U Vašingtonu i Tel Avivu sve je više signala da vojna kampanja protiv Irana ne daje rezultate kakvima su se stratezi nadali na početku sukoba. Posle skoro dve nedelje intenzivnih udara na iransku teritoriju, američke obaveštajne procene ne pokazuju znake da bi politički sistem Islamske Republike mogao uskoro da se uruši.
Prema informacijama koje prenosi Rojters pozivajući se na obaveštene izvore u američkoj obaveštajnoj zajednici, analiza više službi dolazi do sličnog zaključka. Iransko rukovodstvo zadržava kontrolu nad državom i institucijama, a struktura vlasti nije pokazala znake raspada uprkos napadima.
Za američke analitičare posebno je važan faktor koji se ne može meriti vojnim udarima. Reč je o sposobnosti vlade da održi političku kontrolu nad društvom i bezbednosnim aparatom. Upravo taj element, prema procenama obaveštajnih struktura, za sada ostaje stabilan.
Ovakva procena menja perspektivu sukoba. Ako vlast u Teheranu opstaje i pritom pokazuje sposobnost mobilizacije političkog i bezbednosnog sistema, tada se pitanje završetka rata pretvara u složenu stratešku dilemu.
Čak ni scenariji koji su se u pojedinim zapadnim krugovima ranije pominjali, poput mogućeg uklanjanja vrhovnog vođe Alija Hamneija, više se ne posmatraju kao garant sloma države. Procene sugerišu da bi i takav događaj mogao da dovede do privremenog šoka, ali ne nužno i do kolapsa sistema.
Slična procena, prema navodima diplomatskih izvora, sve češće se može čuti i na zatvorenim sastancima izraelskog političkog vrha. Rat sam po sebi ne garantuje pad iranskog režima, a produžavanje sukoba bez jasnog cilja postaje sve teže politički opravdati.
Kopnena operacija kao jedini način da se uništi nuklearni program
Ako vazdušni napadi ne mogu da eliminišu iranski nuklearni program, u strateškim analizama počinje da se pojavljuje drugi scenario, mnogo rizičniji i kompleksniji.
Reč je o mogućoj ograničenoj kopnenoj operaciji čiji bi cilj bio zauzimanje i fizičko uništavanje glavnih iranskih nuklearnih objekata.
Američki predsednik Donald Tramp verovatno neće želeti da vodi dugotrajan rat protiv Irana do kraja mandata, a politički pritisak u Kongresu mogao bi dodatno ograničiti trajanje vojne kampanje. Zbog toga pojedini vojni analitičari smatraju da bi Vašington mogao pokušati da završi operaciju brzom i ograničenom kopnenom akcijom.
Takav scenario podrazumevao bi zauzimanje ključnih nuklearnih lokacija i uklanjanje radioaktivnih materijala kako bi se sprečilo dalje obogaćivanje uranijuma.
Glavne mete bile bi tri najvažnija iranska nuklearna kompleksa.
Natanz, gde se nalazi centralni pogon za obogaćivanje uranijuma.
Fordo, duboko podzemno postrojenje u provinciji Kom.
Isfahan, gde se nalazi značajan deo iranskog nuklearnog materijala, uključujući uranijum obogaćen do 60 procenata.
Ove lokacije već su bile meta vazdušnih i raketnih udara. Međutim, veliki deo infrastrukture nalazi se duboko pod zemljom i zaštićen je slojevima betona i stena.
Zbog toga čak ni masivna bombardovanja ne garantuju potpuno uništenje objekata.
Upravo tu se pojavljuje potreba za kopnenim operacijama. Američke snage morale bi fizički da zauzmu objekte, obezbede prostor i započnu iskopavanje tunela i podzemnih hala kako bi uklonile opremu i nuklearni materijal.
Prema optimističnim vojnim procenama, takva operacija zahtevala bi raspoređivanje između 45.000 i 60.000 vojnika. Za svaku od tri ključne lokacije bilo bi potrebno između 15.000 i 20.000 ljudi. Veći deo tog kontingenta bio bi angažovan u obezbeđivanju operacije, logistici i zaštiti snaga od iranskih napada.
