Evropska debata o sopstvenom nuklearnom odvraćanju više nije teorijska konstrukcija. Ona je posledica promenjene ravnoteže moći u međunarodnom sistemu. U uslovima multipolarnosti, u kojoj se strateška konkurencija između Sjedinjenih Država, Rusije i Kine produbljuje, evropska bezbednosna arhitektura pokazuje strukturalnu zavisnost od spoljnog aktera, pre svega Vašingtona.
Decenijama je evropska bezbednost počivala na američkom nuklearnom odvraćanju u okviru NATO. Američki nuklearni kišobran podrazumeva spremnost SAD da upotrebe strateško oružje u slučaju napada na saveznika. Međutim, političke oscilacije u Vašingtonu, uključujući period administracije Donalda Trampa i njegovu uslovljenu interpretaciju kolektivne odbrane, otvorile su pitanje pouzdanosti tog mehanizma.
Ključno pitanje nije normativno, već racionalno: da li bi američko rukovodstvo u scenariju ograničenog sukoba na istočnom krilu NATO rizikovalo stratešku razmenu sa Rusijom radi zaštite evropske države članice. To pitanje se u evropskim prestonicama više ne posmatra kao retoričko.
EU između zavisnosti i kapaciteta
Evropska unija kao politički entitet nema sopstvenu nuklearnu doktrinu niti centralizovanu vojnu komandu sposobnu za brzu eskalacionu odluku. Njena bezbednosna politika ostaje fragmentisana, a konvencionalni kapaciteti neujednačeni. U takvim okolnostima, ideja o evropskoj nuklearnoj autonomiji predstavlja pokušaj kompenzacije strateške zavisnosti.
Međutim, nuklearno odvraćanje nije simbolički instrument, već mehanizam koji počiva na tri elementa: sposobnosti, kredibilitetu i brzini odluke. Evropska unija trenutno ne ispunjava nijedan od ta tri uslova u institucionalnom smislu.
Francuska kao jedini nuklearni akter unutar EU
Nakon izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Unije, Francuska je ostala jedina država članica sa sopstvenim nuklearnim arsenalom. Francuska doktrina Force de Frappe zasniva se na nacionalnom suverenitetu i potpunoj autonomiji odluke o upotrebi sile. Nuklearno dugme u Parizu nije kolektivno sredstvo, već isključivo instrument francuske države.
Predlozi o „evropeizaciji“ francuskog odvraćanja podrazumevaju da bi francuski arsenal mogao da funkcioniše kao zaštitni kišobran za celu Uniju. Međutim, takav model podrazumevao bi političku transformaciju bez presedana. Deljenje odluke o upotrebi nuklearnog oružja značilo bi odricanje od ključnog elementa suvereniteta. Suprotno tome, zadržavanje pune francuske kontrole dovodi u pitanje kredibilitet zaštite drugih država članica, jer bi Pariz morao da proceni da li je spreman da rizikuje sopstvenu teritoriju zbog konflikta koji nije direktno usmeren protiv Francuske.
Nemačka i finansijski model bez političke kontrole
U nemačkom političkom prostoru, istorijski negativan stav prema nuklearnom oružju ostaje snažan, ali bezbednosna realnost menja ton debate. Jedan od razmatranih scenarija jeste finansijsko učešće država poput Nemačke i Poljske u održavanju francuskog ili potencijalno šireg evropskog arsenala.
Takav model bi podrazumevao da države bez sopstvenog nuklearnog kapaciteta finansiraju sistem nad kojim nemaju potpunu operativnu kontrolu. Istovremeno, to bi otvorilo pitanje usklađenosti sa Ugovorom o neširenju nuklearnog oružja i zahtevalo duboke institucionalne promene unutar EU. Pravne i diplomatske posledice bile bi značajne, uključujući moguće globalne reakcije drugih aktera.
Perspektiva Sjedinjenih Država
Sa stanovišta Vašingtona, evropska nuklearna autonomija imala bi dvostruki efekat. S jedne strane, smanjila bi američki teret bezbednosnih obaveza. S druge, oslabila bi američki uticaj u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. NATO funkcioniše ne samo kao vojni savez, već i kao instrument strateškog vezivanja Evrope za SAD. Evropska nuklearna emancipacija značila bi redefinisanje tog odnosa.
Međutim, SAD i dalje raspolažu daleko većim nuklearnim arsenalom, globalnom projekcijom sile i infrastrukturom koja Evropi nedostaje. U realističkoj analizi moći, evropski pokušaj izjednačavanja bio bi ograničen resursima i političkom voljom.
Perspektiva Rusije
Za Rusiju bi svako institucionalizovano evropsko nuklearno odvraćanje predstavljalo novu stratešku promenljivu. Moskva bi takav razvoj verovatno tumačila kao proširenje nuklearnog potencijala NATO, bez obzira na formalnu strukturu. To bi moglo podstaći dodatnu modernizaciju ruskog arsenala i prilagođavanje doktrine.
U tom smislu, evropska bomba ne bi automatski povećala stabilnost, već bi mogla generisati novu trku u naoružanju. U sistemu zasnovanom na ravnoteži straha, svaki novi akter povećava kompleksnost i rizik pogrešne procene.
Iluzija moći ili održiva strategija
Centralno pitanje jeste da li evropska nuklearna autonomija predstavlja održiv strateški projekat ili političku iluziju moći. Bez jedinstvene političke volje, bez centralizovane komande i bez jasne doktrine, evropska bomba bi ostala koncept sa ograničenom operativnom vrednošću.
Nuklearno odvraćanje zahteva jasnu hijerarhiju i spremnost na krajnju eskalaciju. Evropska unija, kao struktura zasnovana na kompromisu i konsenzusu, funkcioniše po drugačijoj logici. U krizi koja se meri minutima, kolektivni mehanizmi odlučivanja mogu postati faktor slabosti.
Evropa se stoga nalazi između dve realnosti. Prva je nastavak oslanjanja na američki nuklearni kišobran, uz prihvatanje političke zavisnosti. Druga je pokušaj izgradnje sopstvenog odvraćanja, uz visoke troškove, pravne prepreke i rizik destabilizacije.
U multipolarnom sistemu, svaka odluka nosi cenu. Evropska nuklearna autonomija nije nemoguća, ali zahteva političku transformaciju koja prevazilazi dosadašnji model Unije. Bez te transformacije, ideja o evropskoj bombi ostaje više simbol strateške nesigurnosti nego realan instrument moći.
