U svakoj raspravi o mogućem sukobu između Irana i Sjedinjenih Država neizbežno se pojavljuje pitanje koje zvuči gotovo simbolično: da li bi Teheran mogao da potopi američki nosač aviona? Odgovor koji se najčešće čuje jeste da su šanse „sluzave“, gotovo zanemarljive. Ipak, istorija ratovanja pokazuje da ne postoje apsolutno nepogrešivi sistemi i da asimetrični sukobi ponekad otvaraju prostor i za slabijeg aktera.
U regionu se trenutno nalaze dva američka nosača aviona, USS Gerald R. Ford i USS Dwight D. Eisenhower, a na putu je i treći. Prvi predstavlja vrhunac savremene američke brodogradnje, najmoderniji i najskuplji nosač aviona ikada izgrađen, dok drugi intenzivno deluje u Crvenom moru i Adenskom zalivu, obezbeđujući trgovačke rute i pružajući vazdušnu podršku operacijama u širem regionu.
Svaki od ovih brodova ne deluje samostalno. Nosač je centar takozvane borbene grupe. U njenom sastavu se tipično nalazi najmanje jedna krstarica sa vođenim raketama zadužena za komandovanje i kontrolu, zatim dva do četiri razarača specijalizovana za protivvazdušnu i protivpodmorničku odbranu, jurišna podmornica koja plovi unapred i neotkriveno, kao i logistički brod koji obezbeđuje gorivo i municiju za dugotrajne operacije. Ta struktura je osmišljena upravo da bi nosač, kao strateški najvrednija meta, bio zaštićen od vazdušnih, raketnih i podvodnih pretnji.
Treći nosač, USS George H. W. Bush, nedavno je prešao Atlantik i kreće se ka Sredozemnom moru, sa planom prolaska kroz Suecki kanal. Očekuje se da zameni Ajzenhauera u regionu, čime bi američko pomorsko prisustvo ostalo na istom nivou intenziteta.
Lekcija iz 1981. godine
Iako deluje gotovo nezamislivo da bi Iran uspeo da potopi američki nosač aviona, američka mornarica ne potcenjuje pretnju. Razlog za to leži u iskustvu koje datira još iz vremena Hladnog rata.
Tokom NATO vežbe Ocean Venture, kanadska dizel-električna podmornica HMCS Okanagan klase Oberon uspela je da izvede potez koji je iznenadio američku stranu. U simuliranom scenariju „potopila“ je nosač aviona USS Dwight D. Eisenhower, tada relativno novi i savremeni brod koji je ušao u službu 1970. godine.
Kanadska posada je tokom vežbe iskoristila taktičke ranjivosti i uspela da se provuče kroz kompletnu borbenu grupu nosača, bez detekcije. Simuliran je torpedni napad punog obima, što su američki zvaničnici i potvrdili u analizama nakon vežbe. Ovaj događaj zabeležen je i u publikacijama posvećenim bezbednosnim pitanjima, uz naglasak da dizel-električne podmornice, iako jeftinije i tehnološki jednostavnije od nuklearnih, ostaju ozbiljna pretnja visokovrednim pomorskim platformama.
Taj incident nije bio usamljen. Između 1972. i 2005. godine zabeleženo je oko osam slučajeva u kojima su podmornice, uglavnom dizel, tokom vežbi uspešno „potopile“ američke nosače aviona. Holandske i australijske podmornice takođe su postigle slične simulirane uspehe u ratnim igrama.
Asimetrija i realnost
Iz ovih primera proizilazi važna pouka: čak i tehnološki nadmoćan sistem može imati ranjivosti. Upravo zato su SAD nakon 1981. godine značajno unapredile protivpodmorničko ratovanje. Uložena su velika sredstva u senzore, patrolne avione, helikoptere sa sonarima, napredne torpede i koordinaciju između brodova u okviru borbene grupe.
Međutim, istorijski primeri iz vežbi ne znače automatski da bi Iran mogao da ponovi takav podvig u realnom sukobu. U stvarnim borbenim uslovima, pod stalnim vazdušnim nadzorom, uz masovne udare i moguće neutralisanje velikog dela iranske flote već u početnoj fazi sukoba, šanse bi bile znatno manje nego u kontrolisanom scenariju ratnih igara.
Iran raspolaže malim podmornicama, uključujući i džepne dizel-električne platforme prilagođene delovanju u plitkim vodama Persijskog zaliva. Takvo okruženje, usko i geografski kompleksno, potencijalno pruža više prostora za skrivanje nego otvoreni okean. Upravo u toj asimetriji leži jedina realna nada slabijeg aktera, u kombinaciji iznenađenja, geografije i koncentracije snaga na ograničenom prostoru.
Ipak, treba imati u vidu razliku između simulacije i rata. U vežbama je cilj testiranje sposobnosti, dok bi u stvarnom sukobu američke snage delovale maksimalno agresivno, sa punom primenom doktrine i vatrene moći.
