Turski program borbenog aviona pete generacije KAAN poslednjih meseci našao se u centru pažnje međunarodne vojne javnosti. Projekat koji Ankara promoviše kao prvi lovac pete generacije proizveden u jednoj islamskoj zemlji izazvao je interesovanje više država, ali istovremeno otvorio ozbiljna pitanja o zavisnosti od američkih komponenti.
Egipat i Saudijska Arabija javno su izrazili interesovanje za kupovinu ili učešće u programu KAAN (ranije poznatom kao TF-X). To je dodatno podiglo reputaciju projekta na regionalnom i globalnom nivou. Međutim, ključni test za Tursku predstavlja Indonezija, koja je u julu prošle godine potpisala ugovor o kupovini 48 aviona KAAN, sa planiranom isporukom u periodu od deset godina.
Taj sporazum sada visi o koncu zbog onoga što indonežanski zvaničnici nazivaju „obilnim problemom“. Problem se odnosi na prisustvo američkih komponenti u avionu, što Jakarta vidi kao potencijalnu pretnju sopstvenom odbrambenom suverenitetu.
Indonezija je jasno stavila do znanja da interesovanje za KAAN postoji, ali pod jednim neosporivim uslovom, avion ne sme sadržati američke komponente. Za Džakartu, to nije tehničko pitanje, već strateško opredeljenje za narednu deceniju.
Indonezija ima iskustvo sa američkim ograničenjima izvoza, koja su u prošlosti primenjivana zbog političkih neslaganja ili optužbi u vezi sa ljudskim pravima. Strah da bi Vašington mogao da blokira delove, softver ili održavanje u slučaju političkog spora, za indonežansko rukovodstvo predstavlja ozbiljan rizik. Svaka američka komponenta u sistemu mogla bi da pruži polugu uticaja nad celom flotom.
Uslov o eliminaciji američke opreme ima tri cilja. Prvi je smanjenje rizika od sankcija ili političkih pritisaka. Drugi je obezbeđivanje veće slobode u izboru strateških partnera. Treći je izgradnja dugoročne domaće industrijske ekspertize bez zavisnosti od jednog centra moći.
JUST IN: 🇹🇷 Turkey unveils its new 5th-gen KAAN fighter jets. pic.twitter.com/z8gIWNqAPU
— BRICS News (@BRICSinfo) February 21, 2026
Za Tursku, zahtev Indonezije predstavlja složen inženjerski i politički izazov. Savremeni borbeni avioni oslanjaju se na globalno umrežene lance snabdevanja. Zamena bilo kog sistema proizvedenog u SAD zahteva redizajn, dodatna testiranja, sertifikaciju i kvalifikaciju novih komponenti. To produžava rokove i povećava troškove.
Iskustvo Ankare sa isključenjem iz programa F-35 i sankcijama uvedenim nakon kupovine ruskog sistema S-400 pokazalo je koliko je teško postići potpunu nezavisnost u visokoj vojnoj tehnologiji preko noći. KAAN je zamišljen kao simbol turske tehnološke autonomije, ali realnost globalnih lanaca snabdevanja nameće ograničenja.
Indonezijsko ratno vazduhoplovstvo trenutno se nalazi u procesu modernizacije zastarele flote. Teoretski raspolaže sa oko 100 borbenih aviona, ali je svega 60 redovno operativno, uglavnom zbog starosti letelica i problema sa nabavkom rezervnih delova.
Osnovu flote čini oko 30 američkih F-16 C/D, uz eskadrile ruskih Su-27 i Su-30, kao i približno 20 britanskih lakih aviona Hawk 200. Takva kombinacija više ne odgovara bezbednosnim izazovima u jugoistočnoj Aziji, naročito u svetlu činjenice da Singapur, Australija i Kina uvode moderne borbene avione najnovije generacije.
Indonezija je ranije potpisala veliki ugovor za 42 francuska Rafala, pa se predomišlja i razmatra dodatne ponude drugih proizvođača. U tom kontekstu, KAAN se nameće kao prilika za direktan prelazak na lovac pete generacije, bez prolaska kroz međufaze modernizacije. Istovremeno, on se percipira kao manje restriktivna alternativa američkom F-35, ali samo ukoliko zaista bude oslobođen američkog tehnološkog uticaja.
