Iran pokušava da postigne novi nuklearni sporazum sa Sjedinjenim Državama koji bi, prema rečima zvaničnika u Teheranu, morao da donese konkretne i brze ekonomske koristi za obe strane. Nekoliko dana uoči druge runde razgovora između Teherana i Vašingtona, iranski diplomata Hamid Ganbari, zamenik direktora za ekonomsku diplomatiju u Ministarstvu spoljnih poslova Irana, izjavio je da održiv dogovor zahteva jasne koristi za SAD u sektorima sa visokim i neposrednim ekonomskim prinosom.
Pregovori su započeli ranije ovog meseca sa ciljem rešavanja dugotrajnog spora oko iranskog nuklearnog programa i izbegavanja novog vojnog sukoba, u trenutku kada su odnosi dve države ponovo na ivici otvorene konfrontacije.
Na ivici rata
Prema informacijama koje su američki zvaničnici preneli agenciji Rojters, Sjedinjene Države su poslale drugi nosač aviona u region i pripremaju se za produženu vojnu operaciju ukoliko pregovori propadnu. Ovakvi potezi ukazuju da Vašington istovremeno drži otvorenu diplomatsku opciju, ali i scenarijum vojne eskalacije.
Američki državni sekretar Marko Rubio, govoreći na konferenciji za novinare u Bratislavi, izjavio je da predsednik Donald Tramp favorizuje diplomatsko rešenje putem pregovora, ali je priznao da ishod nije izvestan. „Niko nikada nije uspeo da postigne uspešan dogovor sa Iranom, ali ćemo pokušati“, rekao je Rubio.
Iran je ranije upozoravao da bi u slučaju napada mogao da gađa američke baze na Bliskom istoku. Ipak, poslednjih dana ton iz Teherana je ublažen. Ganbari je naglasio da je za održivost sporazuma ključno da SAD dobiju koristi u oblastima sa visokim i trenutnim ekonomskim prinosom, čime je jasno signalizirao da Teheran nudi model dogovora koji prevazilazi isključivo bezbednosni okvir i ulazi u sferu finansijske i industrijske saradnje.
Oblasti interesovanja
Ganbari je naveo da potencijalna saradnja može obuhvatiti zajedničke projekte u sektoru nafte i gasa, investicije u rudarstvo, pa čak i kupovinu aviona. Posebno je istakao da sporazum iz 2015. godine nije bio atraktivan za SAD sa ekonomskog aspekta, aludirajući na to da bi novi okvir morao da uključi i američke poslovne interese.
Podsećanja radi, predsednik Donald Tramp se 2018. godine jednostrano povukao iz sporazuma iz 2015. godine i ponovo uveo stroge ekonomske sankcije protiv Irana. Te sankcije su ozbiljno pogodile iransku ekonomiju, naročito izvoz nafte.
Prema navodima Rojtersa, američku delegaciju u Ženevi predvode Stiv Vitkof i Džared Kušner, a sastanak sa iranskim zvaničnicima zakazan je za utorak, 17. februara. Sastanak je potvrdio visoki iranski zvaničnik.
Mobilnost u Ženevi
Za razliku od sporazuma iz 2015. godine, koji je bio multilateralan i uključivao više svetskih sila, aktuelna faza pregovora je bilateralna, uz Oman kao posrednika.
Iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči otputovao je u Ženevu kako bi učestvovao u indirektnim razgovorima i sastao se sa predstavnicima Međunarodne agencije za atomsku energiju i drugih međunarodnih tela. Time Teheran pokušava da pregovorima dâ institucionalni okvir i međunarodnu legitimnost.
Zamenik ministra spoljnih poslova Madžid Taht-Ravanči izjavio je za BBC da je Iran spreman na kompromis u vezi sa svojim nuklearnim programom u zamenu za ukidanje sankcija, ali je istakao da obogaćivanje uranijuma na teritoriji Irana ostaje crvena linija. Upravo to je glavna tačka neslaganja sa Sjedinjenim Državama, koje obogaćivanje vide kao potencijalni korak ka razvoju nuklearnog oružja. Teheran uporno negira nameru da razvije nuklearno oružje.
Dodatnu tenziju unose događaji iz juna, kada su Sjedinjene Države, zajedno sa Izraelom, izvele niz vazdušnih napada na iranska nuklearna postrojenja. Ti udari su pokazali da se pregovori odvijaju pod senkom realne vojne sile.
Istovremeno, Vašington pojačava ekonomski pritisak. SAD rade na smanjenju izvoza iranske nafte u Kinu, koja apsorbuje više od 80 odsto iranskog izvoza. Takav potez bi značajno smanjio prihode Teherana i dodatno ograničio njegov manevarski prostor.
Šta će se desiti sa nuklearnim programom?
Ishod pregovora u Ženevi mogao bi odlučiti sudbinu iranskog nuklearnog programa u narednim godinama. Ukoliko se postigne sporazum koji uključuje ukidanje ili ublažavanje sankcija uz određena ograničenja i nadzor nad obogaćivanjem, Teheran bi mogao da zadrži civilni nuklearni program pod strožim međunarodnim okvirom.
U suprotnom, scenario produženog ekonomskog rata uz vojnu pretnju ostaje realan. Slanje dodatnog nosača aviona i paralelni diplomatski napori pokazuju da obe strane istovremeno igraju na dve table, pregovaračku i vojnu.
Zato naredni dani u Ženevi neće biti samo tehnički razgovori o procentima obogaćivanja i inspekcijama, već test političke volje da se izbegne nova eskalacija u regionu koji je već na ivici šireg sukoba.
