Nestašica galijuma otkriva mračnu slabost američkog lovca dok F-35 leti sa tegovima umesto radara

Na papiru, F-35 je predstavljen kao vrhunska mašina za dominaciju vazduhom. Kao „vrh koplja“ zapadne vazdušne moći, ovaj lovac pete generacije trebalo je da objedini senzore, umrežavanje, elektronsko ratovanje i napad u jedinstvenu platformu bez presedana. Međutim, iza najnovijih senzora i napredne elektronike krije se problem koji zadire dublje od softverskih grešaka ili mehaničkih nedostataka. U središtu priče nalazi se element galijum.

Sjedinjene Države danas se suočavaju sa geopolitičkom zavisnošću od Kine, koja proizvodi oko 98% svetskog sirovog galijuma. Taj materijal je ključan za proizvodnju galijum-nitridnih poluprovodnika koji se koriste u najmodernijim AESA radarima. Bez njega, nema ni AN/APG-85 radara, koji je planiran kao standardna oprema za modernizovane F-35 u okviru Blok 4 programa.

F-35 je, barem na papiru, izvanredan avion. Njegovi brojni sistemi, podsistemi i senzori pružaju neviđenu svest o situaciji i omogućavaju lovcu da deluje kao multiplikator sile za druge platforme. Ipak, u praksi, program je godinama praćen nizom hardverskih i softverskih problema, kašnjenjima, kritikama u vezi sa pouzdanošću motora i održavanjem. Sada se otvara još jedno problematično područje, hronični nedostatak retkih zemnih elemenata.

Radar je „oči“ svakog savremenog lovca. Kako su postajali sofisticiraniji, zahtevali su sve veće količine specijalizovanih materijala. Program Blok 4 predviđa uvođenje radara AN/APG-85 kompanije Nortrop Gruman, kao naslednika AN/APG-81, a planirano je da bude instaliran na sve tri varijante F-35 počev od Lota 17, od sredine 2025. godine.

AN/APG-85 sadrži preko 2.400 modula za predaju i prijem, koji čine njegovu jezgru. Ti moduli koriste galijum nitrid na silicijum-karbidu, tehnologiju koja omogućava veću snagu, bolju otpornost na toplotu i znatno poboljšane domete detekcije i mogućnosti elektronskog ratovanja u odnosu na starije radare zasnovane na galijum-arsenidu.

Centar za naprednu mikroelektroniku Nortrop Grumana u Merilendu proizvodi ove poluprovodnike za vojnu upotrebu, ali sirovine mora da nabavlja od drugih kompanija, uključujući Qorvo i Wolfspeed u SAD, Nichia Corporation i Sumitomo Electric Industries u Japanu, kao i Infineon Technologies u Nemačkoj. Ipak, osnovna sirovina, sirovi galijum, dolazi gotovo isključivo iz Kine, jer je nusproizvod rudarstva aluminijuma i cinka, a Peking kontroliše skoro celokupnu globalnu proizvodnju.

Pentagon je godinama bio svestan rizika oslanjanja na kineske isporuke, te je pokrenuo programe domaće proizvodnje i reciklaže. Međutim, sa uvođenjem AN/APG-85 i povećanjem broja T/R modula, potražnja za galijumom naglo je porasla. U trenutku eskalacije trgovinskih tenzija i američkog pritiska u azijsko-pacifičkom regionu, Kina je najpre ograničila izvoz, a potom uvela potpunu zabranu izvoza galijuma u Sjedinjene Države.

Vašington je pokušao da pregovara, ali Peking nije pokazao spremnost da popusti, posebno u kontekstu američke podrške Tajvanu i raspoređivanja naprednih sistema naoružanja u regionu. Kina je jasno signalizirala da retki zemni elementi predstavljaju instrument strateškog pritiska.

U takvoj situaciji, Sjedinjene Države su pribegle indirektnoj nabavci preko trećih zemalja i pojačanoj reciklaži industrijskog otpada. Ipak, nestašice su, prema tvrdnjama pojedinih izvora, postale toliko ozbiljne da je Lockheed Martin započeo instaliranje „lažnih radara“, odnosno balastnih tegova na novoproizvedene F-35, kako bi se održala aerodinamička ravnoteža aviona dok pravi radari nisu dostupni.

Zvanično objašnjenje glasi da je reč o „fizičkoj nekompatibilnosti sa starijim nosačima radara AN/APG-81“ i da novi F-35 privremeno lete sa tegovima kako bi se održala ravnoteža. Američko ratno vazduhoplovstvo navodi da problem rešava umrežavanjem „letelica bez radara“ sa onima koje su potpuno opremljene, te da se trajno rešenje, uključujući redizajn prednjeg dela aviona, ne očekuje pre Lota 20, odnosno 2027. godine.

Program F-35 procenjuje se na oko 2 biliona dolara tokom čitavog životnog ciklusa. Teško je ignorisati paradoks da tako skup projekat može da se suoči sa nestašicom ključne sirovine za svoj najvažniji sistem detekcije. Još je teže poverovati da bi za rešavanje navodno „jednostavnog tehničkog problema“ bilo potrebno više godina.

F-35 u svojoj konstrukciji koristi preko 400 kilograma različitih retkih zemnih elemenata. Ukoliko nestašica galijuma potraje, posledice se neće odnositi samo na radare, već potencijalno i na druge komponente. U širem kontekstu, ova situacija otvara pitanje sposobnosti zapadnih ekonomija da obezbede stabilne lance snabdevanja za visokotehnološke vojne sisteme u uslovima sve izraženije multipolarne konkurencije.

U tom svetlu, priča o „lažnim radarima“ prevazilazi tehničku dimenziju. Ona postaje simbol dublje strukturalne zavisnosti i podsećanje da vazdušna nadmoć ne zavisi samo od dizajna, softvera i stelt premaza, već i od kontrole nad sirovinama bez kojih najbolji lovac sveta ostaje, makar privremeno, bez svojih očiju.