Turska je početkom januara napravila još jedan vidljiv i strateški važan korak ka potpunoj samostalnosti u oblasti protivvazdušne i raketne odbrane. Integracijom sistema dugog dometa SİPER u arhitekturu poznatu kao „Čelična kupola“, Ankara ne samo da jača svoje vojne kapacitete već i šalje jasnu političko-stratešku poruku o smeru u kojem želi da se kreće, dalje od zavisnosti od ruskog sistema S-400 i bliže sopstvenim, nacionalno razvijenim rešenjima.
Predsedništvo odbrambene industrije Turske, SSB, objavilo je 4. januara da je sistem SİPER Blok 1 zvanično ušao u aktivnu operativnu službu. Predsednik SSB-a Haluk Gergun potvrdio je da je odluka doneta nakon uspešno sprovedenog testiranja bojeve municije u složenom i zahtevnom scenariju koji je simulirao realne borbene uslove. Tokom testa, u istom vazdušnom prostoru istovremeno su manevrisali prijateljski i neprijateljski avioni, što je sistem stavilo pod maksimalno opterećenje u pogledu detekcije, praćenja i donošenja odluka.
Prema zvaničnim informacijama, SİPER je u tom okruženju uspešno detektovao cilj, izvršio zahvat i uništio ga, potvrđujući da je reč o sistemu sposobanom za dejstvo na velikim daljinama i u uslovima visokog intenziteta. Gergun je tom prilikom naglasio da sistemi razvijeni nacionalnim resursima, koji su već ušli u fazu stalne masovne proizvodnje, postepeno ulaze u naoružanje kako bi ojačali turske oružane snage. Svaka nova isporuka, kako je istakao, dodatno podiže sposobnost odvraćanja i efikasnost višeslojne arhitekture „Čelične kupole“.
U razvoju i validaciji sistema ključnu ulogu imaju vodeće turske odbrambene kompanije. ASELSAN je zadužen za kritične podsisteme, uključujući radare i sisteme komandovanja i upravljanja vatrom, a tokom testiranja je potvrđeno da je proizvodni lanac radio bez zastoja. ROKETSAN, kao proizvođač raketa, istakao je da je tokom prijemnog gađanja ostvarena potpuna preciznost, uz uspešno presretanje cilja u skladu sa projektovanim parametrima.
Program SİPER ima svoju genezu u ranijem projektu Hisar-U, koji je u početnoj fazi trebalo da predstavlja turski odgovor na potrebu za protivvazdušnom odbranom dugog dometa. Međutim, tokom razvoja procenjeno je da Hisar-U ne može u potpunosti da zadovolji operativne zahteve, pa je projekat transformisan u novu porodicu raketa pod imenom SİPER. Originalna konfiguracija je preimenovana u SİPER Blok 1, a raketa je razvijena na osnovi sistema Hisar-O+ RF, uz dodatak pojačivača i modifikaciju niza ključnih komponenti.
SİPER Blok 1 koristi aktivno radarsko navođenje, a prema dostupnim podacima ima domet između 70 i 100 kilometara, uz maksimalnu visinu dejstva do oko 20 kilometara. Paralelno sa njegovim uvođenjem u operativnu službu, Turska već radi na razvoju naprednijih verzija Blok 2 i Blok 3. Za Blok 2 se navodi domet do oko 150 kilometara, dok bi Blok 3 trebalo da premaši 180 kilometara, uz povećanje visine dejstva na 30 kilometara i više. Time bi SİPER u budućnosti postao punokrvni sistem dugog dometa, sposoban da pokriva široke oblasti i suprotstavi se raznovrsnim vazdušnim pretnjama.
Sistemi iz porodice SİPER projektovani su da čine gornji sloj turske višeslojne protivvazdušne i raketne odbrane „Čelična kupola“, koja je zasnovana isključivo na domaćoj tehnologiji. U tom konceptu nema mesta za ruske sisteme S-400, koji neće biti integrisani u zajedničku arhitekturu. Iako SİPER Blok 1 po pojedinim parametrima još uvek zaostaje za ruskim S-400, jasno je da Ankara svesno ide putem postepene zamene, razvijajući sopstveni sistem koji će u potpunosti biti pod nacionalnom kontrolom.
Podsećanja radi, rakete sistema S-400 tipa 48N6 imaju domet veći od 200 kilometara i visinu dejstva preko 27 kilometara, a Turska ih je nabavila u okviru ugovora vrednog oko 2,5 milijardi dolara potpisanog 2017. godine. Ta odluka Ankare nije doneta u političkom vakuumu niti kao rezultat „strateškog zbližavanja sa Moskvom“, već neposredno nakon pokušaja vojnog puča 2016. godine, u kome je ključnu ulogu pored CIA, imao deo turskih oružanih snaga, pre svega vazduhoplovstvo, opremljeno i obučavano u okviru NATO struktura.
