Nemački PVO reflektori: svetlosne zamke iz kojih nije bilo spasa bombarderima noću

Sve u svoje vreme, a ono je u doba analogne tehnologije bilo određeno univerzalnim zakonom – što veće, to bolje. Radari su bili u začetku, osetljivi i uočljivi, veliki, primitivni, nepouzdani i laki za ometanje. Reflektori su takođe imali svoje mane: domet, potrošnja, slaba pokretljivost, uočljivost i ranjivost na napade. Rad na njima u toku noći dovodio je do zamora, stresa i trauma.

Međutim, brojni svedoci i velika memoarska građa tvrde sledeće: kada bi avion bio uhvaćen u snop jednog, još bolje više reflektora, spasa mu ne bi bilo. Sve ostalo je zavisilo od veštine PVO, jer iz svetlosnog snopa nije se moglo pobeći. Nemci su koristili standardne reflektore u tri glavne veličine prečnika: 60, 150 i 200 centimetara. Oni su ih razvijali već od 1927. godine, ne obazirući se na Versajski sporazum. U početku to nije izazivalo podozrenje jer reflektori nisu bili vatreno, niti ofanzivno oružje.

Nemci (ali i sve druge zaraćene strane) kombinovali su ih s neobičnim akustičnim goniometrima; oni danas izgledaju smešno, kao ogromne slušalice za nagluve, ali tada nisu bili. Kada bi akustični goniometar utvrdio približni pravac naleta, onda bi reflektori stupili na scenu. Kasnije su, razvojem radara, uparivani s njima, a najnapredniji modeli imali su i svoj radarski nišan. Izvor svetlosti bile su snažne ugljenične lampe koje po konstrukciji podsećaju na one iz bioskopskih projektora.  

Reflektori R 60 

Ovaj model je prvi koji je razvijen do maksimalnih vrednosti i proizvođen je u velikom broju. Rad na njemu tekao je tokom tridesetih godina. Imao je parabolično reflektorsko kućište premazano smesom za ogledala. Prečnika 60 cm, napajao se generatorom od osam kW. Snaga lučne lampe bila je 135 miliona kandela (candela; naziv potiče od od latinske imenice za  sveću, jedna od sedam osnovnih SI jedinica). Domet mu je bio oko pet kilometara, a idealan je bio za ciljeve do 1.500 metara. Ukoliko bi se snop usled dima, oblaka ili magle raspršio, ili bi ga rukovalac proširio na maksimalnu površinu, domet bi se smanjio na oko tri kilometra. 

Reflektorski komplet opsluživala je tročlana posada, a za transport je korišćena jednoosovinska namenska prikolica S-51 (Sonderanhänger 51). Jedan rukovalac bi usmeravao reflektor, drugi je pratio rad generatora, a treći, komandir grupe, koordinarao je rad jer su ti reflektori bili najdelotvorniji kada bi grupno pretraživali nebo. Mornarička verzija je imala i preklopni zaslon-masku (žaluzinu) čijim bi se otvaranjem i zatvaranjem mogla slati poruka Morzeovom azbukom. To su bile jednostavne, šablonske poruke (često s izmenjivim šiframa) jer su bile vidljive svima.

Reflektor je kontrolisan s dve kurble (Handkurbel) po azimutu i visini, a sam rukovalac imao je i nožni prekidač kojim je mogao da isključi reflektor ako proceni da je na udaru lovaca iz pratnje ili da bi uštedeo energiju. Takva komanda omogućavala je i zasedno osvetljavanje cilja. Kontrola ugljenične lampe je takođe preuzeta sa bioskopskih projektora tako što se ugljenične šipke, koje se troše i skraćuju, ravnomerno pomeraju kako bi održale stalno rastojanje i maksimalan kvalitet svetlosnog luka. Generator je bio opremljen šestocilindričnim motorom BMV koji je korišćen u industriji građanskih automobila.

Tipična taktika bila je takva da se reflektor usmerava (”šara”) putanjom u obliku slova S duž očekivane putanje cilja, pri čemu je snop bio maksimalno raširen. Kada bi cilj bio uočen, onda bi se fokus smanjio pa avionu, uglavnom, ne bi bilo spasa. Komande reflektora bile su vrlo fleksibilne i pokrivale su sve uglove. Ovaj model nije mogao efikasno pratiti bombardere koji su leteli na znatno većim visinama, pa su obično uparivani s malokalibarskom PA artiljerijom kalibara od 20 do 37 mm. 

