„Došlo je vreme za Evropu“, ali ta rečenica danas u kancelarijama širom kontinenta zvuči više kao upozorenje nego kao poziv na liderstvo. Dok se sneg u Davosu topio pod nogama političkih i vojnih elita, jedna stvar je postala brutalno jasna: obnova EU vojne industrije sposobne da izdrži bez američkog oslonca koštaće najmanje 1.000 milijardi dolara.
Godina 2026. donela je kraj iluzije. Suočena sa ruskim pritiskom i transatlantskim raskolom koji više ne deluje teorijski, već politički neizbežan, EU je prinuđena da se zapita da li uopšte može sama da proizvodi oružje koje joj je potrebno za sopstvenu odbranu. Kriza izazvana američkim potezima oko Grenlanda delovala je kao katalizator, ne zbog teritorije, već zbog poruke: američka zaštita više nije bezuslovna.
Spor oko Grenlanda, iako na prvi pogled neobičan, imao je efekat doktrinarnog akceleratora. Među saveznicima se prvi put otvoreno postavilo pitanje može li EU da opstane bez američkog bezbednosnog kišobrana. Odgovor više nije politički, već industrijski i finansijski.
Nova Nacionalna odbrambena strategija Pentagona, objavljena 23. januara 2026. godine, poslala je poruku koju evropske prestonice više ne mogu da ignorišu. Sjedinjene Države su uspostavile jasnu hijerarhiju prioriteta: odbrana sopstvene teritorije i odvraćanje Kine u Pacifiku imaju apsolutni primat. Sve ostalo postaje sekundarno.
U toj novoj verziji „Monroove doktrine“, Rusija se pojavljuje kao problem koji se može kontrolisati, ali ne više kao primarna američka odgovornost. Ključna promena je u tome što se od EU sada očekuje da taj problem rešava sama. Vašington se povlači iz uloge vođe i preuzima ulogu posrednika. Podrška ostaje, ali je uslovljena rezultatima, a ne obećanjima.
Dok je u nekim zemljama situacija manje drastična, za zemlje poput Italije ili Holandije, gde zavisnost prelazi 97 procenata, ovaj trenutak predstavlja bolno buđenje. Nova realnost ne ostavlja prostor za samozavaravanje.
Analize Volstrit Žurnala ukazuju da se evropska odbrambena industrija jeste pokrenula, ali nedovoljno brzo i bez pristupa ključnim tehnologijama. Nemačka kompanija Rajnmetal planira da ove godine proizvede 1,5 miliona granata kalibra 155 mm, čime će premašiti ukupni američki kapacitet. Evropski raketni konzorcijum MBDA učetvorostručio je proizvodnju protivvazdušnih projektila, ali čak i tako, 40 raketa proizvedenih za mesec dana može biti potrošeno za svega dve noći intenzivnog bombardovanja.
To ilustruje suštinu problema. Evropa jeste povećala proizvodnju, ali količina sama po sebi ne rešava stratešku zavisnost. Na nivou kontinenta, budžeti za odbranu dostigli su istorijskih 560 milijardi dolara, ali su i dalje znatno ispod američkih 850 milijardi. Još važnije, razlika nije samo u novcu, već u tehnologiji.
Sjedinjene Države imaju gotovo potpun tehnološki suverenitet u oblastima kao što su stelt tehnologija, napredna elektronika, satelitski sistemi i vojno računarstvo u oblaku. Evropska unija u tim oblastima ostaje duboko zavisna. Iako poseduje snažne oklopne i pomorske kapacitete, njena Ahilova peta ostaje najviši tehnološki sloj savremenog ratovanja.
To je u Davosu priznao i finski predsednik Aleksandar Stub, rekavši da evropske flote američkih stelt aviona bez američkih nadogradnji hardvera i softvera postaju „muzejski eksponati“. Evropska Unija je najmanje deceniju udaljena od sopstvenog nevidljivog borbenog aviona i u potpunosti zavisi od američke digitalne infrastrukture za upravljanje modernim bojnim poljem.
Jedina oblast u kojoj Evropska unija danas ima jasnu prednost jeste proizvodnja artiljerijske municije kalibra 155 mm. Sa 1,5 miliona proizvedenih granata godišnje, kontinent je pretekao SAD, koje se i dalje zadržavaju ispod 1,2 miliona. Međutim, taj uspeh ne može nadoknaditi manjak u strateškim tehnologijama.
