Trgovinski ratovi: kako se pljačka vodi bez metka i zašto niko ne izlazi kao pobednik

Dok se tokom SVO pred očima sveta gomilaju kolosalne materijalne štete i gubi se ljudski životi, najveća moguća dragocenost, uporedo se vodi globalni trgovinsko-ekonomski rat. On poprima takve razmere da se u pitanje dovodi i kredibilnost velikih, pa i najmoćnijih finansijskih institucija, definitivno terajući zemlje koje su žrtve takvog rata da se udružuju i traže rešenja kako bi sačuvale svoje ekonomije. 

U sumnju se dovode i sami temelji društveno-ekonomskog poretka kakav poznajemo i na koji smo navikli.

Deo tog rata osećamo i mi. Na javnoj sceni ponovo su gotovo zaboravljene reči – nacionalizacija, konfiskacija, zaplena, itd. Vrh EU poseže za rešenjima koja su sama po sebi rizična, ali i pravno neizvesna. Već je uvođenje sankcija postupak koji izaziva mnoge nepoznanice i sumnju, pa i nepoverenje u pravičnost svetskog poretka; recimo da je to, ipak, politička odluka; ali, voditi otvoren trgovinski rat uz zamrzavanje pa, čak i zaplenu tuđih sredstava, nije više samo pitanje političke volje, već i ekonomsko-pravnih mehanizama.

Tržište roba, usluga i hartija od vrednosti ima svoje uhodane, složene metode. Oni su, bar na papiru, jasni. Stoga ćemo se u ovom tekstu potruditi da ukratko rasvetlimo modele trgovinskih ratova kao deo širih ekonomskih sukoba.

Od mita do stvarnosti

Prošlo je vreme Jelene Trojanske kada su se ratovi vodili zbog nečije lepote i zanosa. Pošto otmica lepe Jelene pripada mitologiji, mnogo lakše je dokazati da su se ratovi po pravilu vodili zbog neke materijalne koristi – zauzimanja teritorija, eksploatacije prirodnih bogatstava i izrabljivanja porobljenih naroda. Pohlepa, jedan od sedam smrtnih grehova (kako kažu teokrate) jeste dominantan motiv. U policiji obično kažu da se još nije rodio lopov koji je rekao – dovoljno mi je. Tako je i s osvajačima.

Šovinizam, etnička i rasna različitost, teritorijalne nesuglasice, bile su samo spoljna slika pravog cilja – imati što više. Trgovinski ratovi prvi put dobijaju prepoznatljive oblike tokom kolonizacije.  Dok se britanska imperija hvalila da je ona država u kojoj Sunce nikad ne zalazi, Nemačko carstvo (Deutsches Kaiserreich) kao istorijski casus belli isticalo je nezadovoljstvo svetskom podelom kolonijalnog plena. Posledica? Veliki rat, prvi takvog obima u istoriji. U toj podeli, posle okupacije, trgovina je imala izvršnu ulogu, sasvim suprotno od proklamovane ravnopravnosti ljudske vrste i formalne demokratije, odnosno parlamentarizma. Ti obrasci zapadnih vrednosti za pljačke biblijskih razmera na državnom nivou nisu važili. 

Trgovinski rat (eng. Trade War, nem. Handelsstreit, fr. Guerre commerciale) predstavlja trgovinsko suparništvo i sukob dve ili više država s ciljem postizanja i učvršćenja supremacije na inostranim tržištima; u tom slučaju govorimo o ofanzivnom trgovačkom ratu. Njega ekonomisti nazivaju raznim imenima, ali suština je uvek ista – potisnuti rivala s trećih tržišta.

Ukoliko je reč o napadu na sopstveni trgovinski sistem, država koja smatra to pokušajem okupacije nacionalne ekonomije pokreće odbrambeni trgovinski rat. Takve ratove mogu voditi (i vode ih) ekonomski ili politički savezi, države ujedinjene privremeno ili stalno oko sličnog cilja. Podsetimo kako je nastala  Evropska unija. Ona je proistekla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik (Europäische Gemeinschaft für Kohle und Stahl, fr. Communauté Européenne du Charbon et de l’acier), osnovane samo šest godina po završetku Drugog sv. rata. Očigledno je da su ekonomski interesi brzo pomirili dojučerašnje neprijatelje. 

Oružje koje se tom prilikom koristi neće ubiti nikoga, ali će stvoriti uslove za ekonomsku zavisnost i dužničko ropstvo neke zemlje. U zavisnosti od ponude tržišta i trendova na berzama, mogu se povećavati i smanjivati carinske stope, tarife, uvoditi ograničenja za pojedince ili neka preduzeća, pa i čitave privredne grane. Tako se utiče na svetsko tržište određenih dobara i usluga. Vešti trgovinski ”ratnici” mogu tako dovesti do kraha nacionalne ekonomije neke države uvodeći joj visoke carine, sankcije ili, s druge strane, ”dampingujući”, odnosno nudeći po nerealno niskim cenama robu baš na tržištima gde je potencijalna žrtva najzastupljenija.

Strana koja je počela trgovinski rat, kako vidimo, ne mora uopšte da napadne direktno svoju metu. Dovoljno je da joj oteža i zagorča izlaz na tradicionalna tržišta. Svetska trgovina deluje po principu spojenih sudova i to je ono što olakšava, ali i otežava, određene mere. Zavisi u kom trenutku se one donesu i kako se primenjuju. Vidimo da ponekad ni sveobuhvatne sankcije nemaju efekta ako je rukovodstvo neke države spremno da fleksibilno reaguje na ovakve napade.

