Vreća za spavanje, vojnikov džepni krevet: kako je nastala i zašto je presudna na terenu

Vreća za spavanje je vojniku džepni krevet. Englezi je zovu Sleeping bag, Francuzi Sac de couchage; na nemačkom to je Schlafsack, a kod Rusa ona je Спа́льный мешо́к (спа̀льник). Deo imena joj nije baš najsrećnije izabran (vreća), ali zato namena jeste.

Koriste je turisti, speleolozi, alpinisti, planinari, izletnici, skauti, ribari, lovci, vojnici… Obezbeđuje izolaciju od hladnoće, amortizuje tvrdoću podloge i kad nema prostirke-podmetača. Nije kao u krevetu, ali ni spavanje napolju nije baš hotelska ponuda.

Kako je i kada nastala?

U istoriji pronalazaka nije izdvojeno neko posebno ime, jer je ona rezultat istovetnog ili sličnog iskustva ljudi širom sveta. Prve vreće pravljene su od vune i punjene perjem. Koristili su ih istraživači i planinari. Danas znamo da su takvi materijali prevaziđeni jer nisu vodootporni,  perje ume da se ugrudva, itd, ali tada boljeg nije bilo. Vojska se za to vreme drugačije snalazila. Sredinom XVIII veka još se bivakovalo grupno, pod šatorima ili u zemunicama.

Sredinom XIX veka kompanija Elveris Sports (Elverys Sports) u Irskoj ponudila je preteču vreće za spavanje i nazvala je Krimski omotač (Crimea Wrapper). Ona je usvojena od strane trupa koje su učestvovale u Krimskom ratu. Prva patentirana vreća nazvana je Euklisijin tepih, odnosno Euklisia Rug, od starogrčkih reči bunar i krevet (mesto za spavanje).

Patentirao ju je 1876. godine preduzimljivi Velšanin Prajs Prajs Džons (Pryce Pryce-Jones) koji je poznat i po tome što je pokrenuo prvi biznis dostave robe poštom. Dosetio se da iskoristi tuđa iskustva i da to ozakoni. Smatra se da je prodao oko 60.000 vreća ruskoj vojsci, a ima zapisa da su je koristili misonari u Africi i u Australiji.

Prvu vreću koju bismo i mi danas lako prepoznali testirao je 1861. godine Frensis Foks Taket (Francis Fox Tuckett, 1834 – 1913). On je bio član Kraljevskog geografskog društva (Royal Geographical Society), planinar i predsednik Alpskog kluba (Alpine club). Može se sa sigurnošću reći da je imao iskustva i svest o potrebi takvog dela opreme, pa nije ni čudo što se toga poduhvatio.

Ta prva vreća napravljena je od kamilje dlake, s gumiranom tkaninom. Pronalazač gumirane tkanine takođe je veoma poznato ime. Reč je o Čarlsu Mekintošu (Charles Macintosh) hemičaru i pronalazaču. Dobri poznavaoci vojne tematike lako će se setiti da su se nepromočivi ogrtači dugo nazivali upravo mekintoši, koji su bili impregnirani tečnim šelakom (termoplastična smola u ljuspicama koja se rastvara u alkoholu; koristi se i u grafici). Koristila ih je i srpska vojska. I danas se takav ogrtač u modnoj industriji naziva mekintoš. On je gumiranu tkaninu patetnirao još 1823. godine; korišćena je kao zaštitni sloj na spoljnoj strani vreće.

Godine 1890. norveška tekstilna kompanija Ajungilak, Oslo, počela je masovnu proizvodnju vreća od sintetizovanih biljnih vlakana. Ona su bila upredena u spiralu i natopljena viskozom i poliestrom. Obezbeđivala su odličnu izolaciju i čuvanje toplote. Ova smesa još se naziva i kapok po biljnom vlaknu koje se bere iz iz semenske mahune tropskog drveta ceiba. Materijal se zadržao se sve do pojave sintetike i novih izolacionih materijala na bazi PVC. Takvu vreću prvi put je temeljno isprobao Alfred Mameri (Albert Frederick Mummery,1855-1895), engleski alpinista, sa svojom ekipom 1892. godine, prilikom polarne ekspedicije.

