Ruska SVO po trajanju dostiže Veliki otadžbinski rat: 1418 dana i šta to zaista znači

Specijalna vojna operacija, u nedelju 11. januara 2026. godine, trajaće tačno 1418 dana i izjednačiće se po trajanju s Velikim otadžbinskim ratom, odnosno učešćem Sovjetskog Saveza u Drugom sv. ratu na teritoriji Evrope!

Sovjeti su za 1418 dana uspeli da stignu od Moskve do Berlina. Specijalna vojna operacija još nije uspela u svim svojim ciljevima. Pođimo od toga da su okolnosti i ciljevi ova dva istorijska događaja potpuno drugačiji i time neuporedivi, te ne vredi izvlačiti ishitrene zaključke. Najpre, SVO još nije istorija, već događaj koji traje.

S geopolitičke tačke gledišta mogu se analizirati moguće paralele, ali i tu treba biti oprezan. Veliki otadžbinski rat(rus. Великая Отечественная война – ВоВ) i Specijalna vojna operacija razlikuju se po svom formalnom statusu. Tokom SVO izvode se masovna oružana dejstva, ali njeni ciljevi nisu zvanično redefinisani, pa ni rat nije zvanično objavljen.  

Šta kaže kalendar?

Pogledajmo brojke, one su, između ostalog, povod za ovaj tekst:  

• Drugi svetski rat je za Sovjetski Savez u Evropi trajao 1418 dana (od 22. juna 1941. do devetog maja 1945. godine), odnosno tri godine, deset meseci i 18 dana.
• SVO je zvanično počela 24. februara 2022. godine. Prema građanskom kalendaru, 11. januara 2026. godine (u nedjelju) je 1418. dan toka dejstava. U nekim izvorima navodi se ponedeljak, pa i utorak (12. ili 13. januar), u zavisnosti kako ko računa ulazne i izlazne dane tog perioda, ali je izvesno da je SVO po dužini trajanja stigla (i prestiže) evropski period Drugog sv. rata Sovjetskog Saveza! Malo – pomalo, od dana do dana, stiglo se do činjenice s kojom je malo ko u početku SVO računao.  

Da li vredi baviti se poređenjima?

Motivi za sukob načelno su slični prethodnima: pokušaj komadanja Rusije i eksploatacija njenih bogatstava. To traje od Severnih krstaških pohoda do danas. Nemci su imali saveznike u zemljama koje su potpisale Trojni pakt (Sile osovine) baveći se Prodorom na istok i tzv. borbom za životni prostor.

Za sukob tokom SVO sada se koristi nov izraz – proksi rat. On ni za koga nije novost. Rusi su ga odavno nazvali ”politika tuđim rukama” (политика чужими руками). Razlike svakako postoje: najpre u vrsti oružja –postala su ubistvenija. Izmenjeni su geopolitički odnosi, ali oni jesu produžetak Hladnog rata koji je, pak produžetak Drugog sv. rata. Finese nam pokazuju kako se ne menjaju obrasci ponašanja. 

Pred početak Velikog otadžbinskog rata Sovjeti su morali da otrpe niz provokacija i pristanu na neke sporazume kako ne bi postali formalni krivci za rat. Rusi taj problem nisu imali pošto su uspeli da se oporave od gorbačovsko-jeljcinovske agonije. Na Minhenskoj konferenciji o novoj bezbednosnoj arhitekturi oni su jasno promovisali svoju novu doktrinu i toga se drže. Zaštititi ruski nacion i svoje interese – na bilo kom delu Zemljine kugle.

O dvostrukim standardima Zapada, kada je reč o pravu naroda na samoopredeljenje, ne vredi trošiti reči. Rezultati referenduma na Krimu i u Donbasu su apriori odbacivani, a da referendumi još nisu ni održani. Stoga Rusi, posle više upozorenja, nisu ni osećali obavezu da bilo koga obaveštavaju o početku SVO. Učinili su to čak i sa ogromnom dozom strpljenja, jer je ATO, koja je poprimala sve surovije oblike, trajala već šest godina. 

Cena tvrdoglavosti i zabluda 

Najdrastičniji primer lošeg poznavaoca (i tumača) istorije, imamo u Adolfu Hitleru. Uz sve što su mu govorili generali, školovan vojni vrh, pa i političari, on je ipak krenuo na Rusiju. Šta se stvarno dogodilo na Istočnom frontu, govore (delimično) same brojke:

Оd ukupnih gubitaka nemačke armade, 74% je bilo protiv SSSR, triput više nego protiv svih ostalih 25 zemalja zajedno. Na 16 poginulih nemačkih vojnika na Istočnom frontu, dolazio je jedan s nekog drugog ratišta. Samo u Kurskoj bici bilo je angažovano 50 nemačkih divizija, dvaput više nego na Zapadnom frontu tokom cele 1943. godine. U Staljingradu Nemci su izgubili sedam puta više vojnika nego u Africi tokom celog rata. Protiv sovjetskih trupa bilo je angažovano 80% aktivne vojske, 68% artiljerije, 64% tenkova i 48% aviona Luftvafe. U ovo nisu uračunati gubici nemačkih saveznika, a neki od njih (posebno italijanski i rumunski) bili su za te države tragični. Čak i da su približne, ove brojke su dovoljno ilustrativne. 