To uključuje zaštitu aerodroma, kontrolu teritorije, medicinsku evakuaciju, dopremanje goriva i municije, kao i stalnu protivvazdušnu odbranu. Manji deo vojnika bio bi direktno uključen u radove na otvaranju podzemnih objekata i uklanjanju materijala.
Problem za Pentagon je očigledan. Iran raspolaže ogromnim brojem vojnika i širokom teritorijom, pa bi svaka kopnena operacija bila izuzetno rizična. Gubici američkih snaga u takvom scenariju gotovo su neizbežni i kolosalni.
Zbog toga se upravo složenost takve operacije smatra glavnim faktorom koji odvraća Vašington od kopnene invazije.
Postoji čak i procena da američki planeri čekaju da iranske vlasti same otvore deo podzemne infrastrukture kako bi vazdušni udari postali efikasniji.
Upozorenje iz NATO pakta
Dok se u Vašingtonu razmatraju mogući scenariji, pojedini zapadni vojni zvaničnici upozoravaju na mnogo šire posledice rata.
General ser Ričard Širef, bivši zamenik vrhovnog komandanta NATO-a u Evropi, smatra da bi vojna intervencija protiv Irana mogla da dovede do destabilizacije čitavog regiona. Prema njegovoj proceni, vojna kampanja bi nesumnjivo mogla da uništi značajan deo iranske infrastrukture i gradova.
Međutim, takav rezultat ne bi doneo političku stabilnost. Naprotiv, stvorio bi ogromno i duboko neprijateljsko društvo koje bi decenijama gajilo želju za osvetom.
U tom scenariju predsednik SAD mogao bi proglasiti vojnu pobedu i povući trupe iz regiona, ali bi iza sebe ostavio destabilizovanu državu i region koji bi ušao u dugotrajni ciklus nasilja.
Širef upozorava da bi takav model intervencije ponovio greške iz Iraka i Avganistana. Razlika je u tome što je Iran mnogo veća i kompleksnija država. Sa populacijom većom od 80 miliona ljudi, razvijenim bezbednosnim aparatom i duboko ukorenjenim političkim sistemom, Iran nije uporediv sa Irakom iz 2003. godine.
U slučaju kolapsa centralne vlasti, posledica ne bi bila kapitulacija već masovna pobuna daleko većih razmera nego u prethodnim ratovima. Drugim rečima, vojna intervencija bez jasnog političkog plana za stabilizaciju zemlje mogla bi da proizvede dugotrajni haos.
Opasnost od regionalnog haosa
Još jedan problem leži u činjenici da bi posledice rata u velikoj meri pale na regionalne saveznike Sjedinjenih Država.
Ako se američke snage povuku nakon završetka operacije, države koje su podržale napade morale bi da se suoče sa talasom nestabilnosti u regionu. To bi moglo da uključi širenje sukoba, pobune, migracije stanovništva i poremećaje energetskih tokova.
Drugim rečima, zemlje koje su podržale operaciju mogle bi da ostanu zarobljene u dugotrajnom ratu iscrpljivanja.
Strategija koja može proizvesti suprotan efekat
Sličan zaključak iznosi i analitičar Siamak Nafiči u analizi objavljenoj u časopisu Small Wars Journal. Prema njegovoj proceni, strategija Vašingtona zasniva se na pretpostavci da će ekstremni vojni pritisak i eliminacija političkog vrha primorati Teheran na kapitulaciju.
Istorijska iskustva, međutim, pokazuju drugačiji obrazac.
Pad režima Sadama Huseina u Iraku, ubistvo Moamera Gadafija u Libiji ili likvidacija generala Kasema Sulejmanija nisu doveli do stabilizacije regiona niti do političkih transformacija koje su očekivali zapadni stratezi. Naprotiv, ti događaji su otvorili dugotrajne cikluse nestabilnosti.
