Ukrajinska strana sve otvorenije prebacuje fokus sa klasičnih raketnih udara na novu kategoriju bespilotnih letelica srednjeg dometa, koje imaju zadatak da gađaju ciljeve u operativnoj dubini fronta i srednjoj pozadini. U toj logici, ova sredstva postaju funkcionalna zamena za sisteme kao što je HIMARS, posebno u trenutku kada su zalihe raketa ograničene, a ruska odbrana vremenom razvila efikasnije metode ometanja, kamuflaže i disperzije ciljeva.
Za razliku od dubinskih udara na strateške objekte stotinama kilometara iza linije fronta, nova kategorija dronova usmerena je na prostor od približno 30 do 200 kilometara, dakle upravo na zonu u kojoj se odlučuje ritam borbi, logistika, komandovanje i kretanje rezervi. Takve letelice koriste se za udare po komandnim punktovima, skladištima, radarskim položajima, protivvazdušnim sistemima i teškoj tehnici, sa namerom da se poremeti ruska operativna pozadina i smanji pritisak na prvu liniju.
Šta je „srednji udar“ i po čemu se razlikuje od klasičnog FPV-a
Nova ukrajinska koncepcija zauzima prostor između frontovskog FPV drona i dubokog strateškog udara. Upravo zato se u analizama sve češće koristi izraz „srednji udar“, kao opis za letelice koje mogu da nose različite bojeve glave, u nekim slučajevima i do 100 kilograma, i koje se navode sa udaljenosti od više desetina kilometara.
Za razliku od dubinskih dronova koji uglavnom zavise od satelitske navigacije, srednji udar traži stalnu komunikaciju, onlajn korekciju leta, vizuelnu potvrdu cilja i završno navođenje. To ga čini tehnološki složenijim. Takva letelica ne zavisi samo od autopilota i koordinata, već od stabilne veze, dodatnih modula za navođenje i pouzdanog prenosa slike ili podataka u uslovima ometanja i leta na malim visinama.
Upravo je komunikacija najveći izazov. Kada dron leti nisko da bi izbegao protivvazdušnu odbranu, raste verovatnoća gubitka signala. Zato se u operacijama sve češće koristi tandem, udarni dron plus izviđačko-repetitorska platforma koja održava vezu i istovremeno koriguje cilj. U toj ulozi, prema dostupnim opisima, koriste se dronovi poput Šarke ili Leleke.
Koje platforme Ukrajina koristi za operativnu dubinu
U ovom segmentu pojavljuje se nekoliko tipova letelica sa različitim namenom. Rubaka ili HaKi pominje se kao sistem koji se koristi za napade na Krim i Donbas, sa dometom od oko 200 kilometara i lakšom bojevom glavom, pogodnom za ranjivu infrastrukturu poput radara, sistema PVO ili parkiranih letelica. Bulava i RAM-2X koriste se u sličnoj ulozi na daljinama do 100 kilometara, uz veću upravljivost i uređaje za završno ciljanje.
Istovremeno, primećuje se trend prilagođavanja dronova koji su prvobitno bili namenjeni dubokim udarima. Umesto maksimalnog dometa, deo tih platformi sada dobija dodatnu komunikacionu opremu, automatsko ciljanje, manji rezervoar i veću bojevu glavu, kako bi postale pogodnije za operativnu dubinu. Kao primer se navodi FP-2, izveden iz ranijeg FP-1. Novi profil mu smanjuje domet sa oko 1.000 na oko 200 kilometara, ali mu omogućava nošenje bojeve glave do 100 kilograma, što ga čini pogodnim za napade na kapitalne i utvrđene ciljeve.
U istu širu grupu ubrajaju se i drugi sistemi koji su ranije bili vezivani za dublju pozadinu, poput UJ-26 „Bober“(Beaver), mlaznog Skajlajn-300, kao i raketnih platformi „Peklo“ i „Bars“. Pominju se i strani modeli kao što su Feniks Goust, Dager, Disruptor i Autlo G2, iako je o njima u javnosti dostupno veoma malo proverenih detalja.
Kako ruska strana odgovara na novi obrazac udara
Ruska strana se u istoj analitičkoj slici prikazuje kao akter koji je ranije ušao u segment srednjeg dometa. Još od 2019. godine pojavio se „Lancet“, sa dometom do 100 kilometara i bojevom glavom od nekoliko kilograma, a zatim su usledile i druge platforme kao što su „Italmas“, „KUB-22“ i „Izdelije-53“.
Poseban pomak donela je i modernizacija dronova serije „Geranj“, koji su između ostalog dobili i kamere i radio-upravljanje, čime su značajno ojačali ruski arsenal u zoni operativne dubine. Tokom takvih udara često ih prate izviđačke platforme „Superkam“, „Orlan-10“ i „Zala“, sa zadatkom korekcije, nadzora i povećanja efikasnosti.
U toj logici, ruski pristup oslanja se na veći broj relativno jeftinih sredstava i brzu serijsku proizvodnju. Ako se određeni model pokaže uspešnim, prelazi se na masovniju isporuku i dalju doradu. Nasuprot tome, ukrajinska strana, prema ovom viđenju, češće koristi tehnički složenije i skuplje platforme, što otvara pitanje odnosa cene, bojeve glave i proizvodnog tempa.
Gde Ukrajina ima problem, od finansiranja do standardizacije
Razvoj nove klase dronova ne zavisi samo od tehnologije, već i od novca, organizacije i industrijske discipline. U tom delu analize naglašava se da ukrajinski državni ugovori za pojedine programe, uključujući Bulavu i druge tipove, ne teku ravnomerno, pa u priču često ulaze privatni donatori i strani finansijeri.
Dodatni problem predstavlja standardizacija bojevih glava. Kada se dronovi pune različitim tipovima improvizovane ili nestandardne municije, narušava se odnos između cene platforme, nosivosti i završnog efekta. Veći teret traži jači motor, drugačiji trup i skuplju konstrukciju, a to sistem čini težim za masovnu proizvodnju.
Istovremeno, ruska odbrana pokušava da se prilagodi kroz elektronsko ratovanje i presretače. Ali i druga strana ubrzano traži način da to zaobiđe, uključujući let na ultraniskim visinama i upotrebu zaštitnih antena tipa CRPA radi stabilnijeg signala u uslovima ometanja.
Novi cilj, hiljadu letelica mesečno
Ukrajinski Generalštab, prema ovim navodima, novu kategoriju dronova sve otvorenije vidi kao sredstvo za „hirurške“ udare po ciljevima visoke vrednosti. Ali da bi takav koncept prerastao iz taktičkog u operativni instrument pritiska, neophodna je kombinacija velikog broja platformi, različitih vrsta bojevih glava, izviđačkih sredstava, repetitora i mesečne proizvodnje koja bi brojčano prešla u viši red.
U tom kontekstu pominje se i zadatak koji je vrh ukrajinskih oružanih snaga navodno postavio svojim podređenima, da se dostigne najmanje hiljadu takvih letelica mesečno, kako bi se ozbiljnije oslabila ruska logistika i povećao pritisak na operativnu dubinu fronta.
Cela ova promena pokazuje da se rat dronova više ne vodi samo nad rovovima i neposredno iznad prve linije. Sve više se širi na prostor u kojem se odlučuje snabdevanje, komandovanje i manevar, a upravo tu nova klasa bespilotnih letelica pokušava da zauzme mesto koje su ranije držali raketni sistemi poput HIMARS-a.