Reflektori R 150

Ovakvi reflektori razvijani su krajem tridesetih godina kao protivpožarna pomagala ( Flakscheinwerfer S 34 i S 37). Njihov prečnik bio je 150 cm, a napajani su iz generatora od 24 kW koji je bio zasnovan na osmocilindričnom motoru od 51 ks (28 kW). On je davao struju od 200 ampera na 110 volti. Generator je bio udaljen do 200 metara od rasvetnog kompleta kako ne bi bukom ometao slušne uređaje i komunikaciju među poslugama. Očekivalo bi se da on ima bar dva i po puta veći domet i mogućnosti detekcije.

Međutim, on je mogao da otkrije cilj najdalje do osam kilometara visine, a idealan je bio za ciljeve između četiri i pet hiljada metara. Za ovaj komplet bile su potrebne dve prikolice Sonderanhänger 104; jedna samo za reflektor, a druga za generator. Poslugu je činilo sedam ljudi. Reflektor je mogao da pokriva pun krug, uz negativni ugao od 12 stepeni (za slučaj da se nalazi na kosini). 

Kako je funkionisao ovaj model?

Rana taktika predviđala je da reflektori budu u ”zoni pripreme”, ispred PVO baterija, čineći mrežu s maksimalnim rastojanjem od pet kilometara jedan od drugog. Lokatori zvuka bi im pomagali u usmeravanju, pa su i oni, kao i kod 60-centimetrskih reflektora, kasnije dobili radarsku podršku. Postojala je i četvorostruka instalacija, međutim ona se pokazala prevelikom, a da pri tom nije poboljšala efekat rasvete cilja. 

Reflektori R 200

Saveznički bombarderi su plafon leta podigli na preko 10.000 metara, stoga su i Nemci morali da porade na pojačanju reflektora. Godine 1943. prvi reflektori Šajnverfer (Scheinwerfer 43) imali su prečnik 200 cm, sa 2,7 milijade Hefnerovih sveća (Hefnerkerze), odnosno 2,4 gigakandela. Napajao ih je generator od 120 kilovata, a snop svetla mogao je da dosegne do impresivnih 13 kilometara.

U tipičnoj konfiguraciji korišćena su tri reflektora od 150 cm i jedan od 200 cm. On bi bio postavljen u centru trougla načinjenog od tri manja. Glavni reflektor bi pronalazio cilj, a svetla pomoćnih reflektora bi ga držala u čvrstoj triangulaciji, ne dozvolivši mu da nestane iz snopa koji na toj visini nije mogao da postigne širi odraz. 

Kako su se pokazali u akciji? 

Nemci su oborili preko 20.000 bombardera! Britanci su izgubili oko 12.000 bombardera, dok je Amerikancima oboreno nešto više od osam hiljada teških bombardera. Ako znamo da je samo letećih tvrđava B-17 (teško naoružanih i pod pratnjom lovaca) izgubljeno 4.735 od preko 12.000 napravljenih (trećina produkcije), onda možemo stvoriti približnu sliku efikasnosti nemačke PVO.

Pri tom su se saveznici tokom presudnih godina rata držali pravila da Britanci bombarduju noću, a Amerikanci danju. Nemci su koristili i zastarele, odnosno zaplenjene reflektore od 110 cm. Među njima je bio i manji broj francuskih primeraka prečnika 200 i 240 cm. 

Brojno stanje

U septembru 1940. godine Nemci su imali (isključujući statične reflektore u lukama) 2.540 reflektora od 60 i 150 cm. Broj je brzo rastao pa je do februara 1944. godine u stroju PVO bilo 5.582 pokretna i 794 fiksna reflektora od 60 cm (ukupno 6.376). Onih od 150 cm bilo je ukupno 7.311 (pokretnih 5.675, a nepokretnih 1.636).

Posebno su knjiženi fiksni reflektori na kulama PVO;  njih je bilo ukupno 61. Reflektora od 200 centimetara bilo je 2.262. Sve njih je u rashod istorije poslao radar. Oni koji nisu uništeni korišćeni su na najrazličitije moguće načine (u građevinarstvu, filmskoj i scenskoj industriji, vatrogasnoj službi, skijaškom turizmu, osvetljavanju brana i drugih megastruktura, raznim spektaklima, itd).