U pacifičkom teatru ratovanja prostor nije samo geografska činjenica, već strateški protivnik. Ogromne udaljenosti, razuđena ostrva, mali broj bezbednih aerodroma i stalna pretnja raketnim udarima čine klasičnu vazdušnu logistiku izuzetno ranjivom. Upravo iz tog razloga, Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država ponovo razmatra sposobnost koja je decenijama bila zapostavljena, ali nikada zaboravljena u vojnim krugovima: amfibijsku avijaciju, odnosno hidroavione sposobne da poleću i sleću direktno na otvorenu vodu.
Najnoviji Zakon o nacionalnoj odbrambenoj autorizaciji (NDAA) daje Pentagonu zeleno svetlo za pokretanje trogodišnjeg pilot-programa u okviru kojeg bi se angažovala flota komercijalnih amfibijskih letelica za potrebe američke Indo-pacifičke komande (INDOPACOM). Ova odredba omogućava ministru odbrane, u saradnji sa Ratnom mornaricom i regionalnom komandom, da putem ugovora koristi hidroavione kojima upravljaju civilni izvođači, bez potrebe da se odmah ulaže u razvoj ili kupovinu potpuno nove vojne flote.
Iza ove odluke stoji sve izraženija bojazan da Sjedinjene Države nemaju dovoljno fleksibilnih vazdušnih sredstava za delovanje u okruženju koje karakterišu rasute baze, osporeni aerodromi i stalna pretnja kineskih preciznih udara. Kako navodi specijalizovani portal The War Zone, cilj inicijative nije demonstracija tehnološke novine, već popunjavanje realne i sve opasnije praznine u logistici i potrazi i spasavanju u regionu koji se prostire na hiljade kilometara okeana.
U potencijalnom sukobu visokog intenziteta sa Kinom, pacifički aerodromi bi bili među prvim metama. Čak i u mirnodopskim uslovima, američki avioni redovno deluju na velikim udaljenostima od kopna. U ratnom scenariju, oboreni avioni, prinudna sletanja, mehanički kvarovi i greške pilota postali bi neizbežni. Problem nije samo gubitak letelice, već vreme potrebno da se dođe do posade. Sat ili dva kašnjenja mogu značiti razliku između spasavanja i gubitka ljudi.
Klasični transportni avioni mogu da izbace zalihe, ali ne mogu da izvuku preživele. Helikopteri i tiltrotor letelice imaju ograničen domet i visoku ranjivost. Površinski brodovi su često prespori da bi reagovali kada je svaka minuta presudna. Hidroavioni nude drugačiju logiku. Oni mogu da prelete velike razdaljine, slete direktno na more ako vremenski uslovi to dozvoljavaju i izvuku pilote, mornare ili specijalne timove bez potrebe za infrastrukturom na kopnu.
Ova sposobnost nije teorijska. Tokom Drugog svetskog rata, Korejskog i Vijetnamskog rata, američki hidroavioni su rutinski spasavali oborene posade i brodolomnike daleko od obale. Međutim, nakon Hladnog rata, Sjedinjene Države su gotovo u potpunosti odustale od ovakvih platformi, čak i dok su regionalni rivali nastavili da ih razvijaju i koriste.
Pored spasilačkih misija, amfibijske letelice nude i značajan logistički potencijal. Ne zahteva svaka isporuka strateški transportni avion poput C-17 ili C-5M. Rezervni delovi, senzori, komunikaciona oprema i drugi kritični, ali relativno laki tereti često troše dragoceni kapacitet velikih transportera. Hidroavioni bi mogli da preuzmu ovakve zadatke, oslobađajući strateški vazdušni transport za misije koje zaista zahtevaju njegovu nosivost i domet.
Kada je reč o konkretnim platformama, izbor nije širok, ali postoji nekoliko realnih opcija. Japan, najveći američki saveznik u regionu, koristi ShinMaywa US-2, jedan od tehnološki najnaprednijih hidroaviona na svetu. Ova letelica je dizajnirana isključivo za operacije na vodi i može da sleće i poleće u uslovima talasa do tri metra. Sa dometom većim od 4.500 kilometara i kapacitetom za dvadesetak putnika ili dvanaest nosila, US-2 predstavlja idealnu platformu za spasilačke i logističke zadatke. Međutim, visoka cena i ograničena proizvodnja čine ga teško dostupnim za brzo uvođenje u američku upotrebu.
Pragmatičnija alternativa je CL-415 Super Scooper, dvomotorni amfibijski avion najpoznatiji po gašenju požara iz vazduha. Ova letelica može da zahvati više od 6.000 litara vode za svega nekoliko sekundi i već je u širokoj upotrebi kod civilnih operatera širom sveta. Iako nije projektovana za ekstremne morske uslove, njena pouzdanost, dostupnost i postojeća infrastruktura čine je ozbiljnim kandidatom za ugovorno angažovanje u vojne svrhe.
Postoje i manje platforme, uključujući turboelisne avione sa plovcima, ali njihova nosivost, domet i ograničena tolerancija na stanje mora značajno smanjuju operativnu vrednost u realnim borbenim uslovima Pacifika.
Za INDOPACOM, ovaj pilot-program nije pitanje nostalgije, već hladne procene, piše TWZ. Suštinsko pitanje glasi da li amfibijske letelice mogu pružiti stvarnu, merljivu prednost u logistici i spasavanju u najvećem i najzahtevnijem vojnom teatru na svetu. Pentagon se očigledno odlučio za eksperimentisanje kroz civilne izvođače kao najbrži i najmanje rizičan način da proveri odgovor, dok se vreme do potencijalnog velikog sukoba neumoljivo skraćuje.