To je bila nemačka cena ratobornosti. S druge strane, Sovjeti su se grozničavo, ali organizovano spremali za rat, prebacujući industrijske kapacitete u dubinu teritorije, pokušavajući istovremeno da preoružaju svoje snage. Nedostajalo im je godinu dana; možda je to vreme koje su potrošili na Španiju i Finsku. Pri tom im se angažovanje u Mongoliji višestruko isplatilo jer su dobili vernog saveznika i dobavljača, pravi dalekoistočni lendliz.

Svejedno, gubici su bili ogromni: u prvoj godini rata, od 170 divizija koje su sačekale neprijatelјa na granici, 28 je u potpunosti uništeno, a 70 je izgubilo do polovine svog sastava. Opšti gubici iznosili su oko 747.000 lјudi. Pored toga, RKKA je izgubila 3985 aviona, 11.703 tenka, 18.794 oruđa i minobacača. Samo u prvoj godini rata u zaroblјeništvo je palo više od 3,8 miliona lјudi, a za ceo rat oko 5,3 miliona. Tako je upisano u većini nemačkih dokumenata. Sovjetski izvori su nešto drugačiji, ali ne bitno različiti. Brojka zaroblјenih koleba se oko četiri i po do pet i po miliona lјudi. 

Opšti gubici Sovjetskog Saveza procenjuju se na 26,6 miliona ljudi (po nekim brojkama i do 29,3 miliona). Pripadnika RKKA (Crvene Armije) poginulo je 11,4 miliona (uključujući pobijene i umorene zarobljenike), dok je građanstva stradalo oko 15,2 miliona. Demografi navode i brojku od oko 40 miliona ljudi. Ona je nastala na osnovu ekstrapolacije trenda, odnosno neostvarenog priliva novorođenih, kao i povećanom prirodnom stopom mortaliteta na koju je uticao morbiditet po raznim osnovama (glad, iscrpljenost, izloženost bolestima, itd, itd). 

Gubici u SVO: porediti ili ne? 

Svaki istoričar na ovo pitanje zna odgovor. Poređenje je nemoguće, a izreka kaže da ne treba zbrajati babe i žabe. Međutim, nije reč samo o izreci, već o racionalinim razlozima. Prvi je već naveden – SVO još traje. Ostali su svrstani u dve grupe:

• Promena operativnih i taktičkih postupaka na poljima bitke. Na to je uticala i utiče pojava novih oružja, njihova ubistvenost, kvalitet i dejstvo u svim dimenzijama, uključujući i sajber ratovanje. Živa sila i borbena tehnika morale su se prilagoditi vatrenoj moći i tt osobinama novih oružja. Za vreme Drugog sv. rata Britanci su izračunali da je za obaranje jednog nemačkog bombardera bilo potrebno municije koja je vredela više od same letalice. Tepih bombardovanja izvođena su sa stotinama aviona. Današnji bombarderi to isto izvode pojedinačno, noseći mnogostruko ubojitija sredstva daleko veće mase. Superbombe tog vremena (grand slam i tallboy) izgledaju bezazleno u odnosu na današnje, koje s bezbedne daljine mogu pogoditi u metar zadatu metu.

• Medijski rat i manipulacija podacima. Takvi postupci su u ratu normalni, pa i dozvoljeni, a sa stanovišta onog koji želi da prikrije gubitke i poželjni. To nije ništa novo; sve ratove prati takva praksa. Neki podaci se prećute, za neke se slaže, preuveličaju se ili umanje, objave kada to više nije toliko važno, itd. Uporedo s ratom na terenu, odvija se žestoka borba u realnom i virtuelnom okruženju. Tome sada značajno doprinosi i alatka koja se popularno zove veštačka inteligencija. Uverljivost nekih snimaka je takva da ih tek vrhunski profesionalci mogu raskrinkati. I to ima svoju lošu stranu – i u medijskom ratu troši se municija, a ona se zove poverenje. 

Zato smo u prilici da čitamo vesti bez iznesenih dokaza i brojke na nivou ratne fantastike; zavisi samo ko ih prezentuje. Rusi tvrede da su uništili oko 26.000 jedinica oklopne tehnike i naneli bespovratne gubitke od preko milion i po ljudi. Ukrajinci kažu suprotno –  da je Rusa poginulo oko 1.300.000, pri čemu im je uništeno oko 11.500 tenkova i oko 23.800 oklopnih vozila. Pri tom priznaju da su izgubili oko 5.400 jedinica borbene tehnike, otprilike šest i po puta manje od Rusa. 

Poređenjima i preispitivanjima svakako se nećemo baviti, jer je reč o potpuno nepouzdanim i manipulativnim podacima. Situacija na terenu je značajno drugačija od one u medijskom prostoru, ali tako je oduek bilo. Ono šta jeste izvesno i što možemo potvrditi kroz osnovnu ideju ovog napisa: SVO ne samo da je dostigla, već je izvesno da će značajno premašiti dužinu trajanja VOV, jer se mir pominje samo u diplomatskim nadmudrivanjima.