Posle Venecuele na red došla Kuba: Tramp bi Rubija za „Fidela“ – Monroova doktrina bez rukavica

U snažnoj i intervenciji bez presedana u političkom prostoru Latinske Amerike, predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp javno je, putem svoje platforme Truth Social, ocenio da je ideja da američki državni sekretar Marko Rubio postane sledeći predsednik Kube „dobra ideja“. Izjava je objavljena kao odgovor na komentar korisnika koji je govorio o kubanskom rukovodstvu, ali njen politički i geopolitički odjek daleko prevazilazi okvire društvenih mreža.

Sama činjenica da aktuelni američki predsednik pozitivno komentariše mogućnost promene vlasti u stranoj suverenoj državi, i to otvoreno, bez diplomatskih ograda, predstavlja radikalan iskorak u američkoj retorici prema zapadnoj hemisferi. Dodatnu težinu ovoj izjavi daje kontekst u kojem je izrečena – neposredno nakon neviđene američke vojne operacije u Venecueli, koja je rezultirala hapšenjem predsednika Nikolasa Madura i izazvala ozbiljne međunarodne reakcije i zabrinutost u vezi sa međunarodnim pravom i regionalnom stabilnošću.

Kuba u krizi i retorika „krajnjeg pritiska“

Tramp se u istoj objavi nije zaustavio samo na političkoj provokaciji. On je naglasio da se Kuba nalazi u „izuzetno ozbiljnoj situaciji“ i otvoreno doveo u pitanje opstanak njene ekonomije. Takva izjava direktno se oslanja na realno stanje na ostrvu, koje se već godinama suočava sa dubokom ekonomskom recesijom.

Kubanska ekonomija je decenijama opterećena strukturnim problemima, državnom kontrolom, slabom proizvodnjom i dugotrajnom zavisnošću od spoljne pomoći. Posebno težak udar predstavljao je pad isporuka nafte i finansijske podrške iz Venecuele, odnosa koji je decenijama bio jedan od stubova kubanske ekonomske stabilnosti. Uz to, američke sankcije su dodatno pogoršale stanje, dovodeći do nestašica goriva, pada industrijske proizvodnje, kolapsa turizma i masovnog egzodusa stanovništva.

Tramp je to sažeo jednostavnom porukom: Kuba je bila zavisna od Venecuele za naftu i novac, ali tog oslonca više nema i „neće moći da se vrate“. U takvom okruženju, njegova retorika o promeni rukovodstva poprima karakter otvorenog strateškog pritiska, a ne samo političkog komentara.

„Ako ne ide drugačije – dižemo ovo mesto u vazduh“

Najkontroverzniji deo Trampove izjave odnosi se na njegovu tvrdnju da „ne postoji drugi način“ da se izvrši pritisak, osim da se „ode tamo i digne ovo mesto u vazduh“. Ovakva formulacija prevazilazi uobičajeni diplomatski jezik i ulazi u zonu otvorene pretnje silom, makar na retoričkom nivou.

Ona se ne može posmatrati izolovano. Nakon vojne operacije u Venecueli i uklanjanja tamošnjeg predsednika, sve je više signala da Vašington razmatra širu strategiju obračuna sa državama u regionu koje se tradicionalno smatraju političkim protivnicima ili simbolima otpora američkom uticaju. Kuba se u tom nizu nameće kao sledeća tačka pritiska.

Dodatni kontekst daje i uloga Marka Rubija, koji je kao državni sekretar više puta zauzimao izuzetno oštar stav prema Havani, upozoravajući da se kubanska vlada nalazi pred kolapsom ukoliko ne sprovede duboke reforme. Time se stvara utisak da Vašington Kubu ne vidi samo kao predmet retoričkog pritiska, već potencijalno i kao sledeći korak u nizu destabilizujućih intervencija u Latinskoj Americi.

Rubio kao „predsednik Kube“ – politička poruka, ne plan

Ideja da bi Marko Rubio mogao da postane predsednik Kube nema nikakvo utemeljenje u međunarodnom pravu niti predstavlja zvaničnu politiku SAD. Ona je nastala kao preterivanje na društvenim mrežama, koje je Tramp odlučio da javno podrži.

