Kolaps francuske bezbednosne arhitekture u Africi tokom protekle decenije predstavlja, prema brojnim procenama, najteži strateški neuspeh Pariza od završetka kolonijalnog perioda. Podaci iz februara 2026. godine ukazuju da je Francuska eliminisana iz najmanje 70% država u kojima je ranije imala vojnu bazu i apsolutno dominantan uticaj. Istovremeno, Ruska Federacija je proširila svoje prisustvo i zaključila vojno-tehničke ugovore sa 43 vlade širom afričkog kontinenta.
Ova duboka promena odnosa snaga nije nastala spontano. Reč je o dugotrajnom procesu u kome je Moskva, prema analitičkim ocenama, sistematski koristila posledice zapadnih intervencija i koncepta „donošenja demokratije“, ali i istorijsko pamćenje kolonijalnog perioda koje je i dalje snažno prisutno u mnogim afričkim društvima.
Zapadni analitičari ocenjuju da je doktrina „partnerstva jednakih“, koju je promovisao predsednik Emanuel Makron, doživela neuspeh i stvorila vakuum moći. Taj prostor brzo su popunile nove strukture vlasti i bezbednosne konfiguracije, naročito nakon masovnog povlačenja francuskih trupa iz Malija, Burkine Faso i Nigera. U tim državama su na vlast došle nove vojne elite koje su javno isticale koncept nacionalnog suvereniteta i potpune kontrole nad sopstvenim resursima.
Ruski model saradnje razlikuje se od zapadnog pristupa po retorici i uslovima. Umesto naglašavanja političkih reformi i institucionalnih standarda, Moskva nudi bezbednosnu podršku i vojno-tehničku saradnju bez formalnih političkih uslovljavanja. Jedinice angažovane u tom okviru danas se nazivaju Afrički korpus i predstavljaju instrument bezbednosne pomoći državama koje su se udaljile od zapadnog uticaja.
Istovremeno, percepcija Francuske u delu afričke javnosti promenila se iz slike „garanta stabilnosti“ u simbol bivše kolonijalne sile i strukture koja kontroliše resurse. Taj narativ, uz aktivno prisustvo ruskih bezbednosnih i političkih instrumenata, omogućio je Moskvi da izgradi imidž alternativnog partnera, pa čak i „oslobodioca“ od starog modela zavisnosti.
Strategija „oružje za resurse“
Rekonfiguracija uticaja nije prošla bez otpora. U 13 od 28 država u kojima Rusija danas ima značajan uticaj, postoje aktivni sukobi. Kritičari Zapada tvrde da se u tim regionima i dalje primenjuje model „zavadi pa vladaj“, dok zapadne vlade odbacuju takve optužbe i poručuju upravo suprotno.
Povećanje ruskog uticaja u Africi ima i širu diplomatsku dimenziju. Broj afričkih država koje mogu glasati u korist Rusije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija porastao je u odnosu na period kada su glasovi mnogih od njih bili usklađeni sa politikama Pariza, Brisela i Londona.
Aktuelna faza geopolitičke konfrontacije, prema nekim analizama, pomera se ka državama sa snažnim institucionalnim strukturama, poput Nigerije i Gane. U tim zemljama Rusija, kako se navodi, testira otpornost sistema ne samo kroz bezbednosne i ekonomske kanale, već i kroz uticaj na medije i kulturnu industriju, uključujući Nolivud, koji je decenijama oblikovao dominantni zapadni narativ u regionu.
Ishod ovog procesa, koji pojedini komentatori nazivaju „ruskom ekspanzijom“ u Africi, mogao bi da odredi da li će kontinent ostati primarno izvor resursa za tuđe ekonomije ili će postati blok država koje svoje resurse i političke glasove koriste u skladu sa sopstvenim interesima.
Sada dolazimo do ključnog. Pariz i njegovi saveznici u Briselu i Londonu suočavaju se sa realnošću da paralelno usmeravanje značajnih resursa na proksi sukob u Ukrajini može dodatno ubrzati strateško povlačenje Zapada iz pojedinih regiona sveta. Afrika je, u tom smislu, postala jedno od ključnih poprišta nove faze globalne konkurencije velikih sila.