Kada je Erdogan odmah potom kupio S-400 to je izazvalo ozbiljan raskol u odnosima Ankare i Vašingtona i dovela do izbacivanja Turske iz programa lovca F-35. Upravo u tom kontekstu, ubrzan razvoj i operativna integracija sistema SİPER dobijaju dodatnu političku težinu, jer predstavljaju pokušaj Ankare da napravi svoj odbrambeni sistem.
Dodatnu potvrdu zrelosti autohtonog turskog sistema donelo je prijemno test gađanje baterije SİPER-1 sprovedeno u testnom centru Sinop na severu zemlje. Tokom ovog testa proveravana je kompletna konfiguracija baterije, koja obuhvata Centar za upravljanje vatrom, radar za upravljanje vatrom, lansere i rakete presretače. Test je izveden u zahtevnom scenariju sa istovremenim manevrisanjem prijateljskih i neprijateljskih letelica, a fokus je bio na elementima na nivou same baterije, bez upotrebe centra za kontrolu flote i radara dugog dometa.
Zvaničnici su potvrdili da je ovim gađanjem završena faza evaluacije za bateriju SİPER-1 i da su performanse sistema u realističnim borbenim uslovima u potpunosti potvrdile očekivanja. Iako detalji o tačno postignutom dometu i planovima serijske proizvodnje nisu objavljeni, uz obrazloženje da je reč o osetljivim bezbednosnim informacijama, jasno je da Ankara sada raspolaže funkcionalnim domaćim sistemom protivvazdušne odbrane dugog dometa.
Savunma Sanayii Başkanı Prof. Dr. Haluk Görgün:
— SavunmaSanayiST.com (@SavunmaSanayiST) January 4, 2026
“ÇELİKKUBBE’de teslimatlar kesintisiz devam ediyor. Bir Siper Sistemi Daha Envantere Kazandırıldı!
Seri üretim süreci hız kesmeden devam eden, uzun menzilli bölge hava savunma sistemimiz SİPER-1, otonom batarya kabulüne yönelik… pic.twitter.com/h2gHzVSaK4
U širem smislu, koncept „Čelične kupole“ odražava tursku nameru da objedini senzore, sisteme presretanja i komandno-kontrolne elemente u jedinstvenu, integrisanu arhitekturu. U toj strukturi, SİPER-1 zauzima centralno mesto kao najviši sloj odbrane, obezbeđujući široku teritorijalnu pokrivenost i koordinisano dejstvo sa sistemima kraćeg dometa koji su već u upotrebi. Uvođenjem SİPER-a u operativnu službu, Turska je jasno pokazala da protivvazdušna odbrana više nije samo tehničko, već i strateško pitanje nacionalnog suvereniteta.
Zapadni mediji i analitički krugovi danas pokušavaju da preoblikuju narativ unazad, kao da se ništa nije dogodilo 2016. godine. Umesto otvorenog suočavanja sa činjenicom da je poverenje sa Ankarom tada ozbiljno i trajno polomljeno, sada se plasira teza da se Erdogan „ponovo zbližava sa Zapadom“, da se „vraća u NATO orbitu“ ili da su sistemi poput SİPER-a dokaz njegovog „distanciranja od Rusije“.
U pitanju je klasična zamena teza sa zakašnjenjem, i to iz nužde, ne iz uverenja. Zapad je danas u defanzivi. Rat u Ukrajini je razotkrio ograničenja zapadnih vojnih kapaciteta, proizvodnih lanaca i političke kohezije, dok Turska istovremeno: kontroliše ključne geografske tačke (Bosfor i Dardanele), poseduje snažnu vojnu industriju u usponu, vodi samostalnu politiku na Bliskom istoku, Kavkazu i u Crnom moru i ima realnu sposobnost da balansira između velikih sila.
U tom kontekstu, zapadni komentatori sada žele da veruju da je Erdogan „ponovo njihov“. Ne zato što je on promenio kurs, već zato što njima očajnički treba iluzija stabilnog saveznika na jugoistočnom krilu NATO-a. Zato ćete u tekstovima zapadnih medija videti pokušaj da se razvoj SİPER-a predstavi kao zamena za S-400 u političkom smislu, iako je realnost mnogo jednostavnija: Ankara gradi sopstveni sistem upravo da ne bi morala da se klanja ni Moskvi ni Vašingtonu.
To nije moguće.