Realnost je neumoljiva. Ne postoji prečica ka strateškoj autonomiji. Da bi bila sposobna da se samostalno suprotstavi velikoj sili, Evropi je potreban vremenski horizont od najmanje deset godina. Sve do tada, svako naglo odvajanje od američke zaštite predstavlja ranjivost koju protivnici sa istoka mogu iskoristiti.
Pored novca i tehnologije, ključni problem ostaje fragmentacija. Dok Francuska zadržava relativnu nezavisnost sa svega 17 procenata uvoza iz SAD, Nemačka i zemlje istočnog krila ostaju duboko vezane za američku opremu. Vašington nema ekonomski interes da se ta zavisnost brzo smanji, jer EU tržište čini oko 10 procenata profita američke odbrambene industrije.
Zbog toga ideja evropskog stuba unutar NATO-a, pa čak i integrisane evropske vojske, više nije ideološka fantazija već pitanje opstanka. Bez objedinjavanja komandi i zajedničkih nabavki, 560 milijardi dolara godišnje nastaviće da proizvodi razuđeni kaleidoskop nacionalnih snaga koje nisu sposobne za masovno konvencionalno odvraćanje.
Stručnjaci upozoravaju da, ako Evropska Unija ne izgradi vojnu silu srazmernu svojoj ekonomskoj težini, jaz između američkih očekivanja i evropskih mogućnosti postaće najopasnija slabost saveza. Ulog nije samo zamena američkih tenkova domaćom proizvodnjom, već stvaranje kompletnog suverenog bezbednosnog ekosistema, od satelita i senzora do veštačke inteligencije i industrijskih lanaca.
Cena tog projekta iznosi najmanje 1.000 milijardi dolara. To je cena prelaska iz statusa zaštićene geografije u status političke i vojne sile koja može samostalno da odlučuje o sopstvenoj sudbini.
Nikakav problem – EU će vrlo brzo dovesti svoju ekonomiju u srazmeru sa oružanim snagama.
Postoje samo dve bitne vojno-industrijske mašine – američka i ruska. Kina im se ubrzano približava zahvaljujući velikoj ekonomskoj snazi ali još uvek nisu dostigle sposobnost da potpuno unište vojne kapacitete bilo koje od ove dve sile (u međusobnom “anihiliranju”). EU uopšte nije predmet razmatranja ovih odnosa jer joj treba par decenija da dostigne sadašnji nivo rivala pod uslovom da rivali spavaju.
Interesantno je posmatrati sadašnji položaj EU i njihove gluposti koja ih je dovela u takav položaj. Nije nikakvo čudo što nisu ulagale u vojnu industruju jer realno gledano nisu imali prenju kojoj bi morali da se suprotstavljaju. U takvoj situaciji vojska je nepotreban trošak, posebno kada “ima ko da ih brani”.
Međutim, oni su sami radili na formiranju pretnje, vrlo moćne pretnje i to celu deceniju a da uopšte nisu razmišljali o posledicama, još manje da se na njih pripreme. Bez obzira što se piolitičke garniture menjaju na četiri godine, bezbednosne strukture se gotovo ne menjaju i imaju poluge uticaja na političare… a nisu ih koristili.
Korupcija je zahvatila celo telo EU a SAD je spremila ražanj i polako ih okreće. Najnoviju tehnologiju im neće davati jer ne želi da postanu samostalni već će im prodavati oružje koje mogu da koriste samo iz dozvolu Vašingtona. Ali Vašington ne samo da povlači vojnu pomoć, mnogo je opasniji ekonomski pritisak zbog koga EU neće moći da sakupi potreban novac a kako je ekonomski napredak bio lepak koji EU države drži na okupu, padom ekonomije nestaje i entuzijazam zajedništva, tu su i ostale “tempirane bombe” (kao migranti) koje će dalje da doprinesu nestabilnosti…
Buduće generacije će proučavati primer EU kao ekonomskog diva, političkog pigmeja a vojnog patuljka… sa mozgom kišne gliste.
Ma vazi!
Clanak za rubriku S-F.
Nemacka i Francuska u trajnom deficitu budzeta i sa ogromnim dugovima, a ostale drzave EU kako su bile sirotinjske tako su i ostale.
Te pare Evropljani mogu uzeti jedino kao novi kredit samo od USA, koja se i sama zaduzuje na takvu sumu svakih 3 meseca.