Američka mornarica je zvanično priznala ono na šta vojni analitičari upozoravaju godinama: tradicionalni model udarne grupe nosača aviona više nije dovoljan da samostalno obezbedi globalnu pomorsku dominaciju u uslovima budžetskih ograničenja i ubrzanog jačanja kineske flote. U novim borbenim uputstvima izdatim u ponedeljak, 9. februara 2026. godine, načelnik pomorskih operacija, admiral Daril Kodl, potvrdio je da je rigidna struktura udarne grupe nosača aviona, poznata kao CSG, postala neadekvatna za savremene operativne i logističke realnosti.
Dosadašnji univerzalni pristup podrazumevao je da nosač aviona uvek prati fiksni skup pratećih brodova, bez obzira na prirodu misije. Taj model „sve ili ništa“ zahtevao je visoku spremnost svakog broda za ceo spektar operacija, od protivpodmorničkog ratovanja do projekcije sile i kontrole vazdušnog prostora. Prema novoj proceni Mornarice, takva struktura iscrpela je ljudske i tehničke resurse, stvarajući opasne praznine u globalnom prisustvu američkih snaga.
Istovremeno, američka brodograđevinska industrija pokazuje ozbiljna ograničenja. Flota nominalno broji 292 broda, ali realna raspoloživost znatno zaostaje za planovima. Podaci Kancelarije za budžet Kongresa SAD ukazuju da razarač klase Arli Berk danas može provesti i do devet godina u ciklusima održavanja, što predstavlja više od 20 procenata njegovog operativnog veka. Admiral Kodl je otvoreno priznao da nemogućnost izvođenja efikasnih popravki u mirnodopskim uslovima ozbiljno dovodi u pitanje sposobnost Mornarice da izdrži produženi sukob u ratnim okolnostima.
Kao odgovor na ove slabosti, nova doktrina predviđa prelazak sa univerzalnih formacija na specijalizovane jedinice, konfigurisane za jasno definisane zadatke. Umesto da svaki brod bude spreman za sve, pojedine grupe će se fokusirati na protivpodmorničko ratovanje, nadzor u uskim morskim prolazima ili zaštitu pomorskih komunikacionih linija. Ovakva fragmentacija pomorske moći predstavlja pragmatičan pokušaj optimizacije ograničenih resursa.
Paralelno sa restrukturiranjem klasičnih snaga, Mornarica uvodi koncept takozvanih „hedž snaga“, zasnovanih na masovnoj upotrebi autonomnih robotskih sistema. Za ovu namenu izdvojeno je 4,9 milijardi dolara kroz Zakon o pomirenju. Plan predviđa rojeve površinskih i podvodnih dronova koji bi preuzeli zadatke nadzora i napada u ranim fazama krize, posebno u scenarijima visokog rizika kao što je potencijalni sukob oko Tajvana. Ovakav pristup treba da smanji izloženost skupih platformi sa posadom i obezbedi skalabilno rešenje u uslovima fiskalne štednje i industrijskih ograničenja.
Nova strategija daje komandantima veću fleksibilnost u raspoređivanju brodova sa ograničenim sertifikatima za specifične misije, uz svesno prihvatanje određenog operativnog rizika. Kao primer navodi se operativna grupa „Sivi pas“, koja koristi razarače između perioda održavanja za praćenje ruskih podmornica u Atlantskom okeanu. Time se smanjuje potreba da svaki brod bude u punom borbenom kapacitetu za sve moguće scenarije, čime se povećava ukupna raspoloživost flote.
Ipak, uspeh ovog restrukturiranja zavisi od modernizacije lučke infrastrukture, koja je godinama bila usko grlo mobilizacije. Sistemska degradacija brodogradilišta i servisnih kapaciteta ograničavala je brzinu vraćanja brodova u operativno stanje, produžavajući cikluse održavanja i smanjujući globalnu projekciju sile.
Američka mornarica sada postavlja ambiciozan cilj da bude sposobna da mobiliše 80 procenata svojih brodova i aviona za manje od mesec dana. To zahteva potpunu integraciju autonomnih sistema sa ostatkom flote i redefinisanje odnosa između klasičnih platformi i novih tehnologija.
Napuštanje krutog modela udarne grupe nosača aviona predstavlja pre svega taktičku meru prilagođavanja. U okruženju u kojem broj raspoloživih brodova, dužina popravki i industrijska ograničenja postaju presudni faktori, Vašington priznaje da pomorska dominacija više ne može da se zasniva isključivo na masivnim i sporim strukturama. Fleksibilnost, specijalizacija i upotreba autonomnih sistema nameću se kao odgovor na tehnološki napredak protivnika i realnost ograničenih resursa.
