Ako se svi dosadašnji izveštaji o ukrajinskom frontu, koji dolaze sa obe strane, uporede, slika koja se dobija više ne liči na niz odvojenih taktičkih epizoda, već na pokušaj Rusije da uđe u novu, širu fazu rata. Prema dostavljenim informacijama, ruska vojska je pokrenula očekivanu prolećno-letnju kampanju 2026. godine sa jasnom namerom da istovremeno pojača pritisak na više ključnih sektora, od glavne ukrajinske odbrambene linije u Donjeckoj oblasti, preko pravca ka Slavjansku i Kramatorsku, pa sve do južnog sektora i Zaporožja. Suština ove faze nije samo u osvajanju pojedinačnih sela ili šumskih pojaseva, već u pokušaju da se ukrajinska odbrana razvlači, zamara i istovremeno potkopava na više tačaka, sve dok neki deo fronta ne počne ozbiljnije da popušta.
Glavni fokus, sudeći po izveštajima, ostaje Donjecka oblast i ono što se u zapadno-ukrajinskim medijima često naziva “ukrajinskim pojasom tvrđava”. Tu se misli na utvrđeni sistem odbrane koji se oslanja na pravce Slavjansk, Kramatorsk i Kostjantinovka, dakle na čvorišta bez kojih bi ukrajinska odbrana na tom delu fronta izgubila i operativnu dubinu i logističku stabilnost. Ruske snage, prema ovim navodima, ne pokušavaju samo frontalno da lome taj sistem, već da mu priđu sa više uglova, sa juga preko sektora Kramatorsk-Kostjantinovka, sa severoistoka preko Limana i pravca ka Slavjansku, kao i kroz konstantno iscrpljivanje ukrajinske logistike vođenim bombama, artiljerijom i dronovima poput „Lanceta“ i „Molnije“. To je velika razlika. Nije reč samo o još jednom naletu, već o pokušaju da se odbrana pripremi za kopneni udar tako što će joj se prethodno saseći putevi snabdevanja, rotacije i dovođenja rezervi.
Upravo se na pravcu Slavjanska vidi koliko je ruski plan širi od pukog taktičkog napredovanja. Prema izveštajima, ruske trupe su preuzele kontrolu nad šumom Veliki Vovči, očistile položaje u Steckovskoj jaruzi i sada vode teške borbe za Kalenike, dok ukrajinska strana pokušava da zadrži dominantne visine u Krivoj Luci i stabilizuje situaciju kod Minkivke. U toj zoni Raj-Oleksandrivka dobija posebno važnu ulogu, jer se opisuje kao poslednje veće utvrđeno područje na istočnim prilazima Slavjansku. Ako bi taj oslonac bio ozbiljnije ugrožen ili izgubljen, ruska artiljerija bi mogla da priđe bliže i da mnogo direktnije gađa ukrajinske položaje u samom Slavjansku. To objašnjava zašto ukrajinska komanda, prema istim izveštajima, u taj sektor ubacuje takozvane „vatrogasne“ rezerve, uključujući grupe 425. puka „Skala“. Sam taj potez govori da Kijev ovaj sektor vidi kao osetljiv i da pokušava da kupi vreme.
Još jedan važan detalj jeste činjenica da se u Slavjansku već sprovodi evakuacija porodica sa decom iz istočnih okruga i da se grade tunelske protivdronske instalacije. To pokazuje da se grad više ne posmatra samo kao duboka pozadina, već kao zona koja ulazi u domet i neposrednu ugroženost. U ovakvim uslovima logistika postaje gotovo jednako važna kao i sama pešadija. Ako oklopna vozila i pojačanja jedva napuštaju grad pre nego što budu otkrivena i napadnuta, onda se front ne slabi samo gubitkom ljudi, već i usporavanjem čitavog sistema popune, dopreme i rotacije.
