Poznati američki ekonomista i profesor Univerziteta Kolumbija, Džefri Saks, izneo je ocenu da je NATO decenijama funkcionisao kao savez zasnovan na strogoj tehnološkoj hijerarhiji. Prema tom modelu, Sjedinjene Države i nekoliko vodećih zapadnoevropskih zemalja bile su proizvođači ključnih sistema naoružanja i vojnih tehnologija, dok su ostale članice Alijanse uglavnom imale ulogu kupaca i korisnika te tehnologije.
Govoreći na Jutjub kanalu Voice of Horizon, Saks ističe da je takav poredak obezbeđivao političku i vojnu disciplinu unutar NATO-a, jer je tehnološka zavisnost automatski značila i stratešku zavisnost.
Turska kao izuzetak u NATO-u
Prema Saksovoj analizi, Turska je u poslednjoj deceniji sistematski razgradila taj model. Razvojem sopstvene odbrambene industrije, Ankara je prestala da bude zavisna od zapadne tehnologije i prešla u kategoriju proizvođača i izvoznika vojne opreme.
Posebno se ističe sektor bespilotnih letelica, u kojem je Turska postala jedan od globalno najprepoznatljivijih aktera. Turski dronovi danas se nalaze u naoružanju više država, što Ankari daje i ekonomski i politički uticaj koji ranije nije imala.
Saks naglašava da nijedna druga članica NATO-a nije uspela da dostigne sličan nivo odbrambene samostalnosti, a da istovremeno formalno ostane unutar Alijanse.
Nezavisnost kao osnova spoljne politike
Prema profesoru sa Kolumbije, ključna posledica tehnološke autonomije jeste sposobnost Turske da vodi spoljnu i bezbednosnu politiku nezavisno od stavova Vašingtona i Brisela. Ankara danas može da donosi odluke na osnovu sopstvenih interesa, bez straha od prekida isporuka rezervnih delova, municije ili kritičnih sistema.
Kao primer, Saks navodi delovanje Turske u Siriji, gde je Ankara sprovodila vojne operacije u skladu sa sopstvenim bezbednosnim prioritetima, uprkos otvorenom nezadovoljstvu pojedinih NATO partnera. Upravo ta sloboda manevra, prema njegovim rečima, predstavlja najveći izazov za dosadašnji model funkcionisanja Alijanse.
Kraj starog NATO modela
Saksovu ocenu sažima rečenica koja je izazvala posebnu pažnju: NATO je bio zasnovan na tehnološkoj hijerarhiji, a Turska ju je oborila. U tom kontekstu, on ne govori samo o Turskoj, već o širem procesu u kojem se unutar NATO-a pojavljuju države koje više ne prihvataju ulogu pasivnih korisnika zapadne tehnologije.
Takav razvoj, prema njegovom tumačenju, dugoročno menja unutrašnju dinamiku Alijanse i otvara pitanje da li NATO može da funkcioniše kao jedinstven blok u svetu u kojem tehnološka zavisnost više nije glavni mehanizam kontrole.
Nova realnost unutar Alijanse
Zaključak Džefrija Saksa je da Turska danas predstavlja presedan. Ona pokazuje da je moguće biti član NATO-a, a istovremeno voditi samostalnu industrijsku, vojnu i spoljnu politiku. Upravo ta kombinacija, smatra on, postaje izvor rastuće nelagodnosti među zapadnim saveznicima, jer dovodi u pitanje temelje poretka na kojem je Alijansa decenijama počivala.
Turska sad ima jaci uticaj na Balkan i okruzenje oko nje i centralnu Aziju nego Nato ,Rusija i imace sve jaci uticaj.Da je pod punom Natom kontrolom,imala bi slabiji ugicaj.Balkanci kolko gledaju Turske serije,ce budu drugi Turci,kasnije.Sad od dobre volje Turaka ,zavisi i postojanje same Jermenije,sto apsurd,iako Jermeni masovno stradali u Osmanskom carstvu 1915 god.
uuuuuu, i ovi se rasturaju ko i eu 🙂 🙂
NATO treba da iscenira neku situaciju sa Grčkom ili bilo šta i da razori Tursku, da oformi Kurdistan i da svede Tursku na tri četiri državice međusobno posvađane.
To bi bilo dobro jer se Sutan sa Bosfora popišmanio,a sto se tiče ovog njihovog Kana taj ne može nigdje
biti izvezen dok Amerika ne da blagoslov(motori).
To bi bilo interesantno, ali malo realno. To se nije desilo ni padom Otomanskog carstva 2012. godine. Danasnja Turska je ostaja jedinstvena. Nemaju Kurdi ni taj kapacitet ni sta da ponude NATO paktu. Sem toga, sve zemlje gde su Kurdi manjina se ostro protive tome. Pa Kurdi nisu dobili svoju drzavu ni u Siriji ni u Iraku.