama međunarodna struktura posade pokazuje da Vašington Artemis vidi kao saveznički okvir, a ne samo kao nacionalni program. Uključivanje kanadskog astronauta Džeremija Hansena u prvi let sa posadom ka Mesecu od 1972. godine deo je šireg modela u kojem NASA povezuje svoj program sa Kanadom, Evropom i Japanom. U narednim fazama to bi trebalo dodatno da se vidi kroz širu podelu zadataka, opreme i mesta u budućim misijama.
Večerašnje lansiranje zato ima više nivoa težine odjednom. Na tehničkom planu to je prva prava proba novog američkog lunarnog sistema sa ljudima. Na istorijskom planu to je kraj 54 godine duge pauze od poslednje ljudske misije ka Mesecu. Na političkom planu to je pokušaj da SAD potvrde da i dalje mogu da predvode duboki svemir. Na programskom planu to je preduslov bez kog nema Artemis III, nema novog sletanja, nema južnog pola i nema ozbiljne osnove za buduće lunarne baze.