Najzastupljeniji tipovi

• Vreća u obliku ćebeta.

Takve vreće su pravougaonih oblika i zatvaraju se patentnim zatvaračem (zipom, rasjferšlusom – reißverschluss) po ivici. Pogodne su za kampovanje u lako dostupnim predelima i povoljnijim meteorološkim uslovima. Udobne su zbog svoje prostranosti i mogućnosti da se otvore i koriste kao  ćebe, pokrivač ili prostirka. Osnovna mana ovakve vreće jeste ta što se ne može koristiti za ekstremne zimske uslove; teško može obezbediti mikroklimu zbog svoje veličine i zapremine.

• Vreća u obliku čaure (kokon, mummy bag).

Ima anatomski oblik s kapuljačom i sužava se prema stopalima. Često je zovu i mumija. Patentni zatvarač obično ne ide do samog dna vreće. To je klasična planinarska vreća i zauzima manje prostora nego vreća u obliku ćebeta.   

Manje rasprostranjeni tipovi vreća za spavanje

• Kvilt (Quilt): ćebe – vreća s koje je skinut donji deo (ispod korisnika), kako bi bila lakša. Pričvršćuje se za posebnu podlošku (podmetač) kopčama i samo tako se i koristi.

• Noga (foot sleepeng bag) je podvrsta čauraste vreće. Kod nje su donji delovi razdvojeni kao nogavice, pa nudi čak i slobodu kretanja, kao udobna alternativa klasičnim vrećama. Postoje verzije za decu i odrasle. Pošto je vrlo popularna na komercijalnom tržištu ona se nudi u raznim oblicima, s produžecima za stopala, čime se omogućava da se korisnik u toj vreći i kreće. Koristi se u kućnoj varijanti, ali i kod lakših planinarenja, gde ne ometa opremu. Kao vrlo popularna masovno se pojavljuje i vreća za decu koja se može koristi za vreme šetnji, izleta, pa se na tržištu mogu naći vreće za sve sezone.  

Materijali za izradu

Spoljni, noseći sloj pravi se od sintetičkih vlakana čime se obezbeđuje minimalna masa, otpornost na habanje i brzo sušenje. Radi konfornije upotrebe, kao postava mogu se koristiti flanel ili pamuk.  U vrećama za ekstremni turizam za oblogu se koriste i goreteks materijali (višeslojni membranski materijali) koji omogućavaju da tkanina lakše ”diše”, odnosno olakšavaju isparenje kondenzacione tečnosti zimi, znojenja leti, itd.

Termoizalocioni sloj vreće najčešće se puni perjem gusaka ili patki. Tako je ova vreća toplija i manje mase od sintetičkih materijala. Nedostatak joj je smanjena otpornost na vlagu, jer kad se ovlaži gubi svoje termoizolacione prednosti. Odlična je za suve zimske uslove, posebno arktičke gde nema padavina. Sintetičke popune su takođe zastupljene. Oni ne primaju vlagu i brzo se osuše. Takve vreće odlične su za kišne reone. Nešto su teže od paperjastih i kraće traju jer se sintetički materijal brzo spljeska i izgubi svojstva.  

Standardi za izradu

Međunarodni standard EN 13537 propisuje četiri temperaturne karakteristike:

• Maksimalna (max), gornja granica termičkog konfora.
• Komforna (comfort), donja granica za prosečne  žene (25 godina, visina 160 cm, masa do 60 kg).
• Limit: donja granica za prosečnog muškarca (25 godina, 173 cm visine i 73 kg mase).
• Ekstemna: donja temperatura koja obezbeđuje šestočasovni odmor posle čega je povećan rizik prehlade).   

Standard EN 13537:2012 određuje i unutrašnje razmere. One su propisane evropskim antropološkim prosekom za oba pola i kao mera uzimaju se visina čoveka, širina ramena i širina (rastojanje) stopala. Propisana je i mogućnost rastezanja i ona se kreće  ± 2 cm od naznačene veličine.