Iransko rukovodstvo ovakve poteze ne tumači kao signal za kompromis. Naprotiv, oni ih doživljavaju kao potvrdu da opstanak države zavisi od otpora i odbijanja političkih ustupaka.
Politički sistem Islamske Republike zasniva svoj legitimitet upravo na otporu stranom uticaju. Taj narativ često se poziva na događaje iz 1953. godine, kada je u Iranu izveden puč uz podršku zapadnih obaveštajnih službi.
Svaki novi spoljašnji pritisak, prema toj logici, dodatno učvršćuje unutrašnje jedinstvo režima. Umesto da izazovu unutrašnje podele, vojni udari su već doveli do suprotnog efekta.
Unutrašnje političke frakcije okupljaju se oko državnog vrha, a vlast dobija najbolji mogući argument za jačanje kontrole nad opozicijom pod izgovorom nacionalne bezbednosti. Zbog toga sve veći broj zapadnih analitičara upozorava da bi strategija maksimalnog pritiska mogla proizvesti upravo ono što je pokušavala da spreči.
Dugotrajan rat i region koji će ostati destabilizovan mnogo godina nakon završetka sukoba.
Buter,
gomilu gluposti koje si ovde naveo kod mene izazivaju samo iskrenu zalost za tvoju psihu.
Cak i jedan prosecan Amerikanac sa uzasnim nivoom znanja (usled katastrofalnog obrazovanja) zna istoriju do tog stepena da shvata da kad nastupa vojno povlacenje onda se to zove poraz, a ne pobeda.
Dakle, Vijetnam, Irak i Avganistan su americki ratni porazi.
Dobro je da su se Amerikanci ukljucili u I i II svetski rat (na kraju protiv Nemaca, a da ne bi Perl Harbora ne bi bilo ni rata sa Japancima) u poslednji momenat, zajedno sa pobednicima.
Ostale americke ratove necu ni da komentarisem, jer sam vec jasno naveo da usled geografskih prepreka Amerika NIKAD nije osetila pravog rata na svojoj teritoriji i shodno tome nije ni imala ravnopravnog neprijatelja. Puskaranje poput rata protiv Mexika se moze uporediti samo sa makljazom fudbalskih navijaca, naime u tom ratu je ucestvovalo za nekoliko godina isto toliko vojnika koliko prima jedan veci stadion. Zar je to rat?
Све ратове смо добили сем Вијетнамског а и тамо смо побили преко милион Вијетмина, Чајнеза, то је жива истина. Од рата за независност па до овог против Ирана могу да ти напишем једног дана подробно, шта, како, зашто, због чега.
У другом светском рату испали
кукавице, ма немој. Ако је неко испао
кукавица то је био Стаљин који је
изиграо Рузвелта о заједничком нападу
на Јапан. Ај сад да не ређам
хронолошки а могу сваки рат да ти
аргументовано презентујем.
Што се тиче Русије, па они су још од 1991 године регионална сила и ништа више, могу да се залуђују Рујофили али то је просто тако. СССР је неспорно био суперсила и то је факат.
Е сад види, ово ћу да ти напишем скроз искрено јер је жива истина коју овде многи не знају. Да ли си ти чуо да нам Рује продају обогаћени уранијум у уделу од 24% укупног годишњег увоза преко Балтиморске луке, уговор важи до 2028. Да ли си ти чуо да нам продају још неке ретке минерале. Путлер игра веома паметно и циља Орејнџ мена тамо где је најслабији а то су паре. Преко Кирила Димитријева је понудио агенту Краснову и његовој екипи deal from 14 trillions $, или 14.000 милијарди $, дакле business as usual !
