Francuska je godinama gradila političku i industrijsku retoriku oko pojma „strateške autonomije“, predstavljajući lovački avion Rafal kao simbol potpune nezavisnosti od američkih vojnih platformi koje su masovno nudene drugim evropskim državama. Međutim, iza sofisticiranog dizajna, naprednih sistema i snažnih motora krije se realnost koju Pariz više ne može da ignoriše. Oko 90 odsto retkih zemnih elemenata neophodnih francuskoj vazduhoplovnoj industriji dolazi iz Kine.
Početkom 2026. godine to je otvoreno priznao Olivije Andris, izvršni direktor kompanije Safran i predsednik francuskog vazduhoplovnog udruženja GIFAS. Njegova poruka bila je jasna: lanci snabdevanja više nisu tehničko ili logističko pitanje, već geopolitičko oružje, a Francuska se našla na pogrešnoj strani tog odnosa zavisnosti.
Andrisovo upozorenje ne odnosi se samo na fizičku dostupnost minerala poput samarijuma ili neodimijuma, ključnih za proizvodnju visokoperformansnih magneta u motorima M88 koji pokreću Rafal. Suština problema je operativni suverenitet. Kina je počela da postavlja detaljna i „nametljiva“ pitanja o krajnjoj nameni komponenti koje koriste ove sirovine, praktično preuzimajući metode eksteritorijalne kontrole kakve su decenijama primenjivale Sjedinjene Države.
Za Safran i širu francusku odbrambenu industriju to više nije apstraktan rizik, već konkretan politički pritisak koji dolazi izvan nacionalnih granica. U svetu u kojem se odnosi velikih sila sve otvorenije sukobljavaju, sposobnost Francuske da ispoštuje sopstvene izvozne ugovore, uključujući i buduće vojne isporuke Ukrajini, zavisi od dobre volje kineskih dobavljača koji svoju dominaciju nad tržištem sirovina koriste kao stratešku polugu.
Pitanje kako se Pariz našao u ovako ranjivoj poziciji vodi ka poslednje dve decenije globalizacije. U kombinaciji ekonomskog pragmatizma i političkog kratkovidog razmišljanja, francuska industrija je, poput ostatka Evrope sa ruskim energentima, prihvatila premeštanje prerade retkih zemnih elemenata u Kinu. Razlozi su bili jednostavni: niži troškovi, manje ekoloških ograničenja i stabilni lanci snabdevanja.
Danas je cena tog izbora jasna. Kina kontroliše između 99 i 100 odsto svetskih kapaciteta za preradu retkih zemnih elemenata, pretvarajući nekadašnju komercijalnu prednost u gotovo potpunu kontrolu nad ključnim industrijskim ulazima. Francuska je zadržala dizajn, montažu i inženjering, ali je izgubila kontrolu nad temeljem industrijske piramide.
Rezultat je strateški paradoks: avion koji se politički i marketinški predstavlja kao „100 odsto francuski“ ne može da funkcioniše bez implicitnog odobrenja Pekinga za isporuku komponenti ugrađenih u njegove pogonske i navigacione sisteme.
Ovaj problem dodatno produbljuje unutrašnja politička kriza u Francuskoj. Dok Kina konsoliduje svoj položaj, francuski parlament ostaje duboko podeljen i bez jasne sposobnosti da usvoji stabilan budžet za 2026. godinu. Andris je otvoreno kritikovao nedostatak strateškog pravca, upozoravajući da bez predvidivog domaćeg finansiranja ne može biti ozbiljne diverzifikacije izvora snabdevanja.
Pariz sada pokušava da uhvati korak sa vremenom, istražujući alternativne izvore u partnerskim državama, uključujući Ukrajinu, kao i ulaganja u reciklažu i razvoj domaćih kapaciteta. Međutim, takvi projekti zahtevaju godine, ogromna sredstva i političku stabilnost, tri faktora koja su u trenutnoj klimi u ozbiljnom deficitu.
Situaciju dodatno komplikuju evropski zajednički projekti poput razvoja aviona šeste generacije, gde sporovi između ključnih industrijskih aktera i dalje blokiraju formiranje jedinstvenog i koherentnog industrijskog fronta. Umesto konsolidacije, evropska odbrambena industrija ostaje fragmentisana upravo u trenutku kada bi trebalo da odgovori na rastuće geopolitičke pritiske.
Ako Francuska želi da zadrži status globalnog vazduhoplovnog igrača, moraće da prihvati neprijatnu realnost: pravi vojni suverenitet podrazumeva ogromne industrijske i finansijske troškove, uključujući obnavljanje lanaca snabdevanja koji više ne prolaze kroz kontrolne filtere Pekinga. Do tada, Rafal ostaje tehnološki trijumf francuskog inženjerstva, ali i simbol epohe u kojoj čak i najambiciozniji projekti lete uz saglasnost svojih dobavljača.