Na severoistočnom delu fronta, pravac Limana i šireg slavjanskog luka dobija dodatnu težinu zbog mehanizovanih napada većeg obima. Napomenimo da su ruske snage sredinom marta izvele veliki mehanizovani napad sa više od 500 vojnika, oklopnim vozilima i velikim brojem lakih mobilnih sredstava. Takva operacija prevazilazi nivo lokalnog pipanja odbrane i pokazuje da ruska komanda testira tempo, kapacitet i dubinu ukrajinskog otpora. Međutim, iz istih izveštaja se vidi i druga strana priče, cena takvog ritma je ogromna. Ruski gubici u martovskim ofanzivnim akcijama opisani su kao veoma visoki, a pominju se i problemi sa spremnošću novih jedinica, koje ponekad na front dolaze posle svega nekoliko dana obuke. To znači da Moskva pokušava da podigne intenzitet, ali istovremeno plaća visoku cenu u ljudstvu i tempu regeneracije.
Zato je važno razumeti da ova faza rata ne liči na jednostavno rusko klizanje napred bez otpora. Naprotiv, iz svih dosadašnjih izveštaja sa fronta vidi se isti obrazac, Rusi pokušavaju da pritisnu više sektora, ali za svaki taktički dobitak traje. Ukrajina sa svoje strane koristi teren, visoravni, dronove i napade srednjeg dometa kako bi napadaču maksimalno podigla cenu. To se vidi i na jugu, posebno u Zaporoškoj oblasti, gde ukrajinske snage, prema informacijama, izvode udare po ruskim remontnim bazama i logističkim ciljevima u već izgubljenoj zoni, uključujući oblast Hliborobne. Ti udari nemaju isključivo propagandni smisao. Njihov cilj je da usporavaju ruski napor, da remete popravku tehnike i da pokažu da ruska pozadina nije bezbedna, čak ni kada je udaljena više desetina kilometara od prve linije.
Ipak, i na južnom sektoru glavni ton daje ruska inicijativa. Zaporoški pravac, prema dostavljenim izveštajima, sve više postaje jedan od prioritetnih pravaca napora. Ponavljani napadi, široka upotreba dronova, artiljerije i udara po ukrajinskoj logistici pokazuju da ruska komanda na tom delu fronta ne traži samo lokalni uspeh, već mogućnost da dodatno optereti ukrajinsku odbranu u trenutku kada je glavni fokus Kijeva i dalje vezan za Donbas. U tom smislu posebno su pomenuti sektori oko Vozdviževke, Verhnje Terse i prostora zapadno i severozapadno od Guljajpolja. Ukrajinske jedinice tu, prema navodima, uglavnom rotiraju ljudstvo i pokušavaju da pojačaju prednji rub, ali ne izvode veće ofanzivne akcije. To se može tumačiti kao znak da im je prioritet zadržavanje linije i da trenutno nemaju dovoljno prostora za ozbiljniju inicijativu.
Zanimljiv je i podatak da su Ukrajinci od kraja januara izveli kontranapade u pravcu Huljajpolja i Aleksandrivke i da su, prema jednom od dostavljenih izveštaja, uspeli da povrate par stotina kvadratnih kilometara. Ako je ta procena tačna, to govori da južni front nije uvek jednosmerna priča i da ukrajinska strana i dalje ima sposobnost da koristi praznine u ruskom rasporedu. Ruske jedinice su na nekim tačkama zatim prešle na aktivnu odbranu, povukle se na novu liniju istočno od reke Vovča i uspele da stabilizuju situaciju. To znači da je južni sektor sada izrazito fluidan, sa ruskim pritiskom, ali i sa ukrajinskim pokušajima da iskoriste previše isturene ili nedovoljno obezbeđene ruske pozicije.
Na pravcu Pokrovska slika je podjednako teška. Borbe u Grišinu opisuju se kao veoma intenzivne, uz ruske napade u talasima i borbu za svaku kuću i ulicu. To je još jedan znak da Rusija ne pokušava samo da probije otvoren teren, već i da postepeno melje urbana ili poluurbana uporišta, pri čemu se svaki pomak meri desetinama i stotinama metara, a ne kilometrima. Nakon uspostavljanja kontrole nad Pavlivkom, ruske snage nastavljaju pritisak prema Torskom, Kučeriv Jaru i Novom Donbasu, dok ukrajinska logistika prema Novopavlivki, prema skupu izveštaja, praktično visi o koncu zbog dejstva dronova po putevima snabdevanja. U takvim uslovima ni najčvršća odbrana ne trpi samo od udara u prvoj liniji, već i od činjenice da rezervama, municiji i evakuaciji ranjenih postaje sve teže da funkcionišu.