Indonežanski zvaničnici su potvrdili da će razgovori sa Ankarom napredovati isključivo uz obavezujuće garancije i jasne rokove koji potvrđuju da će lanac snabdevanja biti potpuno oslobođen američkih komponenti.
Dok Egipat i Saudijska Arabija posmatraju razvoj projekta kao potencijalnu opciju za jačanje sopstvenih vazdušnih kapaciteta, sudbina najvećeg ugovora za KAAN zavisi od sposobnosti Turske da ponudi platformu bez američkog uticaja. Ankara se tako nalazi između ambicije da postane samostalni proizvođač pete generacije i realnosti tehnološke međuzavisnosti.
KAAN je danas istovremeno simbol nacionalnog ponosa i test tehnološke autonomije. Ako Turska uspe da ponudi verziju potpuno oslobođenu američkih delova, otvoriće sebi vrata ka tržištima koja traže stratešku nezavisnost. Ako ne uspe, rizikuje da izgubi ključni ugovor i poverenje partnera koji ne žele da im avion zavisi od političke volje Vašingtona.
U toj ravnoteži između „malo vruće, malo hladno“, odlučiće se ne samo sudbina jednog ugovora, već i mesto Turske na mapi globalne vojne industrije.
Kratak istorijat lovca KAAN
KAAN je projekat razvijen u turskoj odbrambenoj industriji. U pitanju je najambiciozniji oružani program u istoriji Turske, a cilj je proizvodnja aviona 5. generacije. Turci su već razvili prototip koji je dva puta leteo i do sada prošao sve testove.
Nakon tih testova letenja, izvršni direktor Turkish Aerospace Industries (TAI), Temel Kotil, izneo je smele tvrdnje da je njihov novi lovac KAAN „bolji od“ američkih F-35.
KAAN ima dužinu od 21 metar i, prema proizvođaču, može dostići maksimalnu brzinu od 1,8 Maha zahvaljujući svojim dvostrukim motorima. Poseduje, naravno, stealth karakteristike i biće opremljen naoružanjem vazduh-vazduh i vazduh-zemlja, kao i pametnom municijom.
Isključeni iz F-35 programa zbog odluke o kupovini ruskih S-400 PVO sistema, Turska je ostala “ranjiva”, a vazduhoplovne snage su postale Ahilova peta, naročito jer SAD još odugovlače sa nabavkom F-16 Block 70 Viper aviona za Tursku i modernizacijom postojećih F-16 aviona na najmoderniji standard.
Sa druge strane, u Turskoj se planira nabavka preko stotinu aviona KAAN, koji će činiti najveći deo lovačke flote turskog ratnog vazduhoplovstva.
Koje oružje će nositi turski KAAN?
Za sada znamo sa sigurnošću koje vazduh-vazduh oružje će KAAN moći da koristi u misijama. S obzirom na to da je prvenstveno razvijen kao lovac za ostvarivanje nadmoći u vazduhu, KAAN je dizajniran tako da se bolje snalazi u vazdušnim borbama i u opštim misijama borbe protiv vazdušnih ciljeva.
U ovoj ulozi KAAN će moći da nosi sledeće oružane sisteme:
- tursku vazduh-vazduh raketu Bozdoğan,
- američku vazduh-vazduh raketu AIM-9X ASRAAM,
- američku raketu AIM-120 AMRAAM kompanije Raytheon i
- turski Gökdoğan.
Detaljnije, turske rakete Bozdoğan (Merlin, žurica) i Gökdoğan (Peregrine, sivi soko) biće jedino vazduh-vazduh oružje domaće proizvodnje koje će KAAN nositi. Prva raketa ima domet od 15 kilometara, dok druga doseže 65 kilometara (izvan vizuelnog dometa, poznato kao BVR).
Američke rakete AIM-9X i AIM-120 su popularno vazduh-vazduh oružje koje koriste mnoge zemlje širom sveta.
- AIM-9X Sidewinder (ASRAAM) je napredna raketa vazduh-vazduh sa maksimalnim dometom od 15 kilometara.
- S druge strane, AIM-120 (AMRAAM) je srednjedometna raketa koja može pogoditi ciljeve na maksimalnoj udaljenosti od 120 kilometara.