Rubio, dete kubanskih imigranata i dugogodišnji zagovornik tvrde linije prema Havani, dosledno se zalaže za promenu režima na ostrvu i pooštravanje sankcija. Ipak, njegovo „postavljanje“ na čelo Kube u realnom smislu ostaje čisto komunikacijsko preterivanje, namenjeno demonstraciji političke sile i slanju poruke, a ne konkretan operativni plan.

Oštar odgovor Havane: suverenitet bez kompromisa

Kubanska strana je na Trampove izjave odgovorila bez ikakvog ublažavanja. Predsednik Miguel Dijaz-Kanel poručio je da će Kuba braniti svoju nezavisnost „do poslednje kapi krvi“, naglašavajući da je zemlja slobodna, nezavisna i suverena i da niko nema pravo da joj diktira politički kurs.

On je podsetio da su Sjedinjene Države, prema kubanskom viđenju, napadale i pritiskale ostrvo više od šest decenija, od Hladnog rata i ekonomske blokade, pa sve do današnjih sankcija i političkih pretnji.

Kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Rodrigez dodatno je odbacio Trampove tvrdnje o navodnim isplatama Kubi za bezbednosne usluge u drugim državama. On je naglasio da Kuba nikada nije primala novčanu ili materijalnu nadoknadu za takve aktivnosti i da, za razliku od SAD, ne koristi plaćenike, ucene niti vojnu regrutaciju za nametanje svoje politike. Takođe je branio pravo Kube da uvozi gorivo sa bilo kog tržišta, bez podvrgavanja jednostranim sankcijama.

Rodrigez je opisao ponašanje Vašingtona kao ponašanje „državnog vladara“ koje ugrožava ne samo regionalni, već i globalni mir i bezbednost.

Povratak Monroove doktrine i logika sfere uticaja

Oštra američka retorika prema Kubi uklapa se u širi obrazac povratka politike sfere uticaja, čiji je temelj Monroova doktrina iz 1823. godine. Iako je prvobitno formulisana kao princip zaštite američkog kontinenta od evropskih imperijalnih sila, tokom Hladnog rata doktrina je transformisana u alat za sprečavanje političkog i vojnog približavanja država zapadne hemisfere rivalima Vašingtona.

Tokom decenija, ova politika je često sprovođena putem ekonomskih sankcija, subverzije i otvorenih ili prikrivenih intervencija, što je u mnogim slučajevima dovelo do nasilja, autoritarnih režima i dugotrajne nestabilnosti. Puč u Gvatemali 1954. godine, koji su podržale SAD i američke korporacije, ostao je jedan od najupečatljivijih primera, sa posledicama koje su uključivale građanski rat i masovna stradanja civila.

Ogroman rizik: sejanje vetra i žetva oluje

Težnja ka očuvanju sfere uticaja nosi ozbiljne rizike. Istorija američkih intervencija pokazuje da pokušaji nametanja političke volje drugim državama, bilo vojnom silom ili ekonomskim pritiskom, često proizvode dugoročne posledice koje izmiču kontroli.

Vijetnam, Iran posle 1979. godine i Avganistan su samo jedni od primera gde vojna sila nije donela stabilnost niti trajno rešenje. Čak i kada direktna intervencija nije sprovedena, sankcije i političko gušenje često su dovele do humanitarnih katastrofa i radikalizacije društava.

U tom svetlu, Trampova izjava o Kubi, iako senzacionalna, pre svega odražava političku strategiju maksimalnog pritiska. Ona ne predstavlja formalnu promenu politike, ali jasno signalizira administraciju spremnu da koristi pretnje, destabilizaciju i retoričku eskalaciju kao alat spoljne politike.

Za sada, ideja o instaliranju Amerikanca na čelo Kube ostaje više politička buka nego realpolitika. Međutim, intenziviranje pritiska na Havanu i širi region Latinske Amerike pokazuje da Vašington ponovo igra po starim pravilima moći, sa svim rizicima koje takav pristup nosi.