Američki marinci odlučili su da produže operativni vek svojih F/A-18C/D Hornet borbenih aviona kroz relativno jednostavnu, ali taktički značajnu nadogradnju. Ovi lovci, koji bi trebalo da budu povučeni iz upotrebe krajem decenije, uskoro će dobiti novu vatrenu moć u vidu vazduh-vazduh verzije sistema naprednog preciznog ubijanja II, poznatog kao APKWS II, kalibra 70 mm.
Cilj je jasan. Rast pretnji od jeftinih bespilotnih letelica i krstarećih raketa nametnuo je zapadnim vazduhoplovstvima ozbiljan ekonomski problem. Obarati dron koji košta desetine hiljada dolara projektilom vrednim milion dolara dugoročno je neodrživo. Upravo taj jaz pokušava da zatvori APKWS II.
Cena jedne sekcije za navođenje kreće se između 15.000 i 20.000 dolara, dok raketni motor dodaje približno još 2.000 dolara ukupnom trošku. U poređenju sa postojećim arsenalom američkih snaga, razlika je drastična. Jedna raketa AIM-9X Sidewinder košta oko 450.000 dolara, dok AIM-120 AMRAAM dostiže približno milion dolara po komadu.
Varijanta vazduh-vazduh nosi oznaku AGR-20F, a u nekim izvorima se pominje i kao FALCO sistem. Opremljena je blizinskim upaljačem, što omogućava uništavanje ciljeva bez direktnog pogotka, što je posebno važno u borbi protiv manjih i agilnijih dronova.
Američko ratno vazduhoplovstvo je već koristilo ovu tehnologiju i testira je u Ukrajini. F-16, F-15E Strike Eagle i A-10 Warthog već dokazuju njenu primenljivost. Sada se sistem integriše i u flotu marinaca.
Povećanje vatrene moći
Integracija APKWS II menja način na koji Hornet može da rasporedi svoje naoružanje. Tradicionalno, F/A-18 može da ponese do 12 raketa vazduh-vazduh, ali u realnim uslovima taj broj često biva ograničen potrebom za spoljnim rezervoarima za gorivo i dodatnim senzorima.
APKWS II dolazi u kapsulama sa po sedam projektila. U praksi, zamena jedne klasične rakete jednom kapsulom daje pilotu šest dodatnih projektila u odnosu na standardnu konfiguraciju. Time se dramatično povećava broj ciljeva koje avion može da angažuje tokom jedne misije.
Ovaj dodatni kapacitet posebno je važan u scenarijima napada rojem. Nedavni sukobi na Bliskom istoku pokazali su da Zapad može vrlo brzo da iscrpi zalihe projektila u situacijama kada se suoče sa velikim brojem bespilotnih letelica. U pojedinim slučajevima, piloti su bili prinuđeni da se vrate u baze radi ponovnog naoružavanja dok su pretnje još bile u vazduhu.
Flota od približno 125 starih Horneta u sastavu marinaca ovim potezom dobija produženu borbenu relevantnost.
„Legendarni Hornet nastavlja da generiše povećanu smrtonosnost, relevantnost i preživljavanje kroz svoje konačno prilagođavanje“
, izjavio je portparol USMC za američki portal The War Zone.
Isti portparol dodatno je pojasnio planove: „Što se tiče mogućnosti borbe protiv bespilotnih sistema i krstarećih raketa, F/A-18 ima prethodno finansiran zahtev, u skladu sa U.S.C. Title X, da uključi APKWS u režim vazduh-vazduh.“ Takođe je istaknuta potreba za novim šinama za integraciju sa raketama AIM-9X.
Razvoj navodne „ubice dronova“ još traje
Sistem APKWS II zahteva lasersko obeležavanje cilja. Pilot mora da drži laserski snop na meti do trenutka udara, što ograničava brzinu prelaska na sledeći cilj i broj istovremenih angažovanja različitih dronova.
Međutim, rad na unapređenju je još uvek u toku. Glavni izvođač, kompanija BAE Systems, razvija verziju sa dvostrukim režimom navođenja. Nova varijanta uključuje infracrveni tragač sa slikanjem, što otvara mogućnost takozvanog „pseudo-ispali i zaboravi“ režima. Pilot inicijalno obeležava metu laserom, a potom raketa samostalno preuzima praćenje i završava napad, međutim, ostaje da se vidi da li će cena ostati pristupačna.
Ovakva poboljšanja imaju za cilj da Hornet zadrži operativnu relevantnost do planiranog povlačenja iz službe krajem decenije. U vremenu kada se vazdušna borba sve više pretvara u matematički problem odnosa cene i količine, a Horneti ponekad i padnu sa nosača tokom sukoba sa slabijim protivnicima, američki marinci pokušavaju da pronađu balans između jeftine pretnje i održivosti odgovora.