Posebno zanimljiv deo ukrajinskog fronta je Sumska i Harkovska oblast. Tu se ne radi o spektakularnim ruskim prodorima, već o upornom i sporom pritisku koji ima drugu svrhu, vezivanje ukrajinskih rezervi i širenje nervoze na severnom delu fronta. U Sumskoj oblasti se pominje napredovanje ruskih jurišnih grupa na više pravaca, uništavanje rezervi teritorijalne odbrane i odbijanje kontranapada 47. brigade. U Harkovskoj oblasti se govori o napredovanju ka Vovčansku i Velikom Burluku, uz udare po uporištima 127. i 101. brigade. Čak i ako su ti pomaci teritorijalno ograničeni, njihova operativna svrha je jasna, prisiliti ukrajinsku stranu da troši ljudstvo i pažnju na dužem potezu fronta, umesto da sve koncentriše na Donjecki pojas tvrđava.
Glavni ruski model u ovoj fazi istovremeno pritiskati više pravaca, koristiti artiljeriju, vođene bombe i dronove kao sredstvo razaranja logistike, zatim uvoditi jurišne grupe i mehanizovane talase na mestima gde ukrajinska odbrana pokaže slabost, a onda širiti zonu kontrole polako, ali uporno. To nije brz manevar, već iscrpljujući rat drobljenja. Takav pristup može doneti taktičke dobitke, ali samo pod uslovom da ruska strana može da nastavi da obnavlja opremu, a istorija je više puta pokazala da se to podrazumeva.
Ukrajinska strana, s druge strane, očigledno i dalje ima određene prednosti. Kontrola visoravni na pojedinim sektorima, intenzivna upotreba dronova, udari srednjeg dometa po ruskoj logistici i sposobnost da brzo ubacuje rezerve još uvek joj omogućavaju da usporava ruski zamah i podiže cenu napredovanja. Problem za Kijev je što takva odbrana traži stalnu dopunu ljudstva, municije i mobilnih rezervi. Ako se front istovremeno zagreva kod Slavjanska, Kramatorska, Pokrovska, Zaporožja, Sumija i Harkova, onda odbrana više nije samo pitanje hrabrosti ili taktike, već i sirove izdržljivosti sistema, spremnosti više od 50 zemalja koje stoje iza Kijeva da nastave s investicijama u ovaj rat.
U ovoj široj slici pojavljuje se i jedan dodatni politički element koji ne treba potceniti. Izjave iz Budimpešte o mogućem ukrajinskom napadu na gasovod Turski tok, koji bi Mađarska tretirala kao napad na interes zemlje NATO-a, pokazuju da rat sve više ulazi i u prostor energetske bezbednosti saveznika Kijeva. Ako Ukrajina ili bilo ko drugi dovede u pitanje pravce snabdevanja koji su ključni za zemlje centralne Evrope, onda se front više ne meri samo linijama na karti Donbasa, već i odnosima unutar samog zapadnog bloka. Mađarska i Slovačka već koriste energetsko pitanje kao polugu prema Londonu, Briselu i Kijevu, a dodatna eskalacija oko Turskog toka mogla bi da pojača tenzije upravo u trenutku kada Ukrajini treba najčvršća moguća podrška.
Suština cele situacije je zato prilično jasna. Prema izveštajima s obe strane, Rusija je ušla u novu etapu ofanzive sa namerom da istovremeno pritisne Donjecki pojas tvrđava, slavjanski pravac i južni sektor ka Zaporožju, uz dodatno vezivanje ukrajinskih snaga na severu. Nigde se za sada ne vidi munjeviti kolaps ukrajinske odbrane, ali se vidi sistematski pokušaj da ona bude istrošena, logistički presečena i pritisnuta do tačke na kojoj više neće moći da zatvara sve pukotine odjednom. Sa druge strane, Ukrajina i dalje pokazuje da može da usporava, udara po pozadini i lokalno vraća teritoriju, ali pitanje je koliko dugo može da izdrži ritam rata u kojem protivnik svesno otvara više kriznih tačaka istovremeno.
Kada se ameri uskoro zaglibe v Iranu, Ukrajina će brzo pasti kao zrela kruška. Cela.