Postoje avioni koji su menjali istoriju, i postoje avioni koji nikada nisu poleteli, ali su ipak ostavili trag. MiG-2000 pripada upravo toj drugoj, mnogo zanimljivijoj kategoriji. Nije nastao u Moskvi, nije ga projektovao biro Mikojan, niti je ikada postojao kao realan sovjetski program. Naprotiv, ovaj „sovjetski lovac budućnosti“ nacrtao je 1985. godine američki inženjer Ričard D. Vord iz kompanije General Dynamics, i to kao zamišljenu sliku onoga što bi Zapad jednog dana mogao da zatekne sa druge strane Gvozdene zavese.
U tome i jeste draž ove priče. MiG-2000 nije bio avion, već projekcija straha. Bio je američka predstava o tome kako bi mogao da izgleda sledeći veliki sovjetski odgovor, posle MiG-29 i Su-27, u trenutku kada je hladnoratovska vazdušna trka još bila živa, a Washington opsednut pitanjem šta dolazi posle četvrte generacije. Air Force Magazine je u martu 1985. objavio Vordov tekst kao „pregled verovatnog izgleda i performansi budućeg sovjetskog lovca za nadmoć u vazduhu“, što samo potvrđuje da se radilo o namernoj ekstrapolaciji trendova, a ne o procurelom sovjetskom projektu.
Da bi se razumelo zašto je MiG-2000 uopšte bio važan, mora se vratiti atmosfera tog vremena. Sovjetski Savez je već uveo MiG-29 u serijsku proizvodnju, dok je Su-27 prolazio završne faze razvoja i ulazio u širu operativnu sliku sredinom osamdesetih. Zapad je video dva nova, opasna lovca koji jasno pokazuju da SSSR nije tehnološki mrtav, već naprotiv, da je sposoban da iznese ozbiljan izazov američkoj dominaciji u vazduhu. U takvom okruženju nije bilo dovoljno pratiti ono što Sovjeti već imaju. Mnogo važnije pitanje bilo je šta bi mogli imati sledeće. Upravo na to je MiG-2000 pokušavao da odgovori.
Vordov MiG-2000 izgledao je kao mešavina svega što je tada delovalo opasno, moderno i još nedovoljno poznato. Napredan delta-kanard raspored, agresivne linije, velika pokretljivost, visok odnos potiska i mase, snažna raketna borbena moć i nagoveštaji tehnologija koje će mnogo kasnije postati standardne teme u pričama o lovcima pete generacije. Nije to bio realni tehnički crtež za proizvodnju, već pažljivo stilizovana slika pretnje. Ukratko, MiG-2000 je bio avion napravljen da zapadna publika, i vojna i industrijska, pomisli: ako ovako izgleda ono što Sovjeti spremaju za sutra, onda mi moramo da ubrzamo već danas.
U tom smislu, MiG-2000 mnogo govori o Americi, možda čak i više nego o Sovjetskom Savezu. General Dynamics nije crtao ono što je znao da postoji, već ono čega se plašio da bi moglo postojati. Bio je to period u kojem je američka vojna industrija živela od anticipacije buduće pretnje. Nije trebalo sačekati da protivnik pokaže kartu, bilo je dovoljno pretpostaviti najopasniju moguću kombinaciju i onda oko nje graditi sopstvene programe, budžete i političke argumente. MiG-2000 je zato bio mnogo više od ilustracije, bio je instrument hladnoratovske imaginacije.
Danas se može čak i čuti tvrdnja da je ova fantazija o MiG-2000 uticala na američke projekte YF-22 i YF-23. Ta teza iako zvuči atraktivno, za nju nema jasne potvrde. Ono što se sa više sigurnosti može reći jeste da je MiG-2000 odražavao istu atmosferu iz koje će kasnije izrasti američki program Advanced Tactical Fighter, iz kojeg su proizašli YF-22 i YF-23. Drugim rečima, nije nužno da je Vordov crtež direktno oblikovao te prototipove, ali jeste deo iste strateške i industrijske psihoze, opsesije sledećim sovjetskim skokom u vazduhoplovnoj borbi.
MiG-2000 iako nije bio otac američkih lovaca pete generacije, ali je svakako bio deo kulturnog i profesionalnog okruženja koje ih je guralo napred. U vreme kada su Ronald Regan i Margaret Tačer dodatno zaoštravali ekonomski i strateški pritisak na Sovjetski Savez, a trka u naoružanju ulazila u novu fazu, ovakve vizije buduće pretnje pomagale su da se održava tempo razvoja i opravdavaju ogromna ulaganja. Sovjetska ekonomija jeste bila sve opterećenija, ali upravo zato je na Zapadu rasla fascinacija pitanjem hoće li Kremlj, uprkos krizi, izvući još jedno iznenađenje iz rukava. MiG-2000 je bio američki odgovor na tu neizvesnost.
Zanimljivo je i to što je MiG-2000 preživeo mnogo duže od političkog konteksta u kojem je rođen. Hladni rat se završio, Sovjetski Savez se raspao, pravi „MiG-2000“ nikada se nije pojavio, ali je crtež ostao da kruži kao svojevrsna legenda. Za jedne je bio futuristička kuriozitetna ilustracija, za druge primer kako američka industrija zamišlja protivnika, a za treće gotovo proročanska slika jednog paralelnog razvoja vazduhoplovstva koji se nikada nije dogodio. Upravo zato ova priča i danas privlači pažnju. U njoj se spajaju avijacija, propaganda, psihologija i veliki strateški strahovi jedne epohe.
MiG-2000 nije bio sovjetski avion, već američko ogledalo. U njemu se nije video stvarni Mikojan, već način na koji je Zapad zamišljao budući sovjetski odgovor, a to ga čini gotovo podjednako zanimljivim kao i svaki pravi borbeni avion. Jer ponekad istoriju ne oblikuju samo mašine koje polete, već i one koje nikada ne napuste papir, ali uspeju da dovoljno uznemire one koji ih gledaju.
Ričard Vord kako opisuje svoj radi i slike njegovog perspektivnog MiG-2000 takođe se mogu videti u ovom interesatnom dokumentarcu iz 1990. godine:
Napomena: Studiju MiG-2000 Ričarda Vorda ne treba mešati sa Mikojan MiG-2000 projektom ruske avio korporacije MiG, koji je bio koncept jednostepene svemirske letelice sa nabojno-mlaznim motorom na tečno gorivo iz 1990-ih godina.