Vreća za vojnu upotrebu

Ovaj deo opreme punu afirmaciju doživeo je za vreme Korejskog rata. Gotovo sve vojne vreće otvaraju se po sredini. To se pokazalo kao najbolji način ustajanja prilikom uzbune, odnosno vanrednog buđenja.

Unutrašnjost joj nije tako konforna kao kod turističkih, planinarskih ili alpinističkih vreća; predviđeno je da vojnik spava obučen, a zna se kako i koliko može da se održava čistoća ratne uniforme i čizama, posebno u zoni dejstava.

Opšti standardi vojnih vreća

• Spoljni materijal: vodootporna tkanina tipa Oksford (sintetička). Ime varira u zavisnosti od fabrike, ali je naziv ostao opšti prema prvom proizvođaču.
• Ispuna: holofan, šuplji poliesterski materijal – vlakno, gustine 300 g/m2.
• Temperatura podnošljivosti: +10ºC.
• Donja granica: -5 ºC.
• Ekstremna donja granica: – 20ºC.
• Dužina vreće: do 210 cm.

Vojne vreće za spavanje proizvode se za različite vidove i rodove, a zbog svojih osobina odlične su i za građansku upotrebu.

Vreće za spavanje u JNA

Naše oružane snage koristile su i koriste vreću za spavanje. Ovaj deo opreme je među poslednjima stigao u trupu, što zbog materijalnih prioriteta, što zbog taktike upotrebe jedinica. U periodu od 1975. do 1977. masovno su počinjali da se uvode savremeni delovi: borbeni ranac M-75, vojnička torbica novog tipa, kompaktni četvrtasti pribor za jelo, transportna vreća, ali i vreća za spavanje.

Ona se sada pojavljuje pod oznakom M93 što može predstavljati modifikaciju prvobitnog modela. Već 1981. godine na Kosovu su je koristile naše PJM (posebne jedinice milicije) u nedostatku smeštajnih kapaciteta (spavalo se u halama sportova, školama, hangarima, itd).

Kada se smota ima i ručicu za nošenje. Tada se vidi i njen najveći nedostatak – velika dimenzija. Donja strana je obložena nepromočivom ceradom i termoslojem; oni se mogu skidati radi održavanja. Zaštitni sloj ispunjen je debelim, mekanim, po dužini štepovanim platnom, a unutrašnji deo na koji se leže je mešavina svile i poliestera. I ona pripada tipu ćebeta pa se može koristiti i kao prostirka. Otvarač joj je sa strane.

Na otvoru se nalazi pertla (učkur) kojim se pritegne zbog bolje izolacije. Već po ovom opisu može se reći da je ona kao model zastarela. Pošto je izrađena od sintetike veoma je osetljiva na temperaturu, pa je i najmanja žiška može oštetiti. Zbog visokog procenta sintetike i zastarelog termomaterijala mora se redovno održavati, provetravati, što je u ratnim uslovima teško izvodljivo.

Strelac u JNA dužio je ukupno 39 stavki, od puške i šlema do kompleta suvog dnevnog obroka. Komandiri odeljenja dužili su još četiri komada opreme (uključujući i sekiricu umesto ašovčeta). Na spisku Intendantske uprave JNA nije se nalazila vreća za spavanje. Mnogi delovi opreme nisu stalno uz vojnika u kaseti ili na soškama, već se čuvaju u četnim i bataljonskim magacinima. Tako je po svoj prilici i sa vrećom za spavanje. Naša jedinica ih je dobijala na terenu i tamo ostavljala pozadinskoj službi koja ih je zasebno dovozila i odvozila.

Ukoliko na portalu imamo čitalaca koji su vojni rok služili u Vojsci Srbije, bilo bi značajno i dragoceno pročitati njihova iskustva i da li ima nekih promena kada je reč o ovom delu opreme. Pretpostavljamo da posebne jedinice imaju u svojoj opremi i nove modele vreća za spavanje. Na internetu postoji ponuda vreća za spavanje VS, no to su iste one vreće (M93) koje su korišćene u JNA.