Izraelska odluka da prizna Somalilend kao nezavisnu državu predstavlja jedan od najradikalnijih i najkontroverznijih geopolitičkih poteza Tel Aviva u poslednjim decenijama. Ipak, u pitanju nije impulsivan politički gest niti ideološka provokacija, već pažljivo odmjeren strateški potez koji otvara novu osu moći u Crvenom moru i širem regionu Roga Afrike.
Ovim korakom Izrael je prvi put direktno ušao u prostor koji je decenijama bio rezervisan za egipatski, turski prisiljavajući sve regionalne aktere da redefinišu svoje bezbednosne kalkulacije.
Somalilend, koji je faktički nezavisan još od 1991. godine, do izraelskog priznanja funkcionisao je kao stabilan, ali međunarodno nepriznat entitet. Upravo ta kombinacija stabilnosti i političke praznine čini ga idealnim geopolitičkim alatom: dovoljno uređenim za dugoročne aranžmane, a dovoljno slabim da prihvati zaštitu i partnerstvo snažnijeg aktera.
Za Izrael, ključna tačka u ovoj jednačini nije simbolika priznanja, već geografska realnost. Somalilend, a posebno luka Berbera, nalazi se u neposrednoj blizini moreuza Bab el-Mandeb, tačke kroz koju prolazi značajan deo globalne trgovine i energetske logistike. Iz tog položaja moguće je vršiti nadzor, pritisak i, po potrebi, direktno delovanje nad rutama koje koriste pre svega Huti u Jemenu.
Za razliku od udara koji se pokreću iz samog Izraela, a koji zahtevaju složene rute i dopunjavanje gorivom, potencijalno prisustvo u Somalilendu drastično skraćuje operativne distance. Avioni poput F-35 mogli bi da deluju brzo i precizno, dok bi pomorski i obaveštajni kapaciteti omogućili trajni nadzor iranskih kanala snabdevanja. Čak i bez formalne baze, sama mogućnost takvog prisustva menja odnos snaga.
Ovaj potez direktno pogađa Egipat, koji Crveno more i Suecki kanal smatra osnovom svoje nacionalne bezbednosti i ekonomskog opstanka. Egipatsko vojno prisustvo u Somaliji, formalno opravdano podrškom centralnoj vladi u Mogadišu, sada dobija novu dimenziju: Kairo je primoran da brani svoju poziciju daleko od sopstvenih granica, trošeći politički i vojni kapital u prostoru koji do sada nije bio epicentar rivalstva sa Izraelom.
Istovremeno, Turska se suočava sa sličnim izazovom. Ankara je godinama gradila uticaj u Somaliji kroz vojne baze, obuku i političku podršku, pozicionirajući se kao ključni igrač u istočnoj Africi. Izraelsko priznanje Somalilenda direktno seče tu liniju uticaja i uvodi novog aktera koji ne deli turske interese, naročito u kontekstu šireg izraelsko-turskog rivalstva koje se proteže od Istočnog Mediterana do Bliskog istoka.
Reakcije Hutija dodatno potvrđuju strateški značaj ovog poteza. Otvorene pretnje da bi svako izraelsko prisustvo u Somalilendu bilo legitimna vojna meta zapravo otkrivaju nervozu, jer se time iranski lanac odlučivanja i delovanja značajno skraćuje. Umesto dubine i amortizacije, Teheran i njegovi saveznici dobijaju tačku stalnog pritiska u neposrednoj blizini.
Kritike koje dolaze iz međunarodnih institucija i pojedinih prestonica fokusiraju se na pitanje suvereniteta Somalije i „opasan presedan“. Međutim, iz izraelske perspektive, presedan je već odavno postavljen. Region funkcioniše po pravilima sile, projekcije moći i kontrole komunikacionih tačaka, a ne po idealizovanim principima međunarodnog prava. Izrael ovde ne destabilizuje sistem, već ga koristi onakvim kakav jeste.
Važno je primetiti i dodatni sloj ove strategije: pritisak na Egipat indirektno se reflektuje i na palestinsko pitanje. Svaka izraelska poluga u Crvenom moru i na Rogu Afrike smanjuje prostor za egipatsko manevrisanje i jača pregovaračku poziciju Tel Aviva u širem regionalnom okviru.
U ovoj konfiguraciji, tzv. duboka država u SAD, zajedno sa Briselom i Londonom, primetićete kroz njihove medije da je bliža Egiptu i Turskoj kao stubovima „upravljive stabilnosti“, dok Izrael deluje samostalno, oportunistički i često u suprotnom smeru od njihovih preferencija, koristeći pukotine u sistemu umesto da ga održava.
Na kraju, čak i ako izraelska vojna baza u Berberi nikada ne bude formalno uspostavljena, cilj je već postignut. Izrael je pomerio figuru na tabli, otvorio novi front razmišljanja i primorao protivnike da reaguju, umesto da diktiraju tempo. U svetu u kojem dominacija ne dolazi iz mase, već iz pozicioniranja, ovo je klasičan primer hladne, dugoročne i pragmatične strategije.
Постоји још разлога за израелско признавање Сомалиленда-намера да се испразни појас Газе и палестинско становништво “убеди” да “избегне” у Сомалиленд.
Oce Izrael da ima uporiste na jugu Crvenog ,mora Eliat baza ,enklava blizu Egipta ranjiva,sad su i Huti blizu ,za mnogo jace operacije protiv njih,Jemen ionako u haosu ,vec podeljen.