Oрејнџ Мен Краснов не подноси Зеленског, ми никакво оружје а камо ли паре нисмо дали од јануара 2025, од кад је ова Администрација ступила на власт. Јебе се Путлеру за неку Кубу, Венецуелу, Сирију, Иран и Северну Кореју, све карте је бацио на US и добро му иде, а за гас и нафту ту су му Чајна и Индија. Велики притисак ми вршимо на УА да преда Русији цео Донбас, јер јеби га 350 милијарди $ је ситниш у односу на 14.000 милијарди $.
Ово сам ти написао крајње искрено, онако како јесте ситуација, а то што Бравар лупа за све паре о неком нуклеарном рату против US то су старачке и склеротичне маштарије из 20-тог века.
@ Buter,
Amerika u svojoj kratkoj istoriji nikad nije ratovala protiv ravnopravnog neprijatelja, a jedini pravi rat u kojem je USA ucestvovala na svih 100% je bio njen unutrasnji (gradjanski) rat. Sve ostalo je bilo u kategoriji sitnih medjunarodnih vojnih provokacija i puskaranja protiv lokalnih plemena, a dva svetska rata se usled geografskih uslova nisu dodirnuli Amerike ama bas nikako.
Komsija, pored toga sto si ortodoksalni lazov, jos si i nevidjena neznalica.
Americki ex CIA agent Bin Laden je navodno* ubijen ne u Avganistanu, vec u Pakistanu. Na kraju krajeva, ako je smrt Ladena znacila i kraj jedne epohe, zasto su Amerikanci proveli jos 10 uzaludnih godina u Avganistanu? Nemam nikakvog rezona dokazivati tebi i slicnim faktove koje verovatno danas svako dete zna, ali izgleda da su komsijski botovi jedini koji te cinjenice ne znaju.
(*niko nije video njegovo ubistvo, njegovo telo i mesto gde je sanhranjen (more bre)).
Види се да појма немаш историју, проучавај мало више US past да схватиш и разумеш наш ратнички менталитет.
Први рат за слободу против Британске империје, тада најмоћније силе света !
То је рат револуције од 1775-1783 где смо победили вишеструко бројнијег непријатеља и стекли независност.
Да није било нас у првом и другом светском рату сада би читава Европа причала Германски.
Какве везе има грађански рат између Јенкија и Диксија са овом темом ! Па и твоји вољени Русистанци су имали грађански рат између Белогардејаца и Бољшевика.
Довољно су 3 велика противника, Британија, Германија и Јапан(против којих Рује нису смели), све смо их победили. Остале које смо тукли су били ситна боранија за нас. Ми смо ратничка нација за разлику од Чајнеза.
Поред тога што си ортодоксни лажов ти си и велика незналица, у сваком посту те растурам чињеницама и аргументима.
Шта наводно, је ли јел сада у Ирану и бори се против нас. Јурили смо га бре ко пацова и сјурили смо га у Пакистану.
Приказан је његов леш на свим US телевизијама, ако га ти ниси видео онда је радила цензура у Сурдулици. Намерно је бачен у море да не би његов гроб постао светилиште фанатицима. И да никад није био CIA агент, радио је за DIA као обавештајац некада давно.
Остали смо још 10 г. јер је неким будалама у Администрацији пало на памет да могу да направе цивилизовану државу од Афгана, ал’ авај они су још увек у 15-том веку, био је то узалудни
посао.
И again and again чим ти побијем твоје лажи ти опет скачеш на неке друге теме онако ирационално и инфантилно.
Ти си био и остао Титов пионир из 20-тог века с плавом титовком и црвеном марамом, са носталгијом се сећаш старих дана када си био млад а сад си само мрзовољни старац који пре подне мрзи себе и Америку а поподне читав свет.
Čuj sinko, Buter. A šta da se o americi prouči? Koliko godina postoji amerika, koliko je ratova izazvala, u koliko je učestvovala i koliko je dobila. Dobila je samo jedan rat, zalivski rat. Sve je ostalo poraz do poraza. Čak su i u drugom svetskom ponašali se poput najveće kukavice. Je l se tako ponaša sila?
O ovome se i u americi vode debate po TV emisijama, tako da, o tome o čemu govoriš, ne drži.
