O najpoznatijim udarima aviona u zgrade već smo pisali. Nisu samo njujorški neboderi bili slučajna ili namerna meta aviona. Kako smo se uverili, uvežban postupak, ali i instinktivna reakcija pilota i posade, jeste da se spase avion pokušavajući na sve načine da se izbegne tragedija na zemlji. Pri tom piloti rizikuju i sopstveni život. Brzine su ogromne, odlučuju delići sekunde, pa ni najsposobniji, najprisebniji ne mogu, ponekad, ništa da učine kako bi izbegli nesreću. To se dogodilo i u Istočnoj Nemačkoj (Demokratska Republika Nemačka, Deutsche Demokratische Republik).
Drama koja se dogodila nije mnogo spominjana jer je Berlinski zid bio istovremeno bedem ćutanja i tajni.
Novinarski kratko moralo je, ipak, biti saopšteno kako je 14. januara 1975. godine borbeni avion MiG-21 Ratnog vazduhoplovstva DDR ((Luftstreitkräfte) udario u stambenu zgradu koja se nalazila u gradiću Kotbus. Za nas je ovaj grad veoma interesantan! Kotbus ili Kočebuz (nem. Cottbus, gornjolužički srpski – Choćebuz, donjolužički – Chóśebuz, češki – Chotěbuz, poljski – Chociebuż), u nemačkoj saveznoj državi Brandenburg, osnovali su još u X veku, na ostrvu u reci Špreji, Lužički Srbi!
On je i danas kulturno i formalno središte Donjolužičkosrpskog etnosa, są dvojezičnim napisima. To je i službeni jezik uprave, mada ga govori samo jedan procenat stanovništva. Reč je, svakako, o simboličnom poštovanju istorije i tradicije. Poznat je po industriji tekstila. U mračnu istoriju vazduhoplovstva ušao je neobičnom i retkom nesrećom.
Međutim, za dobre poznavaoce istorije Hladnog rata, ovaj grad uopšte nije nepoznat, naprotiv! U njemu je bilo sedište elitne, Prve lovačke vazduhoplovne divizije (Luftverteidigungsdivision). U sastavu komande divizije nalazio se i 31. bataljon veze August Vilih(Nachrichtenbataillon 31 August Willich). U blizini grada nalazile su se dve velike baze; jedna je bila u Prešenu (Preschen, novolužički – Rjašćany) u kojoj je bila stacionirana Treća eskadra ”Vladimir Komarov”(Jagdfliegergeschwader 3 Wladimir Komarow).
Druga baza, u kojoj se nalazila Osma eskadra Herman Matern (Jagdfliegergeschwader 8 Hermann Matern), bila je u tadašnjem Marksvaldu, danas Nojhardenbergu (Neuhardenberg). Pretpostavka je (zbog lužičkog naziva mesta), da je avion poleteo iz Prešena, ali to nije potvrđeno.
Oko 10.10 sati nad gradićem se pojavio jedan MiG-21. Ljudi su na njih navikli tokom uobičajenih vežbi pa nisu na njega obraćali pažnju. Međutim, samo posle pet minuta, u 10.15 sati on se, naglo gubeći visinu i brzinu, sjurio i udario u jednu od neupadljivih nemačkih ”hruščovki”, tipsku petospratnicu koja se nalazila u naselju iza gradske tekstilne fabrike.
Avion je probio zid između drugog i trećeg sprata (po sovjetskom standardu prizemlje se računalo u prvi sprat). Poginulo je pet Poljkinja, radnica fabrike koje su se tog momenta zatekle u stanu. Još jedna je podlegla u bolnici od posledica trovanja gasovima. Šesnaest ljudi polomilo je ruke ili noge pokušavajući da u panici pobegnu od vatre. Zgrada je gorela sve do četvrtog sprata, a požar je gasilo preko 300 vatrogasaca, vojnih i građanskih.
Kako je došlo do tragedije?
Ujutru, tog 14. januara, mladi major Piter Makoviška (prema dostupnim podacima sudetski Čeh ili Nemac) kome je bilo tek 33 godine, pripremao se za planirani trenažni let. Međutim, odmah posle uzletanja otkazao je motor. Iz kontrole leta triput su mu naredili da se katapultira jer su otkazi motora u toku leta na migovima najčešće bili neotklonjivi, pa je kraj za avion bio izvestan.
Međutim, major je svaki put odbio da izvrši naređenje jer se bojao da će avion pasti na grad ili tekstilnu fabriku u kojoj je radilo nekoliko hiljada ljudi. S obzirom na to da su rezervoari još bili puni, on je dobro znao šta bi to značilo. Usmerio je avion na nenaseljenu površinu iz fabrike…ali do nje nije stigao.
Udarac u zgradu izazvao je trenutni požar. Major je izgoreo u kabini. Po jednoj verziji on je pokušao da se katapultira, no sedište se aktiviralo u trenutku kada se on već zario u zgradu. Posmrtno je nagrađen borbenim ordenom Za zasluge pred narodom i otadžbinom. Svakako je jedini koji je nagrađen posle trostrukog odbijanja naređenja. Nagrada je morala biti tako sročena jer je, ustvari, prikrila nemar i rutinu koji su doveli do tragedije.
Komisija je vrlo brzo utvrdila da je za nesreću kriva rutina tehničara na aerodromu i poverenje pilota u njih. On je po navici obišao avion, nešto dotakao, nešto protresao, potpisao tehnički izveštaj i seo u avion – odletevši u smrt. Nije mogao, a sigurno je i mislio tako, da nema potrebe sve da zagleda. Teško da bi i primetio nedostatak. Otvor za pregled lopatica kompresora prvog stepena motora nalazio se u prostoru stajnog trapa i bio je nepravilno zatvoren.
Samo četiri (od 36) zavrtnja bila su zategnuta ispravno. Stajni trap ih je otkinuo i poklopac je ispao iz aviona. To je dovelo do prekida dotoka vazduha za kompresor i time i do prestanka rada motora. ”Balalajka” je bila poznata kao zahtevan avion koga je u vazduhu držala brzina. Njegove mogućnosti jedrenja nisu bile velike. Otkazom motora on bi vrlo brzo prešao u vertikalni pad. U ovom slučaju ni za to nije imao vremena.
Građevinari su morali hitno da reaguju kako bi se mesto što pre saniralo, a cela priča otišla u zaborav. Posle samo dva dana mesto udara je popravljeno. Izvesno vreme na tragediju su podsećli samo svež malter i boja, jer oni nisu mogli tako brzo da izblede. Međutim, ljubitelji avijacije to nisu zaboravili i decenijama kasnije pojavila su se sećanja i svedočenja – a ona nisu izbledela.