Specifičnosti trgovinskog rata

Metodama trgovinsko-ekonomskog ratovanja bavi se više naučnih disciplina, pa i nauka, pre svega geoekonomija i svetska ekonomija. Klasični ekonomisti su protiv ovakvog rata dokazujući da on dugoročno nikome ne donosi dobit. U isto vreme, mnogi ga opravdavaju kroz teorijske koncepcije kao što je institucionalna i kejsijanistička (Keynesian economics) koja se bavi državnim intervencionizmom izazvanim poremećajima usled Velike depresije.  

Osnovni instrumenti koji se primenjuju:

• Sniženje stopa izvoznih carinskih tarifa.
• Podizanje stopa izvoznih kvota.
• Korišćenje damping cena (nerealno niskih; dogodilo se u industriji šivaćih mašina devedesetih godina da je Japan preko izraelske trgovinske mreže nudio mašine po ceni nižoj od fabričke!). Ova mera je kratkoročna jer može ugroziti i onoga ko ju je primenio.
• U izuzetnim slučajevim koriste se i nagrublje mere – ekonomska blokada i embargo.
• Antireklama; njome se manipulativno, nizom kvazimarketinških postupaka diskredituje roba ciljanog protivnika, proglašavajući je za ekološki i zdravstveno štetnu, nekvalitetnu, mimo standarda, tehnikih propisa, itd.  Kao najgori oblik pritiska primenjuje se i demonizacija protivnika (”ne kupujte kinesku robu jer su oni komunisti i terorišu svoj narod”).  

S druge strane, kao odbranu ekonomski ugrožene (napadnute) zemlje koriste:

• Trgovačke barijere (trade barriers) – ograničenje razmene putem tarifnog i netarifnog regulisanja.
• Povećanje uvoznih carina (uključujući upotrebu kompenzacionih carina koje nalažu da se cene uvezene robe dovedu na nivo domaće robe).
• Smanjenje uvoznih kvota za osetljive vrste roba.
• Uvođenje netarifnih ograničenja (non-tariff restrict) kojima se usložnjava, odnosno komplikuje i usporava licenciranje robe, ili otežavaju carinske formalnosti, dovodeći ”papirologiju” do nepodnošljivosti.
• Uvođenje tehničkih ograničenja pravdanih ujednačavanjem s domaćim standardima i tehničkim propisima.

Trgovinski rat za sobom ima posledicu, posebno kod odbrambenih postupaka, pojavu autarkije, zamodovoljnosti jednog sistema (zatvaranje u samog sebe), što neminovno dovodi do siromašenja ponude i kvaliteta života u državi koja se tako brani. Vrlo često ovi ratovi prethode pravim ratovima.

Najdrastičniji primeri

Pošto, kako smo naveli, svetsko tržište posluje na principu spojenih sudova, ta batina ima dva kraja – i oba biju. Dokazano je da trgovinski rat šteti svim stranama, samo je pitanje koliko je ko spreman da izdrži i kojom brzinom da se oporavi. Ovu pojavu ne treba mešati s klasičnim ekonomskim krizama kakve su pogodile Španiju, Irsku, Grčku, jer je reč o odvojenim, često nepredvidivim, procesima preraspodele i restruktuiranja tržišta.

U beskorisnost takvih ratova najpre su se uverili egipatski trgovci žitom, kao i Dioklecijan koji je maksimiranjem cena pokušao da spreči uticaj jevtine robe iz provincija. Gotovo trenutno je izazvao pojavu crne berze. 

Britansko-kineski trgovinski ratovi su etalon ovakve vrste sukoba kada su kombinovane ekonomska prisila i vojna intervencija. Prvi poznati bili su Opijumski ratovi. Gde su sada Velika Britanija i Kina ne svetskom tržištu dobro je poznato.

Tridesetih godina SAD su ”zaratile” protiv Evrope tako što su donele Smut-Houlijev carinski zakon (Smoot-Hawley Tariff Act) kojim su pokušali da odbrane svoje farmere od jevtinije evropske ponude. Vrlo brzo su uvideli da je jedini pravi odgovor – kvalitetnija, jevtinija i masovnija domaća proizvodnja.

Trgovinski rat SAD i Japana. Ovaj period Japanci nazivaju izgubljene tri decenije (najpre je to bila jedna, pa onda dve). Najveći problem japanske privrede bila je deflacija, neverovatan rast jena koji je država na razne načine pokušavala da zaustavi. U tome su joj ”pomagale” zemlje uvoznice, pre svega SAD koje su podizale svoje carine. Posle japanskog finansijskog balona početkom 1990. godina kada su cene nekretnina i hartija od vrednosti višestruko uvećavane, usledili su i drugi problemi koji su dokazali da se moć tržišta ne sme ignorisati. 

SAD se pojavljuju, iz mnogo razloga, kao aktivan pokretač većine trgovinskih ratova, pa i onih s Kinom, Kanadom, Meksikom i Ruskom Federacijom, što može biti posebna tema. Niko nije pošteđen, pa ni bliski saveznici. Ti ratovi obeleženi su protekcionizmom, blokadama i carinskom politikom. U krajnjoj meri, samo odlažu dugoročna rešenja, a ona sasvim sigurno nisu u oblasti rata, makar on bio i trgovinski.