Ma pusti Ameriku, nego reci ti nama neznalicama kako Rusiji ide sa ovog na čelu armije? Čitam da su im sada i Šveđani ukrali tanker. Ko kako stigne ih… E tako je to kada nemaš kičmu 🤭
Oпет смо побили много више Чајнеза и Вијетнамска него што смо изгубили војнике, то је једини пораз у нашој историји за разлику од вас Руја које их имате већ 39 а у УА биће јубиларни 40.
Ми смо контролисали цео Афганистан на твоју жалост, и није био ни рат него герила јер фронта није ни било, а побили смо им 57.500 Талибана.
Ми смо у пику имали 104.000 војника, а остали из НАТО пакта занемарљиво и није било никаквих плаћеника из целог света, не лажи.
Уопште нисмо побегли из Афганистана, испунили смо циљеве, сломили смо Ал Каиду и убили Бин Ладена и Ајмана Ел Завахирија, апсолутна и тотална лаж је да смо побегли. У Дохи је Трамп потписао договор са Талибанима 2020 године у фебруару, а последњи авион са нашом војском је отишао 27 августа 2021, од тог договора ратовали смо искључиво против ИСИС.
Какав дуг од 2 трилиона!
Ми имамо унутрашњи дуг од 38 трилиона $ а рецимо Чајнези имају дуг од 24 трилиона $, то су унутрашњи дугови.
Свака компарација између нас и Русистана је суманута, то као да се пореди Бугати са Ладом .
@ Komsija Buter,
ovim se hvalis:
u Vijetnamu je USA koristila i napalm i razne otrove, ali svejedno je taj rat izgubila sa oko 5 000 unistenih americkih letelica, a dug je ostao skoro trilion dolara.
Avganistan, rat je trajao 20 godina i za to vreme USA nije imala pod svojom kontrolom vise 20-25% teritorije, a ratovala je protiv bosonogih Talibana koji nisu cak ni armija. Americki vojnici su hrabro cuvali svoje kasarne, dok su za njih ginuli regularna armija Avganistana i placenici sa celog sveta. Pobegli su iz Avganistana sa dugom od preko 2 triliona $.
Irak ne bih hteo detaljnije da spomenem, jer u tom momentu u Iraku nije postojala savremena armija.
Rusija dug 16% od BDP-a, USA dug 124% od BDP-a.
Ти си заборавио Афганистан и Ирак !
Вијетнам рат : 1965-1975, 58.220 убијених US војника.
Афганистан рат 2001-2021, 2404 убијених US војника.
Ирак рат 2003-2011, 4431 убијених УС војника.
Дакле све мање и мање гину.
Копнена инвазија на Иран би могла бити или у масовној војној инвазији или само са специјалним снагама подржаних од Курда, Азера, Белуџа и Арапа.
Сад не могу финансијски да издрже рат ! Рујофилу, твоја вољена Русија 2 трилиона $ gdp, је до почетка 2026 пукла 2.500 милијарди $/2.5 трилиона $/ и видим некако издржава рат, а најјача економија света са 32.000 милијарди/32 трилиона $ не може да финансира рат !
Лоше стање економије ! Не булазни леба ти ! Даље, технологија ратовања се толико променила да то није нормално, држава од 355.000.000 не може да скупи 500.000 војника, стварно ме засмејаваш.
Jasno je ,,da bi svaka kopnena ofanziva bila tako pogubna za SAD da bi se zaboravio Vijetnam…. Takođe je jasno da SAD niti finansijski nisu više moćne da izdrže takav rat ,zbog lošeg stanja ekonomije ,a sa druge strane ,za invaziju na Iran potrebno je preko 500.000 vojnika koji treba da plate ogromnom žrtvom kakvu realno od Vijetnama Ameri nisu videli, a za takvo žrtvovanje i tolik broj vojnika ???? Upitno je dali bi se našlo za odbranu i sobstvene teritorije 🧐🤔????