Šansa koja menja ravnotežu
Potapanje američkog nosača aviona bilo bi strateški šok globalnih razmera i snažan udarac po reputaciju američke mornarice. Upravo zato je zaštita tih brodova prioritet najvišeg reda. Sistem odbrane nije zasnovan na ideji nepobedivosti, već na slojevitoj zaštiti i stalnom prilagođavanju novim pretnjama.
Dakle, da li Iran ima šansu? Teoretski, nijedan sistem nije sto posto siguran. Praksa ratnih vežbi pokazala je da i najmoćniji nosači mogu biti ranjivi. Međutim, u realnom sukobu, pod uslovima potpune američke nadmoći u vazduhu i na moru, takav scenario ostaje krajnje malo verovatan.
Ipak, upravo zbog te male, ali ne i nulte verovatnoće, Vašington nikada nije zaboravio lekciju iz 1981. godine, a svoje nosače oprezno drži na distanci od obala Islamske republike.
А зашто би морали да га потопе? Један пројектил на палуби му уништава полетно-слетну стазу и избацује из употребе, потом на лево круг па бежанија…
Jako teško gotovo nemoguće za to su samo spodobni kinezi i rusi sa dongfengom kindzalom i cirkonom….źašto iranci nisu sledeli primer ukrajine i njenih podvodnih / nadvodnih dronova magura koji su dosta problema napravili ruskoj floti…npr.desetak takvih dronova bi napravilo problem
Kako nisu?
Vecina zapadnih naftnih tankera koji gore u Persijskom zalivu su bili pogodjeni iranskim bespilotnim plovilima-kamikazama.
Od kad je to britanski dron Magura ukrajinski?
Treba da pokušaju.
Iran sigurno može da potopi nosač aviona ali mislim da to izbegavaju jel je velika verovatnoća da bi SAD u tom slučaju upotrebila nuklearno oružje.
Evo razmislite da upotrebe 3 do 4 rakete Koramšar 4 sa kasetnim bojevim glavama i njima zaspu i nosač i razarače i onesposobe PVO, nakon nekoliko sekundi ih pogode sa nekoliko hipersoničnih raketa Fatah 2 i razarači i nosač mogu biti potopljeni.
Jednostvano,
Iran imajuci na raspolaganju 3 ruske dizel podmornice klase “Varsavjanka” zbog nedostatka takvog kalibra borbenog iskustva njihovih posada nije u mogucnosti da utilizira americki nosac aviona, mozda da ga eventualno nekako osteti, ali da ga potopi verovatno ne moze, na zalost.
Resur tih podmornica je 45 dana autonomije, pri brzini do 20 cvorova je sasvim dovoljan rok (oko 30 dana plovidbe) pribliziti se americkoj eskadri u Arapskom moru i ispaliti 6 prednjih torpeda na nosac aviona. Da se razumemo, tesko da bi ta iranska podmornica posle toga imala dovoljno zaliha da se vrati u maticnu luku, t.j. bila bi svesno zrtvovana svojem zadatku, ali nadajmo se da je bar jedna iranska podmornica vec na kursu prema nosacu aviona.
E sad, ako su sve 3 “Varsavjanke” bas locirane u Persijskom zalivu koji je stvarno plitko more (dubina varira od 30 do 100 m) tesko da se onu mogu provuci kroz Ormuz tajno, jer se u takvom “plicaku” podmornice vizualno primecuju i sa dronova i iz aviona i sa satelita, a ako je momentalno bar jedna od njih van zaliva, to znaci da realne sanse postoje i mi (sve drzave slobodarskog sveta) cekamo rezultat.
…
upravo procitah vest da je nosac aviona “A. Lincoln” doplovio na samo 350 km od iranske obale u Arapskom moru, a moj prethodni proracun je bio u vezi daljine 1000+ km.
Za takvo mizerno rastojanje iranskoj podmornici treba samo 8-10 dana plovidbe, ustvari ne treba cak tu ni podmornica, dovoljan je roj krstarecih raketa u kombinaciji sa dronovima i nema vise tog nosaca aviona.
Sta cekaju Iranci, da im i ovog novog ajatolaha (sina Hamnei) roknu?
Ala si ti pametan 🤦♂️🤭 Samo ovo i ono i ode nosač?
Pa kad su americke nosace aviona ranije potapljivali japanske kamikaze (5 komada bre), zasto ne bi to uradili i iranski sahidi? I jedni i drugi smatraju za cast poginuti kao mucenik.
Mada, americki nosaci aviona ce i onako potonuti od sopstevnih fekalija i bez neprijatelja.
Posto ja nisam dovoljno pametan za ovu temu, izvoli pa me nauci kako se to radi.
Verujem da o detaljima koje sam naveo u prethodnom komentaru ti nikad nisi cuo